N. Kecmanović: „Međunarodno” nepoželjni gosti u Banjaluci

Aktuelni pritisak SAD na RS da se dokrajči Dejton da bi se BiH, uprkos Srbima, uterala u NATO, biće verovatno povod da se Hrvati opet nađu sa Bošnjacima protiv trećih

Zbog čega je izbila tolika gužva oko boravka „Hercegbosanaca” i Hrvata iz matice na proslavi Dana RS u Banjaluci? Burna reakcija bošnjačkih medija mogla se i očekivati: em mrski 9. januar kada je formirana Srpska, em još i Hrvati na čestitanju. Srbi su već oguglali i pomalo seire zbog komšijske sekiracije, a Hrvati u matici obično ignorišu primedbe muslimanskog Sarajeva. No, pošto se premijer Plenković promptno distancirao od HDZ-a za BiH i smenio ambasadora Hrvatske u Sarajevu, onda mora da su pružanjem ruke srpskim slavljenicima jako naljutili „međunarodnu zajednicu”. NATO? EU? Vašington? Berlin? Ili sve?

A zašto, kada upravo ovi već 25 godina pozivaju na pomirenje i saradnju tri konstitutivna naroda u BiH? Sigurno da bi bilo poželjnije da se sva tri uhvate u kolo i jednoglasno zapevaju, ali za početak je dobro i bar dva. Pogotovo što su Bošnjaci i Hrvati stalno bili u zajedničkom frontu protiv Srba, još od prvih slobodnih izbora sa svezanim barjacima šahovnice i polumeseca, potom dilom SDA-HDZ za referendum o secesiji BiH, te najzad i priključenjem HVO-a Armiji BiH. Ova dvonacionalna sprega nikome nije smetala.

Naprotiv! Setimo se jeseni ’93, kada je došlo do otvaranja oružanog sukoba među muslimansko-hrvatskim saveznicima, koji je pokazao da rat u BiH nije agresija Srbije, Crne Gore i JNA, nego tipičan građanski rat. Dok su evropske pokušaje, počev od Kutiljerovog, da se uspostavi trojni sporazum, Amerikanci sistematski minirali preko Alije, dotle su narušeni dvojni Vašingtonskim sporazumom, uz pomoć Berlina i Zagreba, ekspresno obnovili. Elem, Bošnjaci i Hrvati zajedno – svakako, a sa Srbima i jedni i drugi – nikako. To je politika koju su Amerikanci sporazumom sa Vatikanom nasledili od dva katolika – B. Kalaja i B. Mikulića – koji su, istina jalovo, radili na udaljavanju Srba od Srbije i asimilaciji u virtuelno bosanstvo. Mnoge će iznenaditi, ali, prema posthumno objavljenom dnevniku, drug Branko je ratne dane u Sarajevu uglavnom provodio sa kardinalom Puljićem.

Međutim, Vašingtonskim sporazumom Tuđman je obmanuo hercegovačke Hrvate. Kako svedoči supotpisnik Mate Granić, obećanje da će odricanjem od Herceg-Bosne i ulaskom u zajednički entitet sa Bošnjacima dobiti konfederaciju Federacije BiH sa Hrvatskom u Zagrebu nikad i nije uzimano ozbiljno. Indikativno je da su dva izbeglička naselja nadomak Čapljine dobila nazive Šuškovo i Bobanovo, po Gojku Šušku i Mati Bobanu, koji su bili herceg-bosanske gore list, dok toponim Tuđmanovo ne postoji.

Srednjebosanski i posavski Hrvati su iseljeni da bi popunili meki trbuh „lijepe naše”, očišćen od Srba u „Oluji”. Preseljavanje, koje su naočigled komšija organizovali lokalni katolički sveštenici, znatno je smanjilo brojno stanje Hrvata u BiH i zato „prosvedi” biskupa Komarice i kardinala Puljića što se Hrvati nisu vratili na ognjišta deluju cinično. A pomirljivi i probosanski Srednjobosanci i Posavci su unutar ukupnog hrvatskog korpusa izgubili brojčanu i političku težinu.

Dominaciju su preuzeli žestoki nacionalisti iz zapadne Hercegovine i nakon neuspeha da referendumom 2000. obnove Herceg-Bosnu pod imenom „Hrvatska autonomija”, strpljivo su ćutali i čekali da matica uđe u EU. Ali, ispostavilo se da „europska” Hrvatska nije u stanju da izbori ni da im Bošnjaci ne biraju predstavnika u Sarajevu. Komšićev treći mandat prelio je čašu i Čović je jedini oslonac našao u Dodiku, na liniji zajedničke borbe protiv sa Zapada podržanog bošnjačkog unitarizma, uz rizik da bude proglašen za „malog Rusa”. Zato prisustvo Hercegbosanaca 9. januara u Banjaluci, nije nikakav incident, nego logika dugo kamufliranih odnosa u BiH, po kojoj Hrvati, kao i Srbi, žele što više autonomije u odnosu na Sarajevo.

Aktuelni pritisak SAD na RS da se dokrajči Dejton da bi se BiH, uprkos Srbima, uterala u NATO, biće verovatno povod da se Hrvati opet nađu sa Bošnjacima protiv trećih. Da ne bi bilo nedoumice da li se radi u koordinaciji, priključio se i Erdogan. Alijin amanet jači je od promene odnosa sa SAD i RF. Oglasio se čak i prvosveštenik Miraš u ime CG. Zato se Dodik preventivno izjasnio protiv međunarodne konferencije o BiH, a za dogovor u okviru BiH. Ni od toga ništa, jer Klinton je podrškom Aliji, iako se praktično svela na guranje u rat i spas od kapitulacije, i današnje bošnjačke političare demotivisao da rešenje potraže u komšiluku.

Jednoglasna rezolucija Skupštine RS o vojnoj neutralnosti obavezuje svakog predstavnika u zajedničkim organima, a prekršaj će postati i zakonski kažnjiv kao izdaja. Dejtonski sporazum, pak, praktično je nezamenljiv bez saglasnosti ruskih ambasadora u SB UN i PIK-u. Iako mnogi prognoziraju da je posle CG i BJRM na redu BiH, bude li ostala pri svome, Srpska će slaviti i 9. januara 2020. I Čović će biti na čestitanju jer „Herceg-Bosni” je potrebnija podrška Srpske nego njena njoj. Izuzev ako NATO ne krene da BiH učlani okupacijom Srpske.

 

Izvor Politika, 31. januar 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u