Vuk Drašković i kralj Aleksandar u Zagrebu

Promocija knjige „Aleksandar od Jugoslavije“ Vuka Draškovića u Zagrebu, u organizaciji Srpskog narodnog vijeća

Miris kobasica, kuvanog vina, kestenja, pivo, igračke, drvene kućice, okićen grad. Tako ovih dana izgleda Zagreb. Od početka decembra traje takozvani advent, period koji prethodi proslavi Božića, a Zagreb je tri godine zaredom dobijao nagradu za najbolje organizovani advent u Evropi. U takvoj svečanoj božićnoj atmosferi, posle mnogo godina, u Zagrebu se pojavio neočekivani gost.

Vuk Drašković u Zagreb je poneo i svoju knjigu, koja je već mesecima najprodavanija u Srbiji. Ali kralj Aleksandar i njegova Jugoslavija, to baš i nije omiljena tema u Hrvatskoj danas. Vuk Drašković u Zagrebu, to je senzacija, a Vuk Drašković i kralj Aleksandar zajedno u Zagrebu, to je već priča.

Da je tog 22. decembra Vuk u Zagrebu, nije znao niko od onih koje smo na ulici pitali šta misle o Draškoviću.

„Vuk Drašković, ozbiljno?“, „Devedesetih godina nije se pokazao, mislim da je bio antihrvatski raspoložen i to mi se nije svidelo“, „Pa dobro, eto, treba gledat sadašnjost“, neka su od mišljenja građana Zagreba sa kojima smo razgovarali.

„Na promociju sam želeo da dođem, ali sam bio sprečen“, kaže bivši hrvatski ministar kulture Zlatko Hasanbegović, koji je zamolio da mu Drašković potpiše knjigu. Zlatko Hasanbegović srpskoj javnosti je poznat po kontroverznim stavovima o Drugom svetskom ratu i NDH, recimo po rečenici da antifašizam nije temelj današnje Hrvatske i da ga nema u ustavu. Zanimljivo, Hasanbegović kaže da je Vuka Draškovića čitao još 90-ih u kragujevačkim Pogledima, listu Srpska reč, a čitao je i Draškovićeve knjige.

„Ali ono što je mene odbijalo to je što su njegovi romani imali dnevnopolitičku pozadinu, dakle od ‘Noža’ pa nadalje oni su uvek bili u funkciji njegovog političkog cilja, kao što znamo, oni su se menjali iz meseca u mesec do današnjeg dana, nazvao bih ga pojednostavljeno Dobricom Ćosićem s bradom“, kaže Zlatko Hasanbegović.

ŠTA JE HRVATIMA ALEKSANDAR?
Promociju knjige Vuka Draškovića organizovalo Srpsko narodno vijeće iz Zagreba, a osim autora u raspravi su učestvovali istoričar i publicista iz Hrvatske Tihomir Ponoš i urednik Nedeljnika iz Beograda Veljko Lalić. Vuk Drašković u Zagrebu je bio pre više od 10 godina, tada kao šef diplomatije, ali kaže, ovu posetu smatra važnijom.

„Sada sam došao sa Aleksandrom, tvorcem Jugoslavije, 100 godina je od stvaranja prve države Južnih Slovena, a i to obeležavanje odvija se u neshvatljivoj atmosferi, ovde recimo nijednom rečju nije se obeležilo 100 godina od stvaranja Kraljevine SHS, umesto toga govorilo se o 100 godina od propasti Austrougarske, kao da se želi prekrojiti makazama, da nema ničega između 1918. i 1992. godine“, kaže Vuk Drašković.

„Čuvajte se velikih želja jer se može dogoditi da se one i ostvare, to je snašlo Aleksandra. Ubili su ga, ubijen je zbog Jugoslavije, i zbog Dalmacije“, rekao je Drašković u Zagrebu. Rekao je i da je Aleksandar stvorio veliku državu od Alpa do Soluna, ali da je zbog Jugoslavije žrtvovao dve države, Srbiju i Crnu Goru. To je, kaže, veća žrtva od one epske o zidanju Skadra.

Na konstataciju da nemali broj Hrvata danas Aleksandrovu Jugoslaviju smatra tamnicom hrvatskog naroda, Drašković kaže: „Možda jedan veliki deo ovih što govore zvanično u ime Hrvata, ali oni obični naročito u Dalmaciji ne misle tako, imate plejadu mladih istoričara koji na pošten način govore o 1918, kada je postavljen temelj današnjoj Hrvatskoj. Jer da nije bilo 1918. i Jugoslavije, od Hrvatske ne bi ostalo ništa“, kaže Vuk Drašković.

„To mi ne znamo, u istoriji postoji ono što se dogodilo, a ne ono što je moglo“, odgovara Zlatko Hasanbegović i dodaje: „Na to pitanje šta bi bilo može vam odgovoriti tarot Milan, ozbiljni istoričari se time ne bave. Dogodilo se ono što se dogodilo.“

SAN O BALKANSKOJ AMERICI
Ključni događaj za Hrvate, kada govore o Aleksandrovoj Jugoslaviji, bilo je ubistvo u Skupštini 1928. Stjepana Radića. Vuk Drašković kaže da su Srbi krvavo platili za taj zločin i da niko nije više patio od kralja Aleksandra. Nakon ubistva hrvatskih poslanika, kralj uvodi diktaturu i stvara Kraljevinu Jugoslaviju.

