O fenomenu „Baka Prase“

Nije lako shvatiti toliku količinu zgražavanja nad njegovim programima, koji nemaju oblik medijske manipulacije skarednim sadržajima

Fenomen jutjubera Bake Praseta došao je u centar pažnje šire javnosti kad je, zahvaljujući metežu koji je izazvao njegov nastup u novosadskom tržnom centru, izašao iz kruga – uglavnom generacijski (tinejdžeri) uslovljenog – medijskog konteksta. Pored moralne panike o „stanju naše omladine“, događaj je skrenuo pažnju na sam fenomen „jutjubinga“, na njegovu veliku popularnost među mladima, i često pre nedoumicu i zbunjenost nego jasno izražen negativan stav kod „roditeljskih generacija“.

ŠTA JE JUTJUBING?
Jutjubing je fenomen čije začetke možemo naći tamo gde su i začeci rijaliti programa – u skrivenoj kameri, kvizovima i sve većem preplitanju dokumentarnih i fikcijskih sadržaja na televiziji i filmu. Za razliku od rijalitija, koji je pre svega televizijski medij, jutjubing je vezan za internet, konkretno samim fenomenom imenovanu društvenu mrežu namenjenu postavljanju, preuzimanju i deljenju širokog spektra audio-vizuelnih sadržaja.

Termin jutjuber označava proizvođače i aktere sadržaja namenjenih isključivo ovoj vrsti medijske percepcije, koja omogućava institucionalno neposredniju proizvodnju i konzumaciju medijskih sadržaja – pa i drugačiju komunikaciju između aktera i njihove publike (pratilaca) ili publike međusobno –  od one koje omogućavaju drugi mediji, uključujući i internetske.

Popularnost jutjubinga je povezana sa trendom, već decenijama prisutnim u umetnosti i medijima, podsticanja interaktivnosti i ukidanja granice (i kvalitativne, često i funkcionalne razlike) između izvođača i posmatrača, poigravanja između činjeničnog i fiktivnog, primata izvođenja (performinga) nad strukturisanim narativom. Jutjuberi zbog toga stvaraju utisak pripadnosti zajednici kojoj se obraćaju, od koje se ne razlikuju posebnim sposobnostima, umećima i znanjima, dok je njihov „fiktivni“ lik formiran tako da stvara utisak maksimalne bliskosti sa privatnim likom aktera, mada se nikada do kraja ne poistovećuju, što je važan deo komunikacijsko-znakovne igre u formi jutjubinga.

PORODIČNA POZADINA
Na primeru Bake Praseta, to bi otprilike značilo da Baka Prase ujedno i jeste i nije poistovećen sa privatnim likom Bogdana Ilića – u njegovom kreiranju korišćen je porodični, generacijski i širi društveni kontekst kom pripada i Ilićev privatni lik, ali selekcionisan, ukršten sa širokim spektrom spoljašnjih medijskih materijala i referenci i u celini komunikacijski usmeren i posredovan funkcijom obraćanja generacijski i kulturno jasno definisanoj zajednici primalaca.

Baka Prase koristi širok spektar postupaka, od izvođački vešto izvedenog sopstvenog para-fiktivnog lika, preko kreiranja svojevrsnog „ortačkog“ – ali u njegovom slučaju i porodičnog – mikrokosmosa, gde posebno ulogu ima okolnost da je otac Bogdana Ilića medijski prilično aktivan sveštenik SPC sa ozbiljnim i prepoznatim intelektualnim, umetničkim i društveno-angažovanim bekgraundom.

