Tanasković: Polumesec i šahovnica se razilaze

Istorija već počinje da kažnjava one koji su se oglušili na opomene nekadašnje sadašnjosti

„Nerješivi problemi s današnjom politikom integralizma nastaju, međutim, zbog toga što se iz te bošnjačke i sarajevske vizure ne uviđa ozbiljnost i jednaka politička utemeljnost zahtjeva nacionalno drugih, odnosno previđa se da danas više naprosto ne postoji mogućnost da se ti drugi pridobiju za integralistički koncept Bosne i Hercegovine.“

Navedena konstatacija preuzeta je od Ivana Lovrenovića, iz zloslutno naslovljene knjige „Bosna i Hercegovina. Budućnost nezavršenog rata“ (2010), koju je on sačinio u koautorstvu sa Miljenkom Jergovićem.

Iako se Lovrenović nikako ne bi mogao smatrati velikosrpskim nacionalistom, izgleda da za njegove trezvene sudove još uvek nema sluha u bošnjačkom Sarajevu, ali ni u zvaničnom Zagrebu, gde je ova značajna knjiga objavljena.

Zapenušana, gnevna i neodmerena reagovanja i obilje morbidnih „čestitki“ povodom obeležavanja Dana Republike Srpske ( „naci-žurke u slavu tvorevine nastale na genocidu i zločinima“), u kojima frustracija usled nemoći da se preduzme fizička agresija šiklja u otrovnim mlazevima verbalnog nasilja, još jednom su pokazali da u pretežnom delu bošnjačke političke elite (to je uobičajeni termin, a o kakvoj je elitnosti reč svedoči upravo pomenuta retorika) i dalje tvrdoglavo opstaje opasna iluzija o tome da je unitarna Bosna (i Hercegovina) poželjna i moguća, samo da nije srbočetništva, Republike Srpske i nepoćudnog Milorada Dodika.

„Neustavni karneval“ u Banjoj Luci toliko je razdražio zagovornike, a zapravo glavne razgrađivače neke eventualno moguće zajedničke državne zajednice Bošnjaka, Srba i Hrvata, da su se njihove poruke kod najostrašćenijih spustile do stepena zoološkog rasizma ( „tu je bio i sin Ratka Mladića, simbola zločina i genocida, čisto da se onjuše temelji tog entiteta“).

Kakve obećavajuće pretpostavke za saživot u „jedinstvenoj BiH“, zasnovanoj na demokratskom principu „jedan čovek, jedan glas“! A zna se koga (naj)više ima…

Ne treba se, inače, čuditi tome što su neke među najotrovnijim invektivama protiv svečanosti u Banjoj Luci potpisane srpskim imenima, jer i to je u logici „integralnog bosanstva“, onog neokalajevskog. Kao, uostalom, svojevremeno i u Dobrovoljačkoj ulici…

Sred svega ovoga, a zapravo i nešto pre krešenda zaslepljene netrpeljivosti, izazvanog proslavom Dana Republike Srpske, pred očima i u mislima spontano mi se javi sećanje na jedan dragi lik iz našeg „prethodnog života“.

Ejub Štitkovac (1947-2008), arabista, novinar, publicista i književnik, beše mi kolega sa studija orijentalistike u Beogradu, tokom druge polovine šezdesetih godina prošlog veka. Ejub je, kao i mnogi njegovi sunarodnici, verom bio musliman, nacionalno Bošnjak, a politički Jugosloven. Pre svega, bio je dobar i plemenit čovek.

Pišući nekrolog svom prerano otišlom kolegi, Nenad Briski je s razlogom istakao da je Štitkovac bio „iznad svake mržnje i daleko od svake podele – verske ili nacionalne“, „svetao lik u mračnim vremenima“.

Rođen u Žepi, školovao se u sarajevskoj medresi za imama, jedno vreme je čak i obavljao tu dužnost, živeo neko vreme u Sloveniji, a potom se preselio u Beograd, gde je ostao do kraja života, deleći sa Beograđanima dobro i, u ono vreme više i izdašnije, zlo.

Kao novinar, radio je za Borbu, Našu Borbu i za Radio Jugoslaviju, a bio je i dopisnik Dojče velea.

Stekao je zavidan profesionalni i javni ugled, posebno u tzv. „građanskim“ krugovima prestonice. Uvek je, pristojno i odmereno, ali jasno i nepokolebljivo, govorio onako kako je mislio.

Režim Slobodana Miloševića nije mu bio po volji, što nije skrivao. Teško je proživljavao tragediju Bosne i Hercegovine, te Andrićeve „zemlje mržnje“, a za njega izneverenih i pronevernih ljubavi. Napose je duboko i tiho patio zbog usuda svoje rodne Žepe. O svemu što se preko Drine događalo imao je čvrst stav, što je došlo do snažnog umetničkog izraza u nedovoljno poznatom Ejubovom romanu Zlovrh (2005), kao i u njegovoj prenapregnutoj, drhtavoj poeziji.

