Na poziv Međunarodne škole za interkulturalnu filozofiju, protekli produženi vikend sam proveo u Barseloni. Ovo međunarodno udruženje, zajedno sa katalonskim domaćinima, pokrenulo je seriju seminara o problemima identiteta u savremenoj Evropi, pod nazivom „Evropa u dijalogu sa svojim razlikama”. Ne slučajno, prvi seminar je bio posvećen složenim identitetskim pitanjima burnog Balkana, pa smo kolege iz Sarajeva, Đirokastra, Skoplja i ja prenosili svoja iskustva i debatovali o svojim sporovima, problemima i načinima na koji filozofija i društvena teorija na to reaguju. Čitav događaj odvijao se u predivnoj zgradi nekadašnjeg rimokatoličkog manastira Sveti Felipo Neri, koji je danas pretvoren u širu kuću duhovnosti, pa, osim katolika, tu prostora danas ima i za budiste, umetnike, filozofe i druge „duhovnjake”.
Bila je to i sjajna prilika da se ovaj čudesni grad vidi godinu i po nakon burnih dešavanja s jeseni 2017. U velikoj meri i grad i cela Katalonija i dalje su pod utiskom tog nasleđa. Veliki broj zgrada u gradu na svojim terasama ima istaknute katalonske zastave različitog tipa, kao i brojne političke parole. Osnovna poruka traži „oslobađanje žrtava političkog progona”, aludirajući na sedam ministara secesionističke katalonske vlade Karlosa Puđdemona koji su nakon proglašenja secesije odlukom Vrhovnog suda Španije završili u zatvoru. Traži se i slobodan povratak Puđdemona u zemlju.
Tu i tamo, međutim, može se videti kako je poneko na svoju terasu istakao zastavu Španije. U samom gradu Katalonci čine nešto više od polovine stanovnika, dok je četvrtina ljudi poreklom iz drugih krajeva Španije. No, više od 20 odsto stanovnika su imigranti, što dodatno usložnjava pitanje identiteta i političke volje u Barseloni. Katalonski jezik svuda dominira i vidi se kako se on forsira u javnom prostoru. Oko toga su strahovito podeljena mišljenja i vodi se pravi rat u pogledu upotrebe katalonskog i španskog, ne samo sa centralnim institucijama Španije, već i među političkim partijama u samoj Kataloniji. Zanimljivo je da se najveći muzej umetnosti u gradu naziva Nacionalni muzej umetnosti Katalonije, što vrlo jasno ukazuje na procese „izgradnje nacije” u ovom regionu Španije.
Neizostavni deo identiteta, pa i političkog, jeste fudbalski klub Barselona. Imao sam sreću da je u nedelju uveče Blau grana igrala kod kuće protiv Eibara, pa sam uživao na stadionu „Kamp nou” gledajući poeziju Mesija, Suareza, Rakitića… Ova institucija je, kako joj i zvanični slogan kaže, „više od kluba”. Ovo je, kao što je svima poznato, ključni nacionalni simbol Katalonije i grada, glavni objekat ponosa i ekstrapolacija političke borbe. Na utakmice se ide kao na hodočašće, grad je kompletno obeležen bojama kluba, a osim velikog muzeja, na stadionu postoji i manji, odmah pored Gaudijeve Sagrada familije. Zanimljivo je da se tu na počasnom mestu nalaze četiri dresa od kojih su dva pripadala Holanđanima (Krojf i Kuman), što i simbolički asocira na zanimljive finansijske veze Barselone i Amsterdama.
Najradikalniji navijači Barselone imaju tradiciju koju ponavljaju na svakoj utakmici: da u sedamnaestom minutu prvog i četrnaestom minutu drugog poluvremena povade zastave „republike Katalonije” i krenu da skandiraju „Independiensija!” (Nezavisnost). Time obeležavaju 1714. godinu, kada je Katalonija postala deo centralizovane španske monarhije. Uočljivo je da ovaj performans ostaje vezan samo za tih 500 navijača koji ga izvode. Ostatak stadiona je, kao i tokom većeg dela meča, miran kao da su u pozorištu. Katalonci odudaraju od predstava o temperamentnim Mediterancima i, kako je primetio jedan komentator, najviše nalikuju nekoj vrsti Slovenaca Španije. Otud su metodi kojima se oni bore za nezavisnost nenasilne akcije, protesti i trgovina. Veoma se boje mogućnosti izbijanja nasilnih sukoba i ratova – oni bi zaista imali mnogo da izgube jer, osim već prisutnog bogatstva svake vrste, turizam donosi ogromne prihode.
U jednom trenutku tokom 2017. izgledalo je da će vojska Španije izaći na ulice i takav scenario nikome ovde ne odgovara. Još ima onih koji se sećaju haosa građanskog rata, i svega onoga o čemu Orvel svedoči u poznatoj knjizi „Omaž Kataloniji”. Grad je i danas dosta podeljen, tako da je strategija koju independentisti biraju usmerena ka izgradnji identiteta, afirmaciji simbola i preuzimanju sve većeg broja nadležnosti za nivo autonomnije regije. Uz međunarodno lobiranje i čekanje da se možda i unutar Španije stvori okvir za mogućnost da se istrguje faktička nezavisnost.
U novembru prošle godine navršilo se 40 godina od donošenja španskog demokratskog ustava. Velike su debate i u Španiji i među teoretičarima državnog prava i političke teorije o tome kakve su posledice ovog ustava. Za vreme Franka identitet Katalonaca je bio suzbijen, pa vidljivog separatizma nije ni bilo. Sa ustavom, htelo se da se upravo kroz autonomiju i regionalizam otvori prostor za relaksaciju centrifugalnih tendencija. No, ispostavilo se da je uz sve prerogative koje je Katalonija preuzela i dalje jačao pokret za nezavisnost.
Izvor Politika, 23. januar 2019.
