Зграда Предсједништва БиХ у Сарајеву (Фото: Wikimedia/Ex13)

Amerika mora udariti na Dejtonski sporazum!

Dodik je opet ušao u Predsedništvo. To bi Vašingtonu trebalo da posluži kao alarm za uzbunu. Vreme je za novi angažman u Bosni

Ukoliko su Sjedinjene Države ozbiljne u nameri da podrže članstvo Bosne i Hercegovine u NATO-u, onda moraju da se ozbiljno suoče sa neuspesima Dejtonskog mirovnog sporazuma i prestanu da ga podržavaju kao temelj državnog sistema Bosne. Možda je „Dejton“ okončao bosanski građanski rat 1995, ali je postao sinonim za stagnaciju, frustracije, očaj, loše upravljanje i slabe institucije. Ovo ne samo da ometa zajedničke ambicije BiH i SAD o NATO integracijama, nego dovodi do opšte stagnacije Bosne i pravnog cementiranja etničkih podela (i tenzija) između Bošnjaka (bosanskih muslimana), Hrvata i Srba, koje su ostavile Bosnu podeljenom i zrelom za geopolitičke ciljeve Rusije. Dokaz toga su nedavni oktobarski izbori, nakon kojih je tvrdolinijaški, vatreno antizapadni i antinatovski srpski nacionalista ušao u bosansko Predsedništvo. To bi istovremeno u Vašingtonu trebalo da posluži kao alarm za uzbunu da je vreme da se ponovo angažuje u Bosni.

DEJTON SE MORA MENjATI
NATO je formalno petog decembra 2018. pozvao Bosnu da preda svoj prvi godišnji nacionalni program, nakon što je [još 2010, prim. prev.] postignuta saglasnost o implementaciji Akcionog plana članstva (Membership Action Plan – MAP). Ovo se nadovezuje na NATO deklaraciju sa julskog samita u Briselu, u kojoj NATO navodi da su „demokratske vrednosti, vladavina prava, unutrašnje reforme i dobrosusedski odnosi [u Bosni] vitalni za regionalnu saradnju i proces evroatlantskih integracija“. Ovaj stav su ponovili potpredsednik Pens i imenovani američki ambasador za Bosnu, Erik Džordž Nelson. Američku poziciju je u najskorije vreme razjasnio zamenik američkog državnog sekretara Džon Salivan, nakon što se sastao sa članovima tročlanog predsedništva BiH. Tada je rekao: „Američka pozicija je čvrsta kao što je uvek i bila i podržava odluku koju je donela ova vlada da se drži kursa ulaska u NATO. (…) Američka vlada će uvek snažno reagovati na bilo kakve pretnje stabilnosti Bosne“.

Govoreći prošlog maja o Dejtonskom mirovnom sporazumu, predsednik Bil Klinton je podsetio da „niko nije mislio da je Dejton savršen. Očigledno je formirao mogućnost za paralizu“. Pokojni Ričard Holbruk – glavni arhitekta mirovnog sporazuma – je to sročio direktnije: „[bio je to sporazum] koji je ispregovarala nestrpljiva američka administracija zainteresovanija za to da okonča rat nego da uspostavi temelj za vitalnu i održivu državu“. Status Bosne kao najsiromašnije države na Balkanu, njena visoka nezaposlenost, razočaranje njene javnosti i trenutna politička kriza svedoče o tome. Sporazum je napisan sa dva glavna cilja: da predstavlja pravni akt kojim bi rat bio okončan i da posluži kao nacrt za izgradnju stabilne i miroljubive države. Međutim, sam sporazum je sprečavao Bosnu da ostvari ovaj drugi cilj.

Srž problema je aneks 4 Sporazuma koji je poslužio kao osnov za bosanski ustav i pravno cementiranje mnogih aspekata etničkih podela kojim su zaraćene strane težile tokom građanskog rata. Njime je Bosna podeljena na dva federalna entiteta – jedan pretežno srpski, drugi pretežno bošnjačko-hrvatski. Uz to, njime je Bosna definisana kao država tri konstitutivna naroda (Bošnjaka, Hrvata i Srba) i svih njenih građana. Državno predsedništvo je trodelno, u kome svaki konstitutivni narod ima predsednika. Isto tako, svi kantoni Bosne moraju imati najmanje jednog predstavnika svakog konstitutivnog naroda u svom glavnom zakonodavnom telu, bez obzira na etnički sastav kantona.

