Misterije sovjetske Rusije

Pokušaj artikulacije „alternativne sovjetske istorije“ je krajnje komplikovan poduhvat. Ali neke stvari je nemoguće objasniti racionalno

U Kulturnom centru Novog Sada pre tri godine održana je tribina posvećena „misterijama sovjetske Rusije“. Sama ideja o održavanju jedne ovakve tribine bila je podstaknuta mnogobrojnim zanimljivim istraživačkim radovima koji su se na ovu temu pojavili u savremenoj Rusiji, a koji bacaju potpuno novo svetlo na „tajnu istoriju Sovjetskog Saveza“, od njegovog nastanka za vreme Oktobarske revolucije 1917. godine do odluke o samoraspuštanju u decembru 1991. godine. Reč je o delima istaknutih prvaka ruske intelektualne misli čija se istraživanja kreću u širokom spektru: od oslanjanja na pomalo zaboravljene tradicije čuvene istoriozofske škole (N. Naročnicka), preko obnove interesovanja za doktrinu „novog evroazijstva“ (A. Dugin), do radova oslonjenih na deklasifikovana dokumenta o delovanju tajnih društava i organizacija (O. Platonov, P. Tulajev, L. Ivašov) koja celokupnu problematiku postojanja sovjetske imperije u osnovi svode na jedan ili više konspiroloških modela u okviru kojih se odvijala sovjetska (ruska) istorija.

Baš zbog svega toga nema sumnje da je svaki pokušaj artikulacije „alternativne sovjetske istorije“ poduhvat koji je krajnje komplikovan i kao takav svakako ne računa na široki čitalački auditorijum. Ipak, tragično iskustvo i veliko stradanje ruskog naroda (i srpskog naroda) u „kratkom 20. veku“ zahtevaju odgovore na mnoga važna pitanja. Neka od njih (koja su i danas aktuelna), kao što je kontinuitet zapadne agresije na ruski svet, već odavno prevazilaze domen racionalnog (pragmatičnog) promišljanja o odnosima Zapad-Rusija i ulaze u sferu duboke psihopatologije zapadnjačkih pseudoelita koje su opsesivno opterećene samim postojanjem Rusije „kao simbola drugosti“. Otuda nam se čini sasvim opravdanim da razumevanju ovog fenomena (pa samim tim i istorije Sovjetskog Saveza) pristupimo na jedan krajnje nekonvencionalan način, svesno rizikujući odijum jednog dela naučne zajednice koja ovakve konstrukcije unapred odbacuje kao „teorije zavere“ (uzgred, reč je o terminu koji je skovala CIA radi ućutkivanja nepodobnih teoretičara).

MISTIČNI RAT KONTINENATA
Aksiom konspirologije predstavlja ideja o postojanju tajnog društva čiji članovi teže da pokore svet i uspostave jedan novi poredak, suprotan onom poretku koji je postojao u prošlosti ili postoji u sadašnjosti. Po tradicionalističkom shvatanju istorija ima svoj smisao, svoju duboko metafizičku suštinu, ima svoj telos, svoj cilj. Dakle, smisao istorije zasniva se na određenoj paradigmi stalnog udaljavanja od Prvog Principa (istorija kao grehopad). Ovakvo tradicionalističko shvatanje istorije prirodno je nametnulo konspirološki model njenog razjašnjenja. Za naše razmatranje ove teme veoma su važne promene koje su se u konspirologiji dogodile u drugoj polovini 19. veka, kada se desila smena paradigmi – to jest kada je teološku konspirološku argumentaciju smenila ona argumentacija koja u središte „zavere“ postavlja „ljudski faktor“. Na taj način je u savremenim konspirološkim teorijama došlo do spajanja elemenata sakralnog i profanog, što je svakako imalo svoj odjek i u prvim modernim geopolitičkim teorijama.

Iz kruga brojnih konspiroloških oblika zavere našu pažnju privukla je ona o „velikom ratu kontinenata“. Reč je o modelu razumevanja istorijskog procesa koji je prvi teorijski artikulisao tvorac moderne geopolitike, britanski naučnik Halford Mekinder (1861–1947). Njegova zasluga sastoji se u tome što je uspeo da uoči i objasni određene objektivne zakonitosti političke, geografske i ekonomske istorije čovečanstva. Reč je o razjašnjenju istorijskog procesa kao dinamičnog sučeljavanja dva geopolitička načela: pomorskog i kopnenog, koji ima planetarnu dimenziju i svetsko-istorijski značaj. Prema ovom kriterijumu, narode sveta možemo grubo podeliti na pomorske i kontinentalne, u zavisnosti od toga da li osvajanju prostora pristupaju suvozemnim ili pomorskim putem. Razume se ovde nije reč isključivo o različitim načinima komunikacije i transporta, već se pre svega radi o dva tipa civilizacije koji na osoben način određuju unutrašnju i spoljnu politiku država i naroda, nezavisno od trenutnih oklonosti.

