SAD i Britanija – odnos koji više nije tako „poseban“

„Posebni odnosi“ Vašingtona i Londona, koji su oduvek više značili Britaniji nego Americi, danas su na najnižim granama u istoriji

Anglo-američki „posebni odnosi“ postoje u formi bliskog savezništva između predsednika Sjedinjenih Država i premijera Ujedinjenog Kraljevstva još od vremena kada su ga iskovali Frenklin Delano Ruzvelt i Čerčil tokom Drugog svetskog rata. Nazivaju se „posebnim“ usled jedinstvenih istorijskih i kulturnih veza i srodstva koje ujedinjuje američki i britanski narod kroz zajedničko nasleđe, političke, društvene i ekonomske vrednosti i jezik. Beloj kući je tokom protekle 72 godine osnovni strateški saveznik iz Evrope bio Dauning strit broj 10.

Takozvani „posebni odnosi“ su povezivanje bez presedana i uzajamno deljenje obaveštajnih i bezbednosnih infrastruktura dve zemlje, kao i njihovih špijunsko-obaveštajnih organizacija. Američko-britanski odnos je visoko integrisan u obaveštajnom, odbrambenom i spoljnopolitičkom domenu. Osim toga, to su i dve visoko razvijene, zrele i sofistikovane ekonomije sa ogromnom međusobnom trgovinskom razmenom i investicijama, koje uz to dele zajedničke kulturne afinitete, jezik i poreklo.

USPONI I PADOVI
Na političkom nivou, odnos između predsednika Sjedinjenih Država i premijera Ujedinjenog Kraljevstva je institucija anglo-američkih posebnih odnosa i njihovo oličenje. Kada je ovaj odnos bio dobar i baziran na uzajamnom divljenju i hemiji jakog prijateljstva, kao što je bilo u doba Margaret Tačer i Ronalda Regana, Tonija Blera i Bila Klintona i Džordža Buša mlađeg, Džona F. Kenedija i Harolda Mekmilana, ili FDR-a i Čerčila u ratno vreme, on je stvarao auru poverenja i glamura, kao i ushićenja povodom Zapadnog globalnog vođstva pod američkim poretkom. Padove bi mogao da predstavlja očigledno hladan govor tela i antipatija koje je Edvard Hit demonstrirao prema Ričardu Niksonu.

Takođe je i Harold Vilson imao zahlađenje prema predsedniku Džonsonu povodom toga što nije hteo da dopusti britansko učešće u Vijetnamskom ratu. Konzervativni britanski premijer Džon Mejdžor se nije dobro slagao sa američkim liberalnim „novodemokratskim“ predsednikom Bilom Klintonom povodom nekoliko pitanja koja su se kretala od irskog mirovnog procesa i Severne Irske generalno, do toga što je Mejdžor pomagao republikancu Džordžu Bušu starijem na predsedničkim izborima iz 1992.

OZBILjNA ŠTETA
Međutim, vrlo je verovatno da su „posebni odnosi“ SAD i UK sada pretrpeli ozbiljnu štetu, te da se nalaze na najnižem nivou u istoriji, što će imati ogromne posledice za poziciju Londona u svetu u periodu njegovog napuštanja Evropske unije. Ovaj saveznički odnos je ionako oduvek mnogo više značio Londonu nego Vašingtonu. Ali dubokim mešanjem britanskih obaveštajnih službi u američke predsedničke izbore iz 2016. protiv republikanskog kandidata Donalda Trampa, a na strani demokratskog kandidata Hilari Klinton, britanska država je učinila suviše veliki korak preko crvene linije, makar što se tiče predsednika Donalda Trampa.

Hilari Klinton, Dejvid Kameron i Džo Bajden uoči svečanog ručka u sali „Bendžamin Frenklin“ u Stejt departmentu, 14. mart 2012.

Mnogo se buke diže oko ruskog mešanja u predsedničke izbore iz 2016. Naravno pri tome se nikada ne govori da ne samo da su se brojne američke i britanske vlade tajno mešale i direktno intervenisale u unutrašnjim demokratskim izborima drugih zemalja, kao što je to bio slučaj sa britanskom konzervativnom vladom Džona Mejdžora koja je pomagala kampanju republikanca Buša 1992. protiv Bila Klintona, nego su to činile i otvoreno, kao npr. u Iranu nakon Drugog svetskog rata. Međutim, što se više proučava obim britanskog obaveštajnog mešanja u američke predsedničke izbore iz 2016. na strani demokratskog kandidata Hilari Klinton, to se više nameće zaključak da je nivo britanske državne intervencije u američke predsedničke izbore iz 2016, sa namerom da jedan kandidat odnese prevagu, bio bez presedana.

PARAVANSKE ORGANIZACIJE
Takav je slučaj izvesnog britanskog političkog „aktiviste“ po imenu Sajmon Brejsi-Lejn koji je misteriozno radio kao aktivista predsedničke predizborne kampanje Bernija Sandersa 2016, kao i veoma čudne organizacije po nazivu Institut za državnu veštinu koja je pokrenula nešto šarlatanski nazvano „Inicijativom integriteta“. Institut za državnu veštinu i Inicijativa integriteta su paravani britanskih obaveštajnih službi. U najvećem obimu ih finansiraju britanski Forin ofis i vlade NATO zemalja. Nastali su 2015. godine, dugo pre nego što je Donald Tramp uopšte počeo da biva tretiran kao ozbiljan kandidat za Belu kuću, a njihov jedini smisao je da održavaju taj nakaradni i nazadni hladnoratovski mentalitet pljuvanja po svemu ruskom i po svakome ko ima pozitivan interes ili pozitivan pogled na Rusiju i veliki ruski narod.