Drugovao sam i razgovarao sa Ejubom u danima koji su za sve nas bili najmučniji i stavljali nam savest na najteže probe. Ti otvoreni razgovori, u kojima se nismo uvek slagali, nemerljivo su mi pomagali da bolje i potpunije shvatim, onoliko koliko je ljudski bilo moguće, suštinu bosanske drame.

Zašto sam se svog prijatelja iz mladosti setio baš u ove dane?

Jednim povodom koji bi, pri inflaciji „velikih vesti“ koje nas stalno zapljuskjuju, mogao izgledati beznačajan i čudan. A nije…

Ejubov glas mi se javio onoga dana kad mediji prenesoše vest da su članovi Predsedništva BiH Šefik Džaferović i Željko Komšić davanje saglasnosti na imenovanje Zorana Tegeltije, srpskog kandidata za predsedavajućeg Saveta ministara, uslovili odustajanjem Republike Srpske od protivljenja formalnom stupanju BiH na put integrisanja u NATO.

Naviknutost na to da se u političkom životu BiH neprestano i komotno razmenjuju utuci, uslovljavanja, osporavanja i pretnje učinila je da se poprilično ogugla na razne apsurde i da se merila društvene normalnosti, pa i samog čaršijskog reda, osetno relativizuju. Tako se i ova ucena mogla doživeti kao nešto rutinsko u sarajevsko-banjalučkom nadgornjavanju. Pa ipak, nije li ona paradigmatični dokaz teške poremećenosti sistema vrednosti i svih racionalnih merila kod onih koji tvrde, i druge ubeđuju, da im je na srcu dobrobit celovite BiH?

Može li se u istu ravan staviti izbor mandatara Saveta ministara, kao efemerni segment dnevnog političkog života, i čvrsto opredeljenje čitavog jednoga naroda, zasnovano na krajnje ozbiljnim političkim i kolektivnopsihološkim razlozima?

I, tu dolazimo do Lovrenovićeve konstatacije sa početka ovog teksta. A ja se setih jednog razgovora sa svojim drugom Ejubom. Ispričao mi je, naime, zašto svojevremeno nije uspeo da dobije obećani i dogovoreni intervju Alije Izetbegovića, ako se ne varam, za Borbu.

Bilo je to u vreme kad je rat kucao na vrata BiH. Ejub je, kako mi tada reče, pre početka razgovora za novine, zamolio lidera SDA i predvodnika Muslimana za slobodu da mu prethodno nešto lično kaže, „kao Bošnjak Bošnjaku“, sa čime se ovaj predusretljivo saglasio. Bio je, međutim, neprijatno iznenađen kad mu je mladi Bošnjak poverio (ne samo) svoju zabrinutost pred nagoveštajima da bi se „muslimanski polumesec i hrvatska šahovnica“ ponovo mogli uvezati u savez protiv trećeg naroda u BiH, a da, ako do ovoga zaista dođe, Aliji Izetbegoviću i njegovim sledbenicima, „kada sadašnjost postane prošlost“, bošnjačka istorija to neće oprostiti.

Od intervjua posle toga ne bi ništa, ali je Ejubu bilo važnije to što je došao u priliku da autoru Islamske deklaracije u lice kaže ono što mu je odavno pritiskalo dušu.

Moga druga više nema, a nema ni Alije, ali Ejubove najgore slutnje ne samo da su se obistinile, već reči njegove kletve odzvanjaju nesmanjenom aktualnošću i danas. Kao da se ništa nije promenilo. A ipak jeste…

Danas, pre svega, postoji Republika Srpska, i to već punih 27 godina, bošnjački član Predsedništva je prilično nepoznati Šefik Džaferović, a ne Alija, pa čak ni Bakir Izetbegović, dok Željko Komšić, sa sedam života, najblaže rečeno, ne uživa poverenje većine brojčano ozbiljno istopljenog hrvatskog naroda u BiH.

Istorija već počinje da kažnjava one koji su se oglušili na opomene nekadašnje sadašnjosti. Pa ipak, njihovi naslednici kao da su slepi za nepomerljive činjenice, one na koje ukazuje i Ivan Lovrenović.

Kako u bošnjačkom Sarajevu, tako, izgleda, i u Zagrebu.

Bošnjački političari nastavljaju da sanjaju unitaristički san u svom skučenom mentalnom zabranu, dok bosanskohercegovački Hrvati nikako da prevaziđu ćorsokak političke shizoidnosti, razdirani sukobom divergentnih životnih interesa u BiH i imperativnog mandata iz nacionalne matice, da se uvek i po svaku cenu mora biti protiv Srba. A što je Federacija paralizovana, to je već druga stvar i kao da nije njihova briga…

Posle (prividnih) nagoveštaja da bi se, sa HDZ na vlasti, u Zagrebu nešto moglo promeniti, očigledno je da gornjogradska politička vrhuška nema ni čvrste volje ni snage da učini odlučniji otklon od linije mesićevske „probosanske korektnosti“. O nekoj istinskoj empatiji za sunarodnike u BiH da i ne govorimo.