Najopštija karakteristika „pomorskog tipa civilizacije” sastoji se u primatu ekonomskog nad političkim faktorom, iz kojeg zakonomerno nastaje „liberalni tržišni model” i njemu prilagođena „parlamentarna demokratija” u kojoj novac dominira nad ostatkom društva. Tipičan predstavnik ovakvog geopolitičkog opredeljenja u novovekovnoj istoriji (u antici bi to bila „talasokratska” Atina ) jeste bivša „kraljica mora”, Engleska, čija su kolonijalna osvajanja bila u funkciji širenja pomenutog civilizacijskog modela i stvaranja globalne pomorske imperije. Skoro identična misija danas pripada Sjedinjenim Američkim Državama koje su geopolitički sledbenik Velike Britanije, i područje gde je „atlantizam“ poprimio najradikalnije karakteristike u ekonomskoj, socijalnoj, političkoj i duhovnoj sferi.

Američki razarač Džon S. Mekejn i drugi brodovi američke ratne mornarice tokom vežbe „Hrabri štit“, Zapadni Pacifik, 19. jun 2006.

Nasuprot ovom, postoji i drugi „kontinentalni geopolitički princip” čija je osnova u „primatu političkog nad ekonomskim faktorom” i gde je interes zajednice u važnim istorijskim momentima bio iznad pojedinačnih utilitarnih interesa. Njegova karakteristika je relativno čvrsta hijerarhija, ekonomija sa naglašenom etatističkom i socijalnom dimenzijom, kao i duhovnost koja, suprotno zapadnoj racionalističkoj religioznosti, ima snažnu mističnu dimenziju. Pojednostavljeno rečeno, naspram liberalnog individualističkog „Ja” stoji kolektivističko „Mi”. Upravo početkom 20. veka ovakav model „geopolitičke alternative“ razrađivali su ruski i nemački evroazijci koji su pomno istraživali rimski imperijalni model, vizantijsku ideju, metapolitičku misiju turkofonskih naroda i Mongola, težeći da u svoje kontinentalne projekte uvuku i ostrvski Japan (čija je tradicija suštinski kontinentalna). Na taj način stvoren je geopolitički dualizam „kopno-more“ ili osnovni zakon geopolitike koji je suštinski predodredio gotovo sve najvažnije događaje u prošlom 20. veku.

GALAKSIJA GRU
Pjer de Vilmarest, poznati francuski specijalista za proučavanje aktivnosti obaveštajnih službi, objavio je 1988. godine bestseler GRU, najtajnija od sovjetskih specijalnih službi, 1918 – 1988 u kojoj je izneo niz neverovatnih podataka o tajnoj sovjetskoj istoriji. Vilmarest je svoj konspirološki model izgradio na tezi o postojanju dve obaveštajne zajednice u Sovjetskom Savezu čija su geopolitička opredeljenja bila dijametralno suptrotna. Za Vilameresta je KGB bio produžena ruka partije i centara svetskog atlantizma, dok je suprotno njemu vojnoobaveštajna služba GRU bila operativni centar armije koja je nastojala da ideološko mesijanstvo komunista iskoristi u praktične svrhe radi jačanja i širenja uticaja sovjetske imperije.

On iznosi i zanimljivu tvrdnju da su iza formiranja GRU-a stajali uticajniji  mističniji redovi koji su u Rusiji bili posebno aktivni početkom 20. veka.  Reč je o tzv. Redu polarnika kojem su pripadale poznate ličnosti poput maršala Tuhačevskog, petrogradskog doktora Badmajeva ili barona Ungren-Štenberga koji su posle revolucije 1917. godine svoja okultna znanja preneli na pojedince unutar Crvene armije od kojih je ključna ličnost reda bio bivši carski oficir Ivan Semjonovič Aralov, prvi načelnik Glavne obaveštajne uprave (GRU). Na taj način obezbeđena je jedna vrsta kontinuiteta između predrevolucionarnih i postrevolucionarnih evroazijaca.

