Apostolovski: Bilo jednom u Crnoj Gori

Možda se i za Njegoša sprema krivična prijava?

Vatromet je obasjavao Podgoricu, dok su se s montažne bine čuli glasovi narodnjačkih zvezda iz Beograda. Potom je počelo odbrojavanje. Hiljade ljudi dočekali su Pravoslavnu novu godinu uz zagrljaje, poljupce i poneku eksploziju.

Bilo je, međutim, mnogo zanimljivije sedeti u mitskom hotelu „Crna Gora” i posmatrati glavni štab Mila Đukanovića. Raspoložen, u crvenom džemperu, sedeo je za stolom s konselijereom Borom Krivokapićem, čuvenim novinarom koji se nedavno preselio u večna lovišta. Šarmantni Boro nikada nije završio knjigu o Deji Savićeviću, ali, svejedno, živeo ja na putu između Podgorice, Milana i Beograda, povezujući interese krupnih igrača, a naročito njihove novčanike.

U crnogorsku „Kazablanku”, pre 17 godina, ušao je i Boša Tanjević. Poslednjeg dana 2000. godine, Milovi ljudi ubedili su legendarnog košarkaškog trenera da preuzme podgoričku Budućnost, kako bi se i pod reketom održavala ravnoteža s Partizanom i Zvezdom.

S Jevremom Brkovićem razgovarao sam o budućnosti Srbije i Crne Gore, a lice starog pisca, s kosom vezanom u rep, počelo je tokom noći da poprima obrise Nostradamusa. Sve je pogodio, vođen dukljanskom ideologijom. Pokazao mi je i kuburu koju je nosio. Pola sata posle ponoći otišao sam u toalet, ali se u tu instituciju gde i carevi idu peške uputio Milo Đukanović. Izbeći ću nepotrebne opise i zadržaću se na našem kratkom razgovoru, dok su nas pažljivo osmatrala dvojica telohranitelja:

— Slavite li Srpsku novu godinu?

— Ne, ali nemam ništa protiv ljudi koji je proslavljaju – nasmejao se gospodar Brda i Primorja. Oprali smo ruke i pozdravili se.

Nije bilo cinizma na licu Dorijana Greja balkanske politike. Pobednička koalicija Demokratske opozicije Srbije formirala je nekoliko meseci ranije dil sa SNP-om na saveznom nivou, a premijer SRJ postao je Zoran Žižić. Ko se danas seća magistra prava s masivnim srebrnim prstenom? Milo je bojkotovao septembarske izbore 2000. godine, a u federalnoj skupštini komotnu većinu su imali SPS s JUL-om i SNP, te je, u takvoj kombinatorici, premijer mogao da postane Slobodan Milošević. Međutim, partija Momira Bulatovića shvatila je da bi tom fuzijom dovela u pitanje ne samo sopstveni opstanak, već i ugrozila budućnost Savezne Republike Jugoslavije, pa su u igru uskočili operativci DOS-a, potom pragmatični Predrag Peđa Bulatović umesto Momira, koji se držao po strani, dok su Amfilohije, Matija Bećković i stranci, svako na svoj način, doprineli da se Milo, za izvesno vreme, izbaci iz igre.

Bilo je logično što se osećao izdanim. Upravo je taj hotel bio sigurna kuća za lidere DOS-a tokom poslednjih godina Miloševićeve vlasti, osim za Koštunicu, koji se osećao jednako bezbedno i na Dorćolu i u Belanovici. Te noći, usred Milovog kraljevstva, SNP je uz logističku i medijsku podršku DOS-a, pred njegovim očima, organizovao spektakularan doček Srpske nove godine. Milo ne bi bio to što jeste da ubrzo nije usledila slatka osveta. Oko dva časa posle ponoći ekipa izveštača i gostiju iz Beograda stigla je na podgorički aerodrom, ali su vrata bila zaključana. Dvojica policajaca su ipak otvorili kapije. Igrom slučaja, nije radilo ni grejanje. Trebalo je sačekati jutro. Očigledno je da su u Beogradu pobesneli, pa su pred zoru po nas poslali specijalni avion. Bio je to aeroplan Republike Srpske!

Naravno da su Milu već izradili natalnu kartu i svakako mu je nije crtala Kleopatra, već analitičari u Lengliju, ali posle sletanja u Beograd obrisi njegovog smirenog lica u toaletu postali su mi jasniji. Otuda me ne čudi što su, upravo u hotelu „Crna Gora”, bez nervoze njegovi najpoverljiviji ljudi čekali vesti o rezultatu referenduma o nezavisnosti. Kao što me nije naročito iznenadila odluka podgoričkih vlasti da zabrani doček Pravoslavne nove godine u organizaciji opozicionog Demokratskog fronta. Planiran je nastup trubača i folk pevača iz Crne Gore i Srbije, koji bi simulirali muzičko folk zajedništvo, dok je mitropolit Amfilohije u Hramu Hristovog vaskrsenja nameravao da održi moleban.

Poznavajući Amfilohija, on će već smisliti nešto, ali se Crnogorski pokret već potrudio da mu pokvari slavlje, podnoseći krivičnu prijavu tužilaštvu u Podgorici. Optužuju ga da svojim izjavama želi da u Crnu Goru uvede „sirijski scenario”. Zaista su ga uvredili, akumulirajući mu funkcije, pa su mu u sistematizaciju umetnuli i ovu: da je instrument velikosrpske politike koja od Montenegra želi da stvori Siriju!

Ali, sledeći logiku pomenutog pokreta, Milo bi onda predstavljao crnogorsku verziju Bašara el Asada, koji je, posle šurovanja s ruskim oligarsima, ušao u NATO. Ko, međutim, traži svoj pravi odraz u ovdašnjim krivim ogledalima može videti samo lica pod maskama. Nekome izgledaju strašna, nekome groteskna.

Sedamnaest godina posle dočeka Pravoslavne nove godine u Podgorici, hotel izgrađen 1953. godine više ne postoji, a na mestu „Crne Gore” sagrađene su dve velike kocke, iz slagalice „Hilton”. Peđa Bulatović je i dalje siva eminencija prosrpskog opozicionog bloka koga ne primećujete, ali njegovo prisustvo uvek osećate. Kumovi Milo Đukanović i Momir Bulatović ponekad se sretnu u zgradi u Podgorici, gde imaju stanove. Momir je rekao da prozbore poneku kurtoaznu rečenicu. Ako kažu: „Bilo jednom u Crnoj Gori”, možda će onima koji poštuju režisera Serđa Leonea, tvorca špageti vesterna, događaji koji su usledili posle njihovog razlaza postati mnogo jasniji.

Čak i ako ovaj prvi još vlada zemljom u kojoj je predložen zakon po kojem će policija određivati šta su istorijske istine. Možda se i za Njegoša sprema krivična prijava?

 

Izvor Politika, 14. januar 2019.

Pratite nas na YouTube-u