Andrej Tarkovski u svojim dnevnicima, pod naslovom Martirologijum, citira reči Hermana Hesea o tome kako „niko ne piše lošije od zaštitnika ideologije koja zastareva, niko ne ispoljava manje urednosti i savesnosti u svom zanatu od njih“. Tarkovski je svakako imao na umu „zaštitnike“ sovjetske ideologije čijem je raspadanju te 1978. godine uveliko prisustvovao, ali te reči su već dugo primenljive i na onu ideologiju „kraja istorije“, za koju smo – i mi ovde – devedesetih mislili da je svemoćna. A na koju se, iz ovdašnje provincijalne pozicije, i dalje pozivaju mnogi od onih koji neće ili ne mogu da prihvate tranformacije kapitalizma koje su upravo u toku.
MLITAVA POETIKA
Odličan primer za mlitavu poetiku zaštitnika ideologije u opadanju je film Tri bilborda ispred Ebinga u Misuriju (Three Billboards Outside Ebbing, Missouri) prema scenariju i u režiji Martina Makdone (Martin McDonagh), koji inače ne bi bio vredan pomena da nije toliko nagrađivan i promovisan kao uzoran deo tradicije navodno nezavisne američke kinematografije. Makdona je devedesetih bio poznat kao dramski pisac takozvane „nove drame“, koja je počivala na sirovom realizmu i socijalnom nihilizmu, buntovan i lep mladić, koji je jednom – u stilu „jebi se, matori“ – odbrusio Šonu Koneriju, kada mu se ovaj pristojno obratio na nekom prijemu.
Sada je, međutim, pomenuti drčni buntovnik, inače nesporno talentovan pisac i autor nekih izuzetnih drama kakva je kod nas izvođena i štampana Lepotica Linejna, postao neka vrsta vedete ideologije motivisane fondovima u rukama nadnacionalnih centara moći. Tako se zaplet njegove najnovije drame, izvedene u londonskom Bridž teatru, zasniva na ideji da je „pravi autor bajki Hansa Kristijana Andersena u stvari Pigmejka iz Konga koju veliki pisac drži zatočenu u kavezu na tavanu svoje kuće“.
Činjenica da je neko kome je nešto ovakvo – bez trunke ironije – moglo da padne na pamet postao uvozna vedeta savremene američke kinematografije više govori o toj kinemetografiji i savremenoj Americi nego gomila politikoloških ili socioloških analiza. Jedna od najvećih vrednosti američkog kinematografskog sistema bila je tradicija uvoza kvalitetnih evropskih (a već odavno ne samo evropskih) autora, čime je u osnovi obnavljan njen simbolički – a time i ekonomski – potencijal kao glavnog ideološkog oružja američkog ekspanzionizma. Vitalna ekonomska i vojna sila počivala je na vitalnim ideološkim matricama, koje su proizvodile vitalne propagandne i predstavljačke sisteme, od kojih je kinematografski dugo bio bez prave konkurencije.
U SLUŽBI „DRUŠTVENOG INTERESA“
Film nikada nije bio niti je mogao da bude samo biznis, a jedna od važnih osobenosti američkog proizvodnog sistema bila je zasnovanost na žanrovskim poetikama i podtekstualnim i arhetipskim metodama ideološke manipulacije. Od devedestih godina, međutim, potreba za ekplicitnije izraženim ideološkim sadržajem vodi primatu takozvanih umetničkih i nezavisnih filmova nad eksploatacijskim, što vodi i većem ideološkom značaju nagrada poput „Oskara“, koji više ne služe samo globalnom prestižu američkog proizvodno-simboličkog poretka, nego i ekplicitnom promovisanju i legitimizovanju određenih ideoloških sadržaja.
Film, da bi bio ozbiljno shvaćen i samim tim kulturno i društveno adekvatno vrednovan, mora da služi „društvenim interesima“, koje su centri moći u epohi „kraja istorije“ odredili kao promovisanje takozvanih manjinskih identiteta. Pomenuti Makdonin film, kao beskrvna i simulirano borbena katalogizacija manjinskih identiteta i njihove pozicije u navodno konzervativnom američkom društvu, koja se nenamerno izvrće u parodiju i inverziju sopstvenih vrednosno-idejnih načela, predstavlja simbolički kraj trenda instrumentalizacije filma na temeljima planetarističke ideologije „kraja istorije“, otvarajući put daljem osmišljavanju novih oblika ideološke manipulacije u cilju održavanja globalne hegemonije.
Ako je Černobilj označavao simbolički kraj sovjetske imperije, svedočeći o tehnološkom deficitu jednog ekonomskog i ideološkog sistema, ovakvi filmovi (koji sve više postaju pravilo, a ne izuzetak!) svedoče o kraju jedne druge imperije, odnosno onih osnova na kojima i dalje počiva njena planetarna moć. Jer kad nema ideje, nema ni zanata. Tada i novac počinje da izmiče, a oružje sve manje zastrašuje.
TRAČAK NADE
Ipak, ne radujmo se prerano – ako ima onih koji se raduju – jer imperije se ne predaju tako lako, što važi i za američku, koja je pokazala veliku adaptibilnu sposobnost i koja počiva na viševekovnom civilizacijski fundiranom prestižu Zapada.
Jedan drugi ovogodišnji film – kanski laureat, švedski „Skver“ (The Square) – ne govori samo o kraju ove ili one ideologije, nego i samog građanskog društva, bez kog nam je i dalje teško da zamislimo Evropu i Zapad, pa i nas same. Ipak, ovaj film makar naslućuje i to da kapitalizmu nije potrebno ni građansko društvo ni demokratija, i da će on svejedno preživeti, možda još i ojačan u uslovima nastupajuće refeudalizacije. A to znači da će preživeti i Zapad, na još dugo vremena.
Švedski „Skver“, za razliku od američkog „Ebinga“, pored svih mana i vrlina ima potencijal refleksije, što daje nadu i ipak govori nešto dobro o onima koji su ga proizveli. O kakvoj-takvoj svesti o stvarnosti u kojoj žive i procesima koji je oblikuju. A dok je svesti, biće i života, jer ne predaje se čovek.
Vladimir Kolarić je teoretičar umetnosti i kulture, docent na Visokoj školi za komunikacije i autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
