Putin pred posetu Srbiji sazvao sednicu Saveta bezbednosti RF o Balkanu

Juče poslepodne je portparol predsednika Rusije rekao kako je Putin održao sastanak sa stalnim članovima Saveta bezbednosti RF o Balkanu

Danas u zvaničnu posetu Srbiji dolazi ruski predsednik Vladimir Putin. Službeno će teme razgovora biti bilateralna saradnja, produžetak gasovoda “Turski tok” do Srbije i druga područja saradnje između dve zemlje.

Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov je sinoć stigao u Beograd, kako bi pripremio protokole za posetu šefa Kremlja.

Uoči polaska za Srbiju, ruski predsednik je dao intervju za beogradske Večernje novosti i Politiku i rekao kako Rusija poštuje izbor Srbije za pristup Evropskoj uniji i ne pokušava da joj nametne veštački izbor ili Rusija ili EU.

“Rusija na Balkanu ima puno prijatelja, a posebno mesto, kao strateški partner, zauzima Srbija”, dodao je Putin i naglasio destabilišuću ulogu koju NATO ima u regiji.

“Kade govorimo o situaciji na Balkanu, ozbiljan činilac destabilizacije predstavlja politika Sjedinjenih Država i određenih zapadnih zemalja koja je usmerena na učvršćivanje njihove dominacije u području”, rekao je Putin i nabrojao bombardovanje SRJ od strane NATO pakta 1999. godine, odvajanje Kosova od Srbije i nelegitimno priznanje kosovske nezavisnosti, uvlačenje Crne Gore u NATO, te forsiranje pridruženja Makedonije Severnoatlantskom savezu, zbog kojeg se zemlja, protivno volji građana, morala odreći svog ustavnog imena.

“Rusija ovde ima mnogo prijatelja, među kojima posebno mesto zauzima strateški partner Srbija. Zato je pomoć jačanju regionalne bezbednosti i stabilnosti naš bezuslovni prioritet”, naglasio je Putin, ukazujući kako se Moskva zalaže da se “poštuju prava i interesi balkanskih zemalja i naroda i da se poštuje međunarodno pravo”.

Ruski predsednik je rekao i da se “progresivno razvijaju odnosi sa Slovenijom i Hrvatskom, bez obzira na to što dijalog između EU i Rusije proživljava teška vremena”.

Podsetio je da su rukovodstva Rusije i Hrvatske prošle godine održala nekoliko sastanaka i ukazao je na poboljšanje ekonomskih odnosa.

Ruski predsednik je naglasio i “viševekovno iskreno prijateljstvo” ruskog i srpskog naroda, njihovo duhovno i kulturno srodstvo, te zajedničke stranice istorije, uključujući i „junačku borbu protiv nacizma tokom Drugog svetskog rata”.

“I ovog veka ćemo nastaviti da negujemo i razvijamo dragocene tradicije poverenja i saradnje, a spremni smo i na jaču saradnju u politici, ekonomiji i humanitarnoj sferi, koja je opisana u Deklaraciji o strateškom partnerstvu između dve zemlje iz 2013. godine“, rekao je šef Kremlja za beogradsku štampu i spomenuo stalno povećanje trgovinske razmene i ruska ulaganja u srpsku ekonomiju koja su premašila četiri milijarde dolara.

Saradnja s energetskim koncernom Gasprom Njeftom je omogućila Naftnoj industriji Srbije (NIS) da postane lider na energetskom tržištu Balkana, dodao je Putin, te ukazao i na mogućnost da će Srbija biti deo gasovoda “Turski tok”, kao korisnik i kao tranzitna država ka Evropi, s obzirom da Gasprom sada razmatra različite varijante produženja kopnenog tranzitnog kraka gasovoda do Evrope, a jedna od njih je tranzit rutom Bugarska – Srbija – Mađarska uz spajanje s centrom za distribuciju gasa u austrijskom Baumgartenu.

“Držimo da zemlje članice EU koje su zainteresovane za ruski gas treba da dobiju jemstvo EU da planovi u vezi s produženjem “Turskog toka” neće biti osujećeni samovoljnom političkom odlukom Brisela”, rekao je Putin.

NATO I EVROPA
Ruski predsednik je naglasio kako Moskva “visoko ceni čvrstu privrženost srpskog rukovodstva smeru očuvanja neutralnosti zemlje”, te da godinama “pomaže jačanju odbrambenih sposobnosti Srbije, kroz isporuku naoružanja i modernizaciju vojne tehnike, što će i dalje nastaviti da čini”.