„On je opsednut bio time da svi budemo Jugosloveni, a onda je shvatio da nije isto biti Amerikanac u Americi i Jugosloven u Jugoslaviji. Maček je njemu, dok je još bio regent, rekao – ako je prsluk loše zakopčan, mora se otkopčati, pa ponovo zakopčati. On će od početka taj prsluk da otkopčava, pa zakopčava, pa da bi došao 1929. na ideju integralnog jugoslovenstva i podelu zemlje na nekih devet banovina po uzoru na Ameriku“, ističe Drašković.

U oktobru 1934, kralj Aleksandar otplovio je za Marselj brodom „Dubrovnik“. Kovčeg sa telom kralja u zemlju se vraćao preko nekada orijunaškog Splita, gde su ga pored rive ispraćali. Posle Splita, kovčeg sa telom kralja Aleksandra stigao je u Zagreb.

„Ti sprovodi su pokazivali raspoloženje, ali samo u delu naroda, postojali su i onda i danas oni koji nisu tamo bili, a znamo jako dobro kakav je razvitak nastupio u aprilu 1941. godine i koliko je bilo zainteresovanih za odbranu te države“, kaže Zlatko Hasanbegović.

Saša Kosanović kaže da se u Zagrebu danas niko ne bavi Aleksandrom. „Hrvatska se pravi da nije živela ni u prethodnoj Republici Jugoslaviji, a kamoli u Kraljevini, ne spominje se ime Jugoslavija, nego se govori o bivšoj državi, ta bivša država je prezrena kao tamnica naroda, ali deset puta gora je bila Kraljevina Jugoslavija“, kaže Kosanović.

Na kraju knjige Vuk Drašković daje zanimljiv dijalog koji prvi čovek druge Jugoslavije Josip Broz vodi sa portretom kralja Aleksandra.

„Zapravo ikona tih srpskih i hrvatskih Jugoslovena je Josip Broz, a ne kralj, i Drašković pokušava jedinoj ključnoj jugoslovenskoj ličnosti da suprotstavi kralja Aleksandra, dakle ulazi u jedan identitetski poduhvat koji je osuđen na poraz. Rekao bih – Vuk je drugosrbijanac, ali koji ipak iz stanovitih ideoloških razloga ne može prihvatiti tu ideološku baštinu tzv. druge Srbije, a to je jugokomunizam i titoizam, i pokušava im podmetnuti ipak nešto što ima organsku vezu sa srpskom nacionalnom tradicijom, ali od toga, naravno, neće biti ništa“, kaže Zlatko Hasanbegović.

„Svi koji se obrušavaju kamenjem na Aleksandra, ne okrivljuju Tita, jer dobro znaju da je i druga Jugoslavija bila Aleksandrova, ona je bila Titova samo po državnom uređenju, ali je po krštenju i ona bila Aleksandrova, da nije Jugoslavija stvorena 1918, nikad više ne bi bila stvorena“, ističe Vuk Drašković.

NOVO OTKOPČAVANjE KAPUTA
Kada se krajem 80-ih svet promenio, menja se i Jugoslavija, postavilo se pitanje da li otkopčati ili zakopčati dugmad na kaputu zvanom Jugoslavija? I zbog tih ideja, autora romana „Aleksandar od Jugoslavije“ danas pamte u Hrvatskoj. Veruju da su to bile velikosrpske ideje.

„Priznajem da sam ja krajem 80-ih, kad još nema partija, možda postao žrtva svog preteranog istorijskog znanja, jer sam se tada setio da je Jugoslavija bila u krizi 30-ih godina, jednan od izlaza iz krize je bilo tako što će se federalizovati na slovenačku, hrvatsku i banovinu srpskih zemalja, i meni se učinilo te 1989. da je bila idealna prilika da to uradimo“, ističe Drašković i odgovara da se ne kaje zbog tih ideja.

„Reakcija je bila veoma negativna, i ja sam ubrzo shvatio da je greška, da sam prsluk loše zakopčao i da ga moram otkopčati i zakopčati prema pravilima nove stvarnosti, shvatio sam da su u drugoj Jugoslaviji stvorene republike, nove nacije, i da se ta realnost mora poštovati, i onda sam promenio ploču“, ističe lider Srpskog pokreta obnove.

Na primedbe da mu u Hrvatskoj zameraju što baštini tradiciju Ravnogorskog pokreta, Drašković odgovara: „Ma ne baštinim ja ničiju tradiciju, ja sam rođen posle rata, i ja sam samo bio pošten prema činjenicama iz rata, pa i prema toj činjenici da je uspostavljena nekakva lažna simetrija 1945. između ustaškog i Ravnogorskog pokreta, to je komunističkom pobedniku odgovaralo, da Srbe i Hrvate izjednači i u zločinu“, ističe Drašković.

Njegove knjige o kralju Aleksandru u zagrebačkim knjižarama neće biti, oni koji žele da je pročitaju moraće da dođu u Beograd da je kupe. Mada Vuk Drašković kaže da je već i sada čitaju, u tajnosti, „a to je najslađe“.

Na kraju posete Zagrebu, Drašković je prošetao do Meštrovićevog paviljona, gde je razgledao izložbu studenata likovnih akademija. Mere bezbednosti su bile jake, ali ni reakcija gotovo da nije bilo. Uostalom, kao ni tokom cele posete.

 

Autor Stevan Kostić

 

Izvor RTS, 28. decembar 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u