Sveštenik Nenad Ilić, otac ,,jutjubera“ Bogdana Ilića poznatog pod pseudonimom ,,Baka Prase“

Baka Prase izvodi i originalne hip-hop numere, ali – sasvim u duhu jutjubinga – ne izlazeći van njegovih okvira i ne postajući deo kod nas prilično razvijene i u poslednje vreme sve ozbiljnije izučavane hip-hop scene. Njegova izvođenja odlikuje neobaveznost i relaksiranost koja onemogućava da se ona sagledavaju i kao standardne parodije – one, kao i sve u jutjubingu, „i jesu i nisu“, delujući kao nešto što bi mogao da napravi i svako drugi, tako da primaoci doživljavaju da ih je napravio „jedan od nas“, što doprinosi utisku pratilaca da je jutjuber neko sa kim mogu da komuniciraju „na istom nivou“.

Jutjubing i njegovi pojedinačni proizvodi svakako nisu lišeni ni načelne ni –konkretnim povodima izazvane – estetske ili etičke kontroverze, ali kao takvi predstvaljaju medijsku formu usmerenu ka unutargeneracijskoj komunikaciji (raspon godina starosti aktera i većine njihovih pratilaca može da varira, ali nikada previše) o kojoj ne treba suditi jednoznačno. Kao i svaki jezik, ona može poslužiti posredovanju različitih ideja i vrednosti, a način njihovog iskazivanja je pitanje određene estetske i komunikacijake konvencije, i trebalo bi ga tako i shvatiti.

ČEMU TOLIKO ZGRAŽAVANjE?
Baku Praseta zato ne treba opravdavati dokazivanjem da on širi određene u osnovi ipak pozitivne i društveno prihvatljive ideje, uprkos povremeno za mnoge društveno neprihvatljivog načina njihovog verbalnog i vizuelnog iznošenja. Ne treba ga braniti ni činjenicom da je popularan, i da su „deca uvek u pravu“. Ne treba biti snishodljiv. Međutim, zaista nije lako shvatiti toliku količinu zgražavanja nad njegovim programima, koji svakako nemaju onu „boju i ukus“ jasno usmerene medijske manipulacije nesporno skarednim sadržajima, kojima smo neprestano svedoci sa naslovnih stranica tablioda.

Baka Prase, ako se potrudite da ga malo poslušate i pogledate, ipak ima „ljudski lik“ i smelost da dopusti da se kroz njegovo medijsko prisustvo prelamaju različiti aspekti u kom živi naše društvo u ovom trenutku. Zašto ne reći da razgovorima kakav je onaj o „distrekovanju“ sa ocem sveštenikom, koji onima naviknutim na medijski formatirane diskusije mogu izledati kao neozbiljno i neosmišnjeno šegačenje, značajno proširuju polje ovdašnje javne komunikacije, jer gde danas možete da čujete ikakve – a kamoli institucionalno i „moćnički“ netutorisane – razgovore na zaista važne teme međugeneracijskog jaza u konkretnom srpskom društvu? Koliko se oni često vode i unutar samih porodica?

Gužva u tržnom centru Big u Novom Sadu koju je izazvao nastup jutjubera ,,Baka Prase“

I gde je u svoj toj jutjuberskoj „banalnosti“ i „spontanosti“, vidljivo ono važnije od svih ideja i stavova, ovakvih ili onakvih: konkretno prisustvo konkretnih ljudi, neposredno vidljiv i „prisutan“ u osnovi dobar odnos između dva ljudska bića, pred kakvim bi mnogi roditelji – uključujem tu i sebe – itekako mogli da se postide? Umesto da to bude ono što su videli, da za to otvore oči, toliki kao da bi jedva čekali da se otac javno odrekne sina i nametne mu neki izmaštani „tradicionalni“ autoritet i „stavi ga na svoje mesto“. A zagovaranjem osude umesto ljubavi i propisanih obrazaca umesto autentičnog – i time uvek promenljivog i nestabilnog – ljudskog odnosa ne dospeva se do istine, nego do intrige i skandala. A time svakako ne na stranice koje greju ljudska srca nego u najboljem slučaju – na naslovne strane tablioda.

 

Vladimir Kolarić je teoretičar umetnosti i kulture, docent na Visokoj školi za komunikacije i autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

Kultura
Pratite nas na YouTube-u