Šta je „plan B“ za Venecuelu?

Ako vojska ostane uz Madura, ima li Amerika plan kako da u Venecueli spreči ponavljanje sirijskog scenarija?

„Platite vojnike. Ostalo nije bitno“. Bio je ovo samrtnički savet rimskog cara Septimija Severa upućen njegovim sinovima 211. godine N.E. Danas je Nikolas Maduro taj koji mora da se drži carevih reči, zato što politički opstanak ovog bivšeg vozača autobusa i predsednika sindikata zavisi od toga da li će oružane snage Venecuele odabrati da stoje uz njega, ili će mu okrenuti leđa i svrstati se uz lidera Narodne skupštine, Huana Gvaida.

U sredu je Gvaido izjavio da je Madurova izborna pobeda prošlog maja, kojom je dobio drugi šestogodišnji mandat, bila nameštaljka, pa je sebe inaugurisao kao predsednika. U četvrtak je ministar odbrane i načelnik generlštaba Venecuele Vladimir Padrino Lopez, sa svojim kabinetom, odbacio tridesetpetogodišnjeg Gvaida kao američkog pijuna i obećao lojalnost Maduru.

U petak je državni sekretar Majk Pompeo rekao Savetu bezbednosti UN: „Sada je trenutak da svaka zemlja odabere stranu. (…) Ili stojite na strani snaga slobode, ili ste uz Madura i njegovo ludilo“. Do petka je, međutim, svet već uveliko odabrao strane.

„KVAZI-PUČ“
Rusija i Kina su stale na Madurovu stranu, kao i NATO članica Turska, iz koje je predsednik Erdogan telefonom saopštio svoju podršku. Meksiko, Nikaragva, Kuba i Bolivija su takođe uz Madura.

Gvaida podržavaju susedi Venecuele – Ekvador, Brazil i Kolumbija, kao i SAD, Kanada i Organizacija američkih država. Britanija, Francuska, Nemačka i Španija su Maduru poslale diplomatski ultimatum: Pristani u roku od osam dana na nove izbore, inače ćemo podržati tridesetpetogodišnjeg Gvaida, koji je do ove godine bio potpuno nepoznat.

Sve opcije su na stolu, kaže predsednik Donald Tramp. Ali Rusija je nazvala Gvaidov potez „kvazi-pučom“ i upozorila je da bi intervencija mogla da rezultuje „katastrofalnim posledicama“. Vladimir Putin je takođe telefonom saopštio svoju podršku Maduru.

Ruski strateški bombarderi Tu-160 na aerodromu u Venecueli, Karakas, 10. decembar 2018.

Ulozi svih strana su ovde ogromni. Rusija ima plaćenike u Venecueli, a režimu je pozajmila milijarde. U znak solidarnosti, Putin je nedavno poslao dva strateška bombardera u Venecuelu. Kina je Venecueli pozajmila desetine milijardi dolara, a Karakas to otplaćuje Pekingu putem nafte. Kuba je poslala vojne i obaveštajne službenike kako bi očuvali unutrašnju bezbednost. Ugo Čavez je u Fidelu Kastru video očinsku figuru, pa je svoju novu Venecuelu izgradio po uzoru na Kastrovu Kubu – sa sličnim posledicama.

Ako su stotine hiljada pobegle od Kastrove revolucije 1960-ih, tri miliona Venecuelanaca je izbeglo u Ekvador, Brazil, Kolumbiju i druge južnoameričke zelje, kao i u SAD. Od ekonomije su ostale rite. Iako Venecuela ima najveće naftne rezerve na svetu, proizvodnja je delić onoga što je nekada bila. Nepotizam i korupcija su endemski. Inflacija je uništila valutu. Vladaju siromaštvo, glad i nestašice svake moguće potrepštine savremenog života.

MADURO KAO ASAD?
Međutim, i dalje je tu ključno pitanje – šta će vojnici učiniti? I ako vojska ostane uz Madura, a Maduro odbije da ode, šta će Amerikanci da rade kako bi ga naterali da ode? Da izvrše invaziju? To je katastrofa u najavi. Venecuela nije Panama, ili Haiti, ili Grenada. Veća od Teksasa, Venecuela broji preko 30 miliona stanovnika. A američke snage su već angažovane širom sveta.

Blokada i sankcije bi samo uvećale i produbile patnje naroda Venecuele, i to mnogo pre nego što bi on uspeo da sruši režim. Da li bi naši saveznici uopšte podržali blokadu? A ako godine patnji Venecuelanaca nisu uzdrmale Madurovu vlast, zašto bi verovali da će još patnji uspeti u tome?

Maduru i njegovoj vojsci se nudi amnestija ako se mirno sklone. Ali kakva bi bila Madurova sudbina ako se povuče? Ako se odrekne vlasti zbog američkih pretnji, gotov je i biće osramoćen kao kukavica. Ne bi li pre odabrao da padne boreći se? Osim toga, ako rukovodstvo vojske napusti Madura, tu su mlađi i ambiciozniji oficiri koji bi sigurno videli svetlu budućnost u borbi za spas režima.

Je l’ mi to prizivamo građanski rat u Venecueli? Ako počne da se puca u Karakasu, šta ćemo da radimo? Je li iko pažljivo razmislio o ovome?

Mural sa likovima pokojnog predsednika Venecuele Uga Čaveza (levo) i južnoameričkog revolucionarnog heroja iz 19. veka Simona Bolivara (desno) na zidu zgrade u siromašnom predgrađu Petare u Karakasu

Maduro je nesposobni, brutalni diktator čija je ideologija dovela do uništenja jedne nacije. Ali ako uspe da promeni narativ od konfrontacije između tiranina i njegovog napaćenog naroda do toga da sebe predstavi kao viteškog branioca Venecuele koju napadaju jenkijevski imperijalisti i njihove domaće sluge, to bi moglo da odjekne u narodnim masama širom Latinske Amerike. A po svemu sudeći, Maduro namerava da prkosi Sjedinjenim Državama i okupi antiameričke radikale sa svoje hemisfere i iz čitavog Trećeg sveta.

Gvaidovo posezanje za predsedničkim mandatom u Venecueli je zavera pripremljena u saradnji sa Vašingtonom, proizvedena u SAD, sa državnim sekretarom Pompeom, Džonom Boltonom i senatorom Markom Rubiom kao idejnim tvorcima i predsednikom Trampom koji je sve to aminovao. To je bio „plan A“.

Ali ako „plan A“ ne uspe, a Maduro, sa američkim prestižom stavljenim na kocku, odbije naš zahtev da se skloni, šta ćemo da radimo? Koji je „plan B“? „Asad mora da ode!“ – govorio je Barak Obama. E pa, Asad je i dalje tu, a Obama je otišao. Hoće li isto biti rečeno za Madura?

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Buchanan.org

Svet
Pratite nas na YouTube-u