Putin kaže kako je Kremlj bio “iznenađen prilično pasivnim reagovanjem EU u vezi odluke kosovskog parlamenta o transformisanju Kosovskih snaga bezbednosti u pravu vojsku”, što su, kako je ocenio, kosovski Srbi doživeli kao “direktnu pretnju svojoj bezbednosti”.

“Taj potez stvara ozbiljan rizik zaoštravanja situacije u regiji. Teško da je u interesu EU zatvaranje očiju pred takvim jednostranim akcijama koje grubo krše međunarodno pravo, naročito ako Brisel i dalje želi ispunjavati svoje obveze posrednika u dijalogu između Beograda i Prištine”, rekao je ruski predsednik.

Proširenje NATO pakta Putin smatra nasleđem Hladnog rata i pogrešnom i destruktivnom vojno-političkom strategijom.

“NATO danas pokušava pojačati svoje prisustvo na Balkanu. Ali time samo obnavlja linije podela na evropskom kontinentu. Sve to ne vodi jačanju stabilnosti, već smanjenju poverenja i rasta napetosti u Evropi”, ocenio je Vladimir Putin.

Ruski predsednik je za beogradsku štampu ukratko opisao svoje viđenje situacije u regiji, ali nije naveo posebno važne planove zbog kojih dolazi u Beograd, a da ih ima na umu se moglo videti iz posebnog sastanka ruskog Saveta za nacionalnu bezbednost koji je u celosti bio posvećen Balkanu.

VAŽAN SASTANAK U MOSKVI PRE PUTINOVOG ODLASKA U BEOGRAD
Juče poslepodne je portparol predsednika Rusije rekao kako je Vladimir Putin održao sastanak sa stalnim članovima Saveta bezbednosti Ruske Federacije o prilično neočekivanoj temi. Naglasak nije bio na Ukrajini, ni na odnosima sa Sjedinjenim Državama, već o situaciji na Balkanu. Međutim, ništa ne iznenađuje, jer će nas uskoro ova regija ponovno podsetiti zašto se naziva “buretom baruta”, piše ruski analitičar Dmitrij Bavirin.

Sastanak stalnih članova Saveta bezbednosti Ruske Federacije održan je iza zatvorenih vrata. Možemo samo pretpostaviti koje su teze izrečene, ali činjenica da je Savet bezbednosti temu Balkana stavio u središte svog dnevnog reda nije slučajna.

Kad je prošao rat u Gruziji, međunarodni analitičari su počeli da na karti traže sledeću tačku gde će se Rusija i Sjedinjene Države boriti za vlastite interese. U to vreme vrlo malo ljudi je govorilo o Ukrajini, ali se većina stručnjaka za međunarodne odnose vrlo brzo setila da je Balkan regija koju svi smatraju “buretom baruta Evrope”.

Zapad je odlučio da ovde treba stvoriti geopolitičke napetosti, pogotovo zato što se NATO u aprilu 2009. proširio na štetu Albanije i Hrvatske, a Moskva kao da nije predvidela da će se to dogoditi tako brzo.

Prema nekima je potraga za takvom tačkom u mnogim aspektima čista “igra nagađanja”, a izbor Balkana mogao bi biti određen činjenicom da se uvek mora pronaći bilo koja tačka, što i jeste rad analitičara i stratega.

Nakon Evromajdana i “Ruskog proleća” na Krimu, postalo je očigledno da kilometri članaka koji su napisani nisu bili uzaludni. Od 2014. SAD iznova jačaju napore da istisnu Rusiju s Balkana. Štaviše, “proterivanje” nije metafora, nego teza koju su mnogo puta otvoreno spominjali američki političari i stručnjaci.

Pre tri dana je državni sekretar Majk Pompeo, govoreći o budućem priključenju Makedonije NATO paktu, to rekao više diplomatski, ali je suština ista: “Balkan mora biti osiguran za suprotstavljanje zlonamernom uticaju Rusije”.

Uopšteno govoreći, bilo koji američki “jastreb” koji govori o “zlonamernom uticaju Rusije” u ovoj regiji bi, teoretski, trebao zadovoljiti ruske patriote s imperijalističkim ambicijama. Naime, oni direktno “hvale” Ruse, ali preteruju kada je reč o sposobnostima Moskve.

U stvari, Balkan je za rusku spoljnu politiku dugo vremena bio sporedno područje gde se Moskva držala nekoliko principa i javne diplomatije.

Sada je prekasno tražiti krivce, pogotovo zato što imaju jaka konkretna opravdanja o “važnijim graničnim slučajevima” i zato što su se u rešavanju tih problema uvek ponašali odlučno, uključujući Siriju, koja ne graniči s Rusijom, ali je korak do Severnog Kavkaza koji ni po koju cenu ne sme planuti kao u vreme čečenskih ratova.