Milošević, Izetbegović i Tuđman potpisuju Dejtonski mirovni sporazum u Jelisejskoj palati, Pariz, 14. decembar 1995. (Foto: U.S. Air Force/Staff Sgt. Brian Schlumbohm)

Ova etnička podela krvari kroz čitav bosanski politički sistem, namećući primat etničkog identiteta nad nacionalnim identitetom, pa čak i sprečavajući rast bilo kakvog nacionalnog identiteta, i vezujući političku moć pre svega za etnički identitet pored kog sva druga pitanja imaju sporedni značaj.

RUSKA PODRŠKA SRBIMA I HRVATIMA
Trenutna politička kriza Bosne je ishod takvog ustava i političke kulture koja je ukorenjena u zemlji. Ovo nije iznenadna kriza kada se ima u vidu odluka Evropskog suda za ljudska prava iz 2009. u kojoj se, sa stavljanjem neophodnosti reforme u prvi plan, od Bosne zahteva promena etnički baziranog principa po kojem se formiraju Predsedništvo i delovi zakonodavstva; ili opšte demonstracije iz 2014. u kojim je zahtevana reforma, što je dovelo do toga da nekoliko vladinih zgrada bude zapaljeno; ili odluka iz sudskog slučaja Ljubić iz 2016. u kojoj je ustanovljeno da izborni mehanizam za Dom naroda Parlamentarne skupštine BiH krši ustav.

Sve su to bili znaci upozorenja, pored kojih su i Bosna i međunarodna zajednica jednostavno projurili. Međutim, ulazak Milorada Dodika – bosansko-srpskog čvrstorukaša-nacionaliste pod američkim sankcijama zbog prkošenja Ustavnom sudu BiH i podrivanja Dejtonskog sporazuma – u Predsedništvo, kao i pojačani zahtevi hrvatskih nacionalista za trećim odvojenim hrvatskim entitetom u Bosni, u kombinaciji sa ruskom podrškom za obe grupe, trebalo bi da stave poslednji ekser u kovčeg američke podrške Dejtonskom mirovnom sporazumu.

Dodik nije bio naročito stidljiv povodom svojih stavova: on otvoreno pribegava govoru mržnje protiv Bošnjaka, poziva na nezavisnost Republike Srpske, obećava da će sprečiti bilo kakvu implementaciju NATO Akcionog plana članstva za Bosnu, izjavljuje da Bosna kao država ne bi trebala da postoji i u prvi plan stavlja neverovatno razdorno obećanje da će „pre svega i jedino raditi za interese Srba“. Dodik i hrvatski nacionalisti su se složili o budućoj saradnji za postizanje svojih ciljeva, koji bi bili ostvareni u dodatno oslabljenoj i etnički podeljenoj Bosni, što se kosi sa pogledima većine Bosanaca i njihovim željama za dalje evroatlantske integracije. Upravo zato Rusija podržava obe ove grupe. Rusija posmatra Zapadni Balkan kao novo bojište u svom političkom ratu sa Zapadom i svoj stav je iznela prilično jasno: zaustaviti zapadne integracije Bosne i obesmisliti ambicije ulaska u EU i NATO. U tom cilju, Rusija je pružila podršku nacionalističkim akterima u Bosni koji raznovrsnim metodama nastoje da podriju centralnu bosansku državu.

PRVI PLODOVI
Sa Dodikom u vlasti, ruska podrška je već počela da daje plodove koji prevazilaze efekte njegovih govora i političkih obećanja za Bosnu koja šire razdor. Od kako je ušao u Predsedništvo, Dodik je ponovio svoj stav da se Bosna neće učlaniti u NATO (onemogućavajući tako potrebni konsenzus tri predsednika kako bi se u ovom pitanju postigao napredak), izneo je predloge za dalju decentralizaciju Bosne i jačanje Republike Srpske, poslao je protestno pismo predsedniku Donaldu Trampu u kojem je kritikovao Sjedinjene Države zbog čestitanja Dana državnosti Bosne Predsedništvu i zahtevao otpuštanje 16 bosanskih ambasadora i njihovu zamenu prosrpskim kandidatima koje je odabrao.

