Apostolovski: Kako je Aleksandar Drugi Karađorđević propustio da postane car

Kako god se završila monarhistička sapunica, jedna stvar je sigurna. Aleksandar neće biti ni kraljević, ni prosjak

Ko je ikada i pomislio da će Aleksandar Drugi Karađorđević steći harizmu, dovoljnu da bi i najveći pesimisti u Krunskom savetu sanjali da bi mogao da postane kralj, taj dovoljno ne poznaje ni Aleksandra, ni Srbe. Ispostavilo se da i Aleksandar ne poznaje mentalitet svojih podanika – kako one koji se kunu u kralja i otadžbinu, tako i one druge, koji se čudno zagledaju u kafani dok naručuju pesmu „Tiho huči Sutjeska”.

Došavši prvi put među Srbe, koji su se razvodili od komunizma, sin poslednjeg jugoslovenskog kralja ponašao se kao da su ga, od rođenja u Londonu i tokom njegovog odrastanja u Imperiji, dvorjani vaspitavali da, umesto krune, na glavi nosi kapu Deda Mraza i tako dizajniran odlazi na letovanje. Tako je potomak Crnog Đorđa razočarao mase koje su, u brakorazvodnom procesu s crvenima, očekivali da će postati njihov tata.

Upoznavši ga, mudri patrijarh Pavle mu je, te 1991. godine, savetovao da pričeka s povratkom. Zapravo mu je prorekao sudbinu. Kakav apsurd. Naslednik krune nije imao nikakve šanse u srpskoj igri prestola. Sve uloge su već bile podeljene. Novi vođa je već bio kreiran na Osmoj sednici, lideri opozicije su se rađali samostalno ili su uzgajani u baštama Državne bezbednosti, beogradske hotele u to doba zaposele su čudne ptice, vesnici rata, dok je Aleksandar, stupajući u zemlju čuda, bio predodređen za statistu! Miloševićeva ekipa, podržana vojvodom Šešeljem, učinila je sve da Nj. K. V. poljubi prvi put srpsku zemlju kao prestolonaslednik, a napusti je kao paž.

I za to je Aleksandar Drugi Karađorđević ponajmanje kriv. Silni akademici, književnici i lideri opozicionih stranaka, koji su prošli brzi kurs krštenja, tako što su pesnicu koju su prislanjali na čelo rastavili na tri prsta, u njemu su videli tek korisnu kuglicu, izvučenu iz ruleta istorije. Dok bi on pozirao s krunom, oni bi vladali. Ispostavilo se, međutim, da su tokom apsolutizma crvene republike monarhija i kralj postali tek deo folklora, u kafanskoj kulturi prebogatoj umetnicima držanja banke.

Zato treba biti pošten prema Aleksandru. Da su njegovi zaštitnici u izbeglištvu, zadnja pošta London, želeli da zaista postane kralj, osim školovanja na sterilnim koledžima u Švajcarskoj i Vojnoj akademiji Ujedinjenog Kraljevstva, on bi istovremeno učio srpski jezik, a naročito istoriju, kako bi zauvek zapamtio da plemićko poreklo istovremeno nosi usud. Rođeni su da za krunu budu viši od svojih podanika, ali, gotovo po pravilu, osuđeni da završe niži rastom, skraćeni i za krunu i za glavu! Za takvu obuku, prestolonaslednik je imao sve vreme ovog sveta, te bi progovorio srpski kao Mića Orlović, a sve tajne iz srpske mračne šume, poznavao kao Dobrica Ćosić.

Zato je Aleksandar propustio i drugu šansu. Posle pada Miloševića, nove demokratske vlasti predaju mu ključeve Belog i Starog dvora, mitskog zabranjenog grada na Dedinju. Koštunica i Đinđić su, očigledno, smatrali da njegov povratak predstavlja simbol nacionalnog pomirenja republikanaca i rojalista, pa mu dodeljuju stražu Vojske Jugoslavije, apanažu iz budžeta, kojom on formira svitu dvorjana-japijevaca, zaduženih, mahom, da mu prevode štampu ili organizuju humanitarne i praznične prijeme.

Ali on ipak pokazuje da poseduje barem jednu tipičnu srpsku osobinu. Iz naslednog inata nije hteo da nauči srpski! Ako američkog ambasadora Kajla Skota ili njegovog kineskog kolegu Li Mančanga mogu razumeti savršeno i na Karaburmi i u Vlasotincu, Nj. K. V. sve se ređe obraća javno svom narodu, svestan da bi mogao da napravi novi lingvistički incident i postane, umesto nesuđenog monarha republikanske Srbije, kralj gafova.

I, konačno, treću šansu propušta upravo ovih dana, tražeći da mu se vrati Beli dvor s okolinom, koji je izgradio njegov deda Aleksandar Prvi, a dovršio knez Pavle, po mom skromnom sudu najmudriji Karađorđević. Država mu, kao zakonsku kompenzaciju, nudi pola miliona evra, kao vrstu otpremnine, jer svaka republikanska vlast koja bi se odrekla „srpskog Versaja”, pošto je više od 18 godina prihvatila da princ upravlja dvorovima, smatrala bi se u najmanju ruku neuračunljivom.

Da je Aleksandar učinio drugačije i da je rekao kako se odriče vlasničkih prava na dvorove i zauvek ih prepušta svom vernom i osiromašenom narodu i da mu čak ni 500.000 evra nisu potrebni, jer je svestan da je taj novac potrebniji drugima, siguran sam kako bi iznenada njegov srpski jezik volšebno postao književni. Pa makar rekao: „Moja dvor je vaša dvor.” Aleksandar posle tog poteza ne bi postao kralj, ali bi ispao car! I konačno bi, posle toliko godina, sa svojim podanicima pronašao zajednički jezik i stekao poštovanje najzagriženijih republikanaca.

Ali, kako god se završila monarhistička sapunica, jedna stvar je sigurna. Aleksandar neće biti ni kraljević, ni prosjak.

 

Izvor Politika, 30. decembar 2018.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u