Ipak, američki lobisti su naporno i svakodnevno veštački povećavali razmere ruskog uticaja na Balkanu, ali samo s ciljem da Stejt department lakše stavi ruke na ovo područje, a Kongres za ove aktivnosti izdvoji dodatna sredstva.

Na medijskom planu, dnevni red Balkana nije bio od velike važnosti ni za Sjedinjene Države ni za Rusiju, iako su strasti eksponencijalno rasle. Zbog toga je Vašington proveo nekoliko vrlo uspešnih specijalnih operacija kako bi “istisnuo” Rusiju. Delovao je operativno i planski i već pre nekoliko godina je za Moskvu bilo prekasno za plakanje. Je li moguće da je Rusiji sada ostalo samo da prizna poraz, usprkos toplim rečima Vladimira Putina o prijateljstvu sa srpskim i svim narodima Balkana?

Glavni plen Zapada je, naravno, Crna Gora. Međutim, to je bio najlakši posao za odraditi. Tačno je da je značajan deo crnogorskog društva naglašeno proruski orijentisan i protivi se NATO paktu. Rusija je čak imala ulogu u toj “narodnoj diplomatiji”. Ali u Crnoj Gori je vladao Milo Đukanović, koji od 1990. zemlju drži u svojim kandžama, takoreći od kada je postao Miloševićevo stvorenje. Sada je on predsednik, ali kako god se naziva njegov trenutni položaj to uopšte nije bitno, jer Đukanović u Crnoj Gori ima apsolutnu moć, političku i onu kakvu ima “boss dei due mondi”, vladar dva sveta koji iz planina Sicilije upravlja kriminalnim aktivnostima Cosa Nostra-e širom planete.

Đukanović je Crnu Goru uveo u NATO što je pre moguće, uprkos protestima lokalnog stanovništva. Istovremeno je potpuno očistio opoziciju, koristeći se neutemeljenim optužbama za “pokušaj državnog udara za račun Moskve”. Sada je Crna Gora najposlušnija NATO zemlja na Balkanu.

Sledeća u nizu je bila bitka za Makedoniju. Ona se može podeliti u dve faze. Spolja podstaknutu krizu vlade i dolazak na vlast Zorana Zaeva koji odmah dovodi u pitanje teritorijalni integritet republike i menja ustavno ime zemlje. Grke i Makedonce su NATO vladari prisilili da dođu do sporazuma u spor oko ostavštine Aleksandra Makedonskog, koji je trajao nekoliko decenija i zaustavljen je pre nekoliko meseci, otvarajući put Skoplju za ulazak u NATO. Istina, stanovništvo je nešto pokušalo da učini, ali je parlament s koalicionom većinom takozvanih socijaldemokrata sa strankama makedonskih Albanaca ignorisao referendum o preimenovanju Makedonije. U Vašingtonu i NATO-u se nisu preterano brinuli oko pravnih pitanja, kada je u pitanju “spas male zemlje od ruskog uticaja”.

Sada je na redu posebna priča s Bosnom i Hercegovinom. Zapravo govorimo o zemlji koja je konfederacija pod spoljnom kontrolom, što je rezultat rata i Dejtonskog sporazuma. Ovaj sporazum objektivno sprečava BiH da se razvija i da se kreće u bilo kom pravcu, ali u očima Moskve to može biti korisno. Naime, Bošnjaci i Hrvati žele biti sa Zapadom, ali Srbi smatraju da bi u bilo kakvom novom ustrojstvu s promenom ustava bili prevareni i radije stoje gde jesu, koristeći svoje pravo veta.

Prošle jeseni je Milorad Dodik, koji u svakoj prilici naglašava svoju geopolitičku orijentaciju prema Rusiji, relativno lako ponovo izabran za lidera Republike Srpske u BiH. Atlantisti su otvoreno sumnjali u njegovu pobedu, ali se, usprkos prisutnosti sopstvenih agenata u RS, nisu usudili ići dalje. Na Zapadu se neopravdano ponose činjenicom da su oni ti koji su “okončali rat u Bosni”. Sada se boje da će oštrim ili bilo kakvim postupcima revizije Dejtonskog sporazuma regiju ponovo gurnuti u krvoproliće.

I sigurno će se sve pogoršati ako Dodik, koji čvrsto sedi u svojoj stolici, krene ispunjavati za sada retorička obećanja da će proglasiti nezavisnost RS ako Bosna i Hercegovina krene prema NATO paktu, ako zajednička središnja vlast prizna Kosovo ili ako vidi da se pokušava izvesti “obojena revolucije” na područjima BiH koja drži pod kontrolom.