Istovremeno, izgubivši mesto u Predsedništvu od umerenijeg kandidata, hrvatski nacionalisti su nastojali da podriju skorašnje izbore i pojačali su svoje pozive za treći, hrvatski entitet u Bosni. Dok Sjedinjene Države i NATO pokušavaju da poguraju Bosnu napred u smeru ambicija njenog naroda, mnoge u njenoj političkoj eliti više zanima koliko daleko mogu da vuku šavove države pre nego što se ona raspadne onako kako njima odgovara. Dejtonski mirovni sporazum im je pružio platformu za takvo nešto. Kako stvari stoje, dokle god je Dodik na vlasti, ideja o ulasku Bosne u NATO je u ćorsokaku, a napredak koji je Bosna napravila od 1995. pada u senku lebdeće pretnje nacionalističkih političara koji su više zainteresovani za širenje svojih izbornih baza nego za napredak cele Bosne.

Zgrada Predsjedništva BiH u Sarajevu (Foto: Wikimedia/Ex13)
Zgrada Predsjedništva BiH u Sarajevu (Foto: Wikimedia/Ex13)

Sjedinjene Države moraju da rade sa EU, UN i najvažnije sa bosanskim narodom i njegovim predstavnicima u iskrenom naporu da se zemlja reformiše, počevši pre svega od napuštanja Dejtona i legalizovanih etničkih podela. Dokle god se moć ocrtava duž etničkih linija, nastaviće da izaziva podele podložne manipulacijama. Sjedinjene Države, u saradnji sa svojim partnerima, moraju da rade na sistemu koji će uspešno i racionalno otelotvoriti principe federalizma, decentralizacije i legitimnog predstavljanja, što je i EU navela kao preduslove napretka.

Većina Bosanaca želi da uđe u EU i NATO i to je nešto za šta se treba uhvatiti i na čemu treba insistirati pred političkim elitama koje izvlače korist od trenutnog političkog sistema Bosne. Istovremeno, Sjedinjene Države moraju da pojačaju svoju podršku civilnom sektoru Bosne koji se trenutno nalazi u finansijskom neredu. Projekat održivosti civilnog društva USAID-a već postoji i zreo je za proširenje dok Sjedinjene Države nastoje da angažuju Bosance na svim društvenim nivoima. Konačno, SAD moraju da shvate da se ovde radi o dugoročnoj posvećenosti regionu i da će za njegovu promenu biti potrebno vreme. Nacionalistički pogledi i stavovi su postali duboko ukorenjeni, a mitovi mržnje su sazreli u realnost tokom proteklih 25 čudnih godina, tako da neće nestati preko noći. Za njihovo trajno brisanje biće potreban uporan trud.

Šon Megvajer je trenutno istraživački saradnik na Programu prehrambene bezbednosti pri Stimson centru (Stimson Center). Pre toga je radio u Programu odbrambene strategije i planiranja pri Stimson centru, gde je bio specijalizovan za pitanja upotrebe američke vojne snage u postizanju spoljnopolitičkih ciljeva. Masterirao je na međunarodnim odnosima na Ratgers univerzitetu, a osnovne studije iz međunarodne političke ekonomije završio je na Univerzitetu Fordhem .

Rajan Šerba je trenutno urednik Balkan insajdera. On je na psotdiplomskim studijama na Globalnom institutu (Institute of World) iz međunarodnih odnosa i državništva, sa specijalizacijom u izgradnji mira, stabilizaciji i humanitarnim poslovima. Ranije je dve godine bio volonter Mirovnog korpusa na Kosovu, a osnovne studije iz međunarodnih odnosa je završio na Univerzitetu Market (Marquette).

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Naslovna fotografija: Wikimedia/Ex13

 

Izvor The National Interest

Politika
Pratite nas na YouTube-u