Izgleda da je Brejsi-Lejn bio agent britanske vlade na zadatku da sakupi podatke o Berniju Sandersu – vodećem rivalu Hilari Klinton za demokratskog kandidata 2016 – i da ih potom preda timu Klintonove. Britanska vlada je u to vreme javno stavila do znanja da želi da vidi Hilari Klinton kao predsednicu SAD. Senator Sanders je naravno bio strastveni levičar, nešto najbliže socijalisti što se može naći u američkoj politici, i to ravnodušan prema Izraelu i nameračen da revolucionarizuje američku unutrašnju i spoljnu politiku kako bi one imale progresivnije, liberalno-internacionalističko usmerenje. Sanders je želeo da reformiše nabujali američki vojni budžet i vojno-industrijski kompleks i da pokuša da smiri agresivne impulse u američkoj spoljnoj politici. Uz malo više laktanja na nekolicini unutarstranačkih izbora i lobiranja mogao je da postane kandidat Demokratske stranke.

ANTIRUSKA HISTERIJA
Ovo mešanje britanske države u unutrašnja politička pitanja Sjedinjenih Država je uznemirujuće. Ne samo da je britanska država napravila obimnu intervenciju u američke predsedničke izbore 2016. kako bi Hilari Klinton pobedila, nego je istovremeno demonstrirala i duboko usađene predrasude protiv svega ruskog. Zaista, tokom proteklih par godina nivo antiruske histerije u Engleskoj je, uz nivo anti-EU histerije, bio spektakularno šokantan i iracionalan. Sada čak i na engleskim policijskim stanicama imaju postere koji pokazuju kako se paziti od „ruskih bandi“ i tome slično, što je potpuna glupost, mada je i sama engleska policija potpuna glupost, što je moglo da se vidi nedavno u sramnoj pometnji koju je izazvao dron na aerodromu Getvik. Englezi zaista moraju da se smire i fokusiraju na sopstvene unutrašnje probleme, kao što je haos koji su sebi priredili sa stvarčicom zvanom Bregzit.

Zgrada u kojoj je smešteno sedište britanske policije

Paravan britanske vlade pod nazivom Institut za državništvo i njegova Inicijativa integriteta“ je pokrenut kao tajna operacija za širenje antiruske propagande u zapadnim medijima i stvaranje opšteg agresivno-neprijateljskog antiruskog medijskog narativa. Zbog čega i sa kojim ciljem – to jedino britanska vlada sa svojim opsesivno antiruskim stavovima može da objasni.

Institut za državnu veštinu i njegovi programi iz „Inicijative integriteta“ su osmišljeni tako da ukaljaju svakoga ko ne prati antirusku liniju. Dosije „Stil“ – koji je bio od tako velike pomoći specijalnom istražitelju Robertu Mileru – je takođe u velikoj meri operacija britanske vlade, a izgleda da je proistekao iz dotične misije Instituta za državnu veštinu. „Inicijativa integriteta“ stvara „klastere“, odnosno kontaktne grupe novinara, vojnog osoblja, intelektualaca i lobista od poverenja u inostranstvu. Ovi ljudi potom bivaju alarmirani preko društvenih medija kako bi preduzeli antiruske akcije onda kada britanska država smatra da je to potrebno.

NAJGORI NIVO IKADA
Izgleda da u samom vrhu britanske države postoje umovi koji ne bi voleli ništa manje od totalnog rata protiv Rusije, što bi bila najužasnija strateška i ljudska greška otkad je prethodno čudovište pomislilo da bi moglo da uspe u tako dijaboličnoj zamisli negde oko 1941. godine. A možda postoje neki umovi u vrhu EU koji nikada nisu oprostili niti zaboravili to što je Rusija bila glavni oslobodilac evropskog kontitenta od nemačkog nacističkog Trećeg rajha, i to što je Rusija bila glavni protivnik Vermahta.

Međutim i ovde se dogodilo ono što se obično dogodi kada se Englezi umešaju u nešto: napravili su više štete nego koristi. Sva ova antiruska nastojanja britanske države i mešanje u unutrašnja pitanja američke politike – kao što je infiltracija u tim predizborne kampanje Bernija Sandersa ili sastavljanje dosijea protiv Trampa – su, paradoksalno i ironično, najviše doprinela slabljenju američko-britanskih „posebnih odnosa“ do najgoreg nivoa ikada.

Menadžment zvanične posete američkog predsednika Donalda Trampa Ujedinjenom Kraljevstvu je bio prava PR katastrofa za britansku vladu Tereze Mej, a gospodin Tramp je prilično jasno dao do znanja da nema mnogo vremena za britansku premijerku koju je javno kritikovao zbog lošeg držanja u pregovorima o Bregzitu, otvoreno priželjkujući da je Boris Džonson zameni i saopštavajući da sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i UK nakon Bregzita nije zagarantovana stvar.

Protesti u Londonu zbog posete predsednika SAD Donalda Trampa, 13. jul 2018.

Predsednik Tramp takođe ima malo vremena i za britanski vojni establišment i patetičnog i smešnog takozvanog ministra odbrane iz Udruženja Henri Džekson, Gevina Vilijamsona. Predsednik Tramp ne podnosi nikogoviće poput Gevina Vilijamsona i zbog toga Tramp nikoga u britanskoj vladi ne obaveštava o svojim planovima povodom povlačenja trupa iz Sirije i Avganistana.

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Strategic-culture.org

Svet
Pratite nas na YouTube-u