„Danas zvanično priznajem predsednika narodne skupštine Venecuele, Huana Gvaida (na slici iznad), kao v.d. predsednika Venecuele“, rekao je predsednik Donald Tramp u saopštenju koje je mejlom prosleđeno medijima u sredu popodne. „Ohrabrujemo druge vlade sa zapadne hemisfere da priznaju“ Gvaida u tom svojstvu, nastavio je Tramp. On je obasuo kritikama „nelegalni režim“ aktuelnog predsednika Venecuele Nikolasa Madura.
Gvaido je brzo prihvatio štafetu koju mu je Vašington dobacio, i obratio se pristalicama u Karakasu dok je polagao zakletvu pred masom koja ga je pozdravljala. Spektakl se odigrao dok je prestonica Venecuele bila zakrčena demonstrantima koji su se okupili protiv Madurove vlade. Mnogi koji se bave latinoameričkom politikom u Vašingtonu, reklaksirani činjenicom da su godinama prioritet Bliski istok i Evroazija, bili su zatečeni smelošću Trampovog poteza.
TIHO OKUPLjANjE SAVEZNIKA
„Današnji dan obeležava prekretnicu u nastojanjima da se obnovi demokratija u Venecueli“, rekao je Erik Farensvort, veteran Klintonove administracije i potpredsednik Saveta Amerike. „Ovo je smeo korak Trampove administracije koji uživa podršku obe stranke u Kongresu“. Ovaj sentiment je u skladu sa činjenicom da se ovde ne radi o unilateralnoj akciji predsednika. Od srede je istim putem pošla i Kanada, kao i regionalni saveznici: Peru, Brazil, Argentina, Kolumbija, Paragvaj, Ekvador, Kostarika i Čile. Tramp je u tišini kultivisao saveznike u zapadnoj hemisferi još od početka svog predsedničkog mandata, što je uključivalo i večeru sa većinom lidera zemalja u susedstvu Venecuele, veče pre njegovog vatrenog govora pred Generalnom skupštinom UN.
Farensvort smatra da će ovaj manevar „morati da prate dalji koraci koji će obezbediti da se zamah ka demokratskoj obnovi nastavi bez posustajanja“. Visoki funkcioner jedne velike američke energetske korporacije mi je rekao da je očekivao da će Sjedinjene Države uvesti sankcije na venecuelansku naftu. Aktuelna administracija je zakucala Karakas sankcijama, ali je izbegavala da nišani glavnu izvoznu robu ove petro-države. U samom Vašingtonu, Trampovo saopštenje nije primljeno sa toliko iznenađenja. Stejt department, kako pod Majkom Pompeom, tako i pod Reksom Tilersonom, se vodio tiho-jastrebovskom linijom prema Venecueli. Jedino što taj manevar nije zavređivao toliku pažnju medija jer administracija istovremeno ima tvrd nastup i prema Iranu, Kini i Severnoj Koreji.
POVRATAK MONROOVE DOKTRINE?
Državni sekretar Pompeo je letos pozvao na suspenziju članstva Venecuele u ključnoj regionalnoj grupi – Organizaciji Američkih Država – mada se uzdržao od poziva na smenu režima. Pompeo je istakao kako je Maduro „demonstrirao nepogrešivu zlonamernost, te je istrošio opcije za dijalog u aktuelnim okolnostima“. Tilerson je, pre svog odlaska, hvalio devetnaestovekovnu Monroovu doktrinu koja predviđa širok autoritet SAD u regiji. Tilerson, taj penzionisani naftaš, u komentarima koji su ga uvalili u neprilike govorio je da je Monroova doktrina bila „očigledno uspešna“ i da je „danas relevantna isto onoliko koliko je bila i u vreme kada je napisana“.
Nema sumnje da je dodatni faktor samouverenosti administracije u Vašingtonu i uspon Žaira Bolsonara u Brazilu, prozvanog „tropskim Trampom“. Guljemo Piki, istaknuti italijanski političar i glavni saveznik populističke zvezde Matea Salvinija, ranije ovog meseca bio je u Vašingtonu, gde je govorio da će Italija, pod njegovom vlašću, nastojati da postane glavni saveznik Vašingtona u Evropi. Bolsonaro, inače strastveni kritičar Madura, teži istoj ulozi u Latinskoj Americi.