Hrvatski ambasador u BiH Ivan Del Vekio (Vechio) ekspresno je smenjen, jer je, pred kraj mandata (izgleda da je tokom njega nešto shvatio) 9. januara bio u Banjoj Luci, a medijski se razapinje predsednik HDZ BiH Dragan Čović koji već odavno pokušava da se ponaša u skladu sa stvarnim interesima svojih hrvatskih sunarodnika i birača. To svakako nisu oni isti „Hrvati“ koji su u Predsedništvo BiH ugurali Željka Komšića.

Za neizbežnog Ivu Banca Čović baš zato već „odavno nije hrvatski političar i ne zastupa interese hrvatskog naroda, nego svoje osobne i srpske“.

Od hrvatskog premijera Plenkovića se zahteva „odricanje od Čovića“, kao da je reč o HDZ Medveščaka ili Prekrižja, što je čak i za njega bilo previše, pa je ukazao na to da je HDZ BiH nezavisna od HDZ Hrvatske, a da je Čović i ranije odlazio u Banju Luku. Za razjarene „hrvatobosance“ i, naravno, Bošnjake, smenjivanje veleposlanika nije dovoljno i tumači se kao iznuđeni taktički manevar Zagreba i zamazivanje očiju. Zadovoljio bi ih jedino Čovićev skalp.

Zamenik Predsedavajućeg veća ministara Vjekoslav Bevanda ne štedi reči i ponašanje bošnjačkih političara opisuje kao „mržnju koja izvire iz ostrašćenih istupa“ i koja je „zrcalo u kome se jasno vidi stanje umova, teška besperspektivnost, odsutnost poštovanja i nepostojanje kapaciteta za dogovor“. I tako se to, eto, stalno vrti u krug… onaj začarani iz koga se ne nazire izlaz. A sve zato što se ne želi priznati ili ne može razumeti kako se u njega ušlo.

Mom drugu Ejubu Štitkovcu to je na vreme bilo jasno, ali…

U zavisnosti od toga koju partikularnu nacionalnu „istinu“ zastupaju i za kakve se ciljeve zalažu, analitičari bosanskohercegovačkih (ne)prilika različito tumače razloge izbijanja rata u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici.

U školi su nas na časovima istorije vazda učili da treba razlikovati suštinske uzroke od neposrednih povoda nekih događaja. U pogledu povoda, odnosno iskri koje su neposredno, na terenu ukresale plamen i pokrenule govor oružja u BiH može biti, i ima, više mišljenja. Za neke je to ubistvo srpskog svata na Baščaršiji, za druge podizanje srpskih barikada u Sarajevu, pa snajperski pucnji na masu okupljenu na Marindvoru, upad hrvatskih bojovnika u Sijekovac…

Međutim, uzrok izbijanja rata u narativu bošnjačkog i hrvatskog nacionalnog korpusa jednodušno se vidi u navodnoj agresiji JNA (čitaj Srbije) na BiH, a nikako u objektivno „polemogenim“ političkim odlukama koje su Muslimani i Hrvati doneli i sproveli protiv volje i egzistencijalnih interesa Srba, kao trećeg konstitutivnog naroda. Pri tome je hladno odbijen predlog da se problem iznese pred Savet za pitanja uspostavljanja ravnopravnosti naroda i narodnosti SR BiH, a referendum o samostalnosti i nezavisnosti nacionalno i verski duboko podeljene zemlje ( uzgred, pravno neregularan) cinično je sproveden kao da se radilo, recimo, o Mađarskoj ili Francuskoj, u skladu sa formalno demokratskim, građanskim načelom „jedan čovek – jedan glas“!

Tim nasilnim činom majorizacije ukinuta je bilo kakva mogućnost za dijalog i dogovor o budućnosti BiH kao zajedničke države i raskriljena vrata ratu i svim strahotama koje on nosi, u kome niko nije potpuno nevin i bezgrešan, a u kome stradaju svi.

Mimo sučeljenih i nepomirljivih „istina“, to je istorijska, činjenična realnost koju nije moguće pobiti nikakvom friziranom „argumentacijom“ i tendencioznom analitičkom selektivnošću, a trajno nametnuti zaglušujućom kvazinaučnom i medijskom propagandom o krivici samo jedne strane.

Uz veliku štetu i cenu, život na kraju uvek nadvlada sopstveni falsifikat. A on se u BiH uporno falsifikuje i dalje…

Tvrdoglavo i opsesivno se nastoji produžiti opstajanje bošnjačko-hrvatske antisrpske koalicije, ne dopustiti političko razvezivanje dveju faktički razvezanih zastava o kojima je Ejub Štitkovac pre skoro tri decenije zabrinuto govorio Aliji Izetbegoviću.

Otud pored ostalog, i sumanuti pokušaj ucene: Tegeltija ili NATO! I tako kletva jednog čestitog i dalekovidog Bošnjaka i dalje lebdi nad Bosnom.

Dokle?

 

Izvor sveosrpskoj.com, 17. januar 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u