Drugi centar uticaja u Sovjetskom Savezu bio je KGB, koji nije bio samo partijska politička policija već prvenstveno produžena ruka „svetske revolucije“ i njenih interesa. Reč je o nihilističkom krilu unutar boljševičkog pokreta čiji je najizrazitiji predstavnik bila „trockistička struja“ koja se – posebno dvadesetih godina – isticala u progonu pojedinica i društvenih grupa koji su imali potencijal  da artikulišu rusko nacionalno načelo. Tajni red atlantista svoje konture na tlu Rusije i Evrope počeo je da poprima u drugoj polovini 19. veka kada nastaje veliki broj masonskih i paramasonskih organizacija. Avangarda atlantizma u Evropi i Rusiji postaju levi anarhistički pokreti, a „ekonomski socijalizam i komunizam“ služili su kao teorijske maske kojima je trebalo prikriti njihov podrivački karakter i vezanost za svetski centar atlantizma koji je formiran u anglosaksonskom arealu.

Na taj način postaje razumljiv jedan naizled čudan istorijski paradoks o finansijskoj podršci Volstrita boljševičkim revolucionarima 1917. godine (pogledati opširnije radove E. Satona). Geopolitička slika postrevolucionarne Rusije dodatno se usložnjava ukoliko se analizira tzv. beli pokret čiji su sledbenici takođe bili podeljeni na bele atlantiste (liberale) i bele evroazijce (monarhiste i konzervativce). Sa istorijske tačke gledišta tako postaje logičan angažman zapadnih intervencionističkih trupa i njihova podrška belim atlantistima u postrevolucionarnom periodu. Uostalom, i lično Mekinder je bio angažovan u svojstvu diplomate na podršci belom pokretu u Južnoj Rusiji (1919).

MISTERIJA TRIDESETIH
Okultna pozadina evropske istorije čini se da svoj vrhunac dostiže tridesetih godina 20. veka. Ono što je fascinantno jeste činjenica da su svi ključni akteri toga doba svesni izloženih protivrečnosti. Posle Lenjinove smrti na položaj generalnog sekretara sovjetske komunističke partije dolazi Josif Visarionovič Staljin. Ono što su zapadne specijalističke službe (duboko upućene u pozadinu okultnog ratovanja) naslućivale, tokom tridesetih godina prošlog veka se i dogodilo u Sovjetskom Savezu. Vlast je postepeno ali sigurno preuzimala „narodnjačka struja“ u komunističkom pokretu sa Staljinom kao ključnom figurom uticajnog evroazijskog lobija. Posle Lenjinove smrti (Trocki nije došao na sahranu svog glavnog protivnika u borbi za vlast u Rusiji, ubeđen da je to nepotrebno jer su sva ključna mesta u državi u rukama njegovih pristalica) Staljin nije dobio čak ni dužnost koju je zauzimao Lenjin – predsednika Saveta narodnih komesara (Vlade).

Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu u Moskvi

Tek je kasnije Staljin počeo da dominira u partiji i državi, ali opet ne putem zauzimanja ili osvajanja visokih dužnosti, već samo zahvaljujući rastućem autoritetu u zemlji, iako su do 1939. godine on i njegove pristalice bili u očiglednoj manjini u rukovodećim organima države, kao što je represivni aparat (OGPU-NKVD), politička obaveštajna služba, kontraobaveštajna služba, nauka, kultura, politički aparat armije, odbrambeno-industrijski kompleks itd. Zato je u uslovima žestoke partijsko-političke borbe unutar zemlje i u inostranstvu Staljin bio prinuđen da već krajem 1925. godine stvori ličnu tajnu službu: strategijsku obaveštajnu i kontraobaveštajnu službu čija je osnova postalo specijalno odeljenje Prve konjičke armije Budjonog. Na Staljinovoj strani je 1926. godine počela da radi inostrana mreža Carske obaveštajne službe pod rukovodstvom grofa Kankrina i agentura vojne obaveštajne službe Ruske imperije.

Politički obračun Staljina sa „svetskom revolucijom“ odvijao se vrlo oprezno. Prema nekim svedočenjima Staljin je bio veoma svestan postojanja „reda atlantista“ u partiji i njihove tangentalne vezanosti za uticajnu svetsku zakulisu, pa je sasvim osnovano očekivao neku vrstu protivodgovora druge strane. Pored zaokreta na unutrašnjem planu u smislu postepenog povratka nacionalnom načelu (tajna direktiva o prestanku progona Crkve), tokom tridesetih godina mreža agenata GRU radila je i na stvaranju ozbiljnih kontakata sa sličnim strukturama u Francuskoj i Nemačkoj. Ključna ličnost evroazijskog lobija u Nemačkoj bio je general Karl Haushofer, a same strukture kontinentalnog lobija u