Potpredsednik Majk Pens je celu stvar doveo na potpuno nov nivo u utorak uveče, kada je nagovestio saopštenje koje je usledilo u sredu. „Uz vas smo“, napisao je Pens na svom tviteru na španskom i engleskom. „Uz vas smo i ostaćemo uz vas dok se demokratija ne obnovi, a vi vratite svoje rođenjem stečeno pravo na libertad.
RUBIOV MOMENAT
No, razvoj situacije od srede je naročita premija za jednog „influensera“ (neologizam koji označava osobu koja ima uticaj na druge, koja je u stanju da postavlja trendove, i to uglavnom preko društvenih mreža, prim. prev.) na Belu kuću: senatora Marka Rubija. Bivši glavni strateg Bele kuće Stiv Benon mi je rekao da niko nije bio agresivniji u zalaganju za tvrdu liniju administracije. Rubio je, maltene u jednoglasju sa Belom kućom, u sredu na svom tviteru podelio prenos uživo Gvaidovog obraćanja i poručio sledeće: „Pre 61 godine Venecuela je zbacila diktaturu. Današnji dan, isto kao i 23. januar 1953, je istorijski dan za Venecuelance koji marširaju protiv [Madurove] narko-terorističke tiranije i podižu svoj glas u podršku Gvaidu“.
Rubio i njegovi kongresni saveznici čine bazu centra moći koji pritiska administraciju da preuzme žešći kurs ne samo prema Venecueli, nego i prema Kubi. Njihovi napori su postigli odlučujući uspeh, a najveći deo detanta iz Obamine ere je poništen. Ova kohorta vidi Venecuelu kao satelita Havane. Značaj kubanskih emigranata sa Floride se naravno nikako ne može preceniti u republikanskom osvajanju Bele kuće. Tramp je, kao i njemu sada naklonjeni Ron Pol, nekada bio zagrejaniji za nastojanja Obamine administracije da se pomiri sa Havanom. Pol se i dalje javno drži svoje jeretičke pozicije, ali je Tramp u najvećoj meri promenio ploču.
NOVA TRAGIČNA GREŠKA?
Tvrđi nastup prema Karakasu unosi podele čak i među neke realiste. Neki, poput Takera Karlsona, su apelovali da se posveti pažnja kineskim investicijama u Venecuelu i Latinsku Ameriku uopšte. Za razliku od Bliskog istoka, ovo je američko zadnje dvorište i po njemu vršlja jedini pravi geopolitički takmac Sjedinjenih Država, smatraju zastupnici ovog rezona. Kineske investicije u dotičnu zemlju uključuju i skorašnju, preko potrebnu kreditnu liniju od pet milijardi dolara, kao i izvoz tehnologija za duboko kontroverzni sistem društvenih kredita. Eksperti za Kinu međutim ističu da se Peking ohladio prema klimavom Maduru, pa njegova poseta Kini krajem 2018. nije izazvala gotovo nikakvu pažnju.
Ali drugi deo realista je zabrinut da bi beskompromisna politika smene režima mogla da bude tragična greška i još jedna samoobmanjujuća avantura. „Za Sjedinjene Države ima smisla da priznaju predsednika narodne skupštine Huana Gvaida za lidera Venecuele – ukoliko je njegovo posezanje za tom titulom ustavno utemeljeno“, rekao mi je Bendžamin H. Fridman iz tink-tenka Defense Priorities. Ali i dodaje: „Sjedinjene Države moraju da paze da ne budu uvučene u napore za smenu režima u Venecueli. Korišćenje vojne sile za rušenje Madura bi bilo suludo, ne samo zbog rizika koje to podrazumeva, nego i što bi optužbe da je Gvaido lutka američkog imperijalizma mogle tamo da oštete perspektive prave demokratije“.
Kurt Mils je spoljnopolitički komentator lista Nešnel interest
Preveo Vojislav Gavrilović
Izvor The National Interest