Dakle, ostaje Srbija, koja je velikim delom zarobljena zapadnim strukturama. Verovatno bi se i tamo proces potpuno dovršio, budući da su neke srpske intelektualne elite već prešle na antirusku stranu, ali su postojale dve prepreke.

Prvo, iako neočekivano, taktika predsednika Aleksandra Vučića da sedi na dve stolice, prijateljstvu s Rusijom u težnji za EU, je delovala. Delovala je u smislu da mu je omogućila da zadrži i popularnost u narodu i lojalnost Briselu. U drugim okolnostima bi Vašington svakako pokušao da smeni Vučića nekim ko je ideološki blizak američkoj agendi, ali postojeća ravnoteža interesa odgovara Evropskoj uniji, kojoj je Srbija mnogo bliža nego Sjedinjenim Državama. Stiče se utisak da su Evropljani uverili Amerikance da “situaciju ne popravljaju dok se ne slomi”, pa Vučiću nisu izvukli drugu stolicu.

Drugo, zbog ulaska Hrvatske u NATO vojska se morala uskladiti s “atlantskim standardima”, što znači da je Hrvatska morala obnoviti vojsku, a istim putem su odmah krenuli i u Srbiji. Vučić se trenutno prikazuje kao “pragmatik” i ne želi svađu sa Zapadom. No svoja temeljna uverenja ne može promeniti, a ona su ista od početka njegove političke karijere.

Hronično insolventan Beograd ovaj problem može da reši samo u Moskvi i pregovori o tome kako će tačno ruski stručnjaci i odbrambeni kompleksi unaprediti srpsku vojsku traju već mesec dana.

To su zajedničke geopolitičke karte na Balkanu. Međutim, ne treba misliti da se Savet bezbednosti Ruske Federacije okupio samo kako bi ih ponovno razmotrio. Šahovskim rečnikom, NATO je u regiji pojeo ruskog topa, ali su se pomerili američki pijuni i Moskva sada ulazi u središte igre.

“Na Balkanu ne samo da miriše, nego smrdi na novi rat. Iako bi se moglo reći da je Srbija vojnu reformu započela uglavnom zbog Hrvatske, obnovljena vojska bi se mogla iskoristiti u druge svrhe”, veruje Dmitrij Bavirin, ali opasnost više ne vidi u mogućem sukobu Srbije i Hrvatske, što je logično, već na jugu regije, na Kosovu.

Samoproglašeno Kosovo je napokon izmaklo kontroli, ignorišući mišljenje i EU i NATO pakta. Njegovu vladu predvodi čovek izabran uz slogane “ujedinjenja albanskih zemalja”. Njegovi militanti su pretvoreni u punopravnu vojsku, a diplomate kosovskih Albanaca su se okrenule glupoj uceni i potpuno zakopali ideju razmene teritorija sa Srbijom na etničkoj osnovi, tražeći od Beograda tri zajednice, Preševo, Medveđu i Bujanovac gde su Albanci izgubili rat 2001. godine, a za ove teritorije bi se Priština trebala odreći gotovo iste teritorije severno od Ibra.

Činjenica da se “nešto događa” oko samoproglašene republike jasno ilustruje i podatak da je od oktobra pretprošle godine 11 zemalja povuklo priznanje nezavisnosti Kosova, prvi je bio Surinam, a poslednji, Madagaskar. Ali da bi ruski mediji obratili pažnju na ovu “ukletu zemlju”, kao da se mora početi pucati. Do sada je sve na nivou određenih politika, ali to je samo za sada.

Sada govorimo o neposrednoj, iako ne preteranoj pretnji po bezbednost Srbije. Vlasti u Beogradu, za koje je postalo uobičajeno da im vojska zbog albanskih provokacija na administrativnoj liniji bude na oprezu, nije se mogla ne obratiti Moskvi barem za savet, a najverovatnije i za aktivniju podršku.

Mediji upravo prenose vest da će pitanje Kosova biti ključna tema rasprave između ruskog predsednika i domaćina u Beogradu, a usput se spominju “Turski tok” i drugi oblici saradnje. Kao što je bio slučaj s juče održanom sednicom Saveta bezbednosti Ruske Federacije, o kojoj mediji nemaju nikakvih saznanja, verovatno će biti isto i nakon posete Putina Beogradu. Novinari će čuti ono što trebaju čuti, a sadržaj razgovora iza zatvorenih vrata će ostati nepoznanica i tek će se sledećih nedelja i meseci možda moći naslutiti s kojim intenzitetom se Rusija “vraća” na Balkan, obzirom da raniji uticaj nije ni približan onome kakvog godinama imaju Evropska unija i SAD, iako potonji u manjoj meri od njihovih evropskih saveznika.

 

Autor N. Babić

 

Izvor logicno.com, 17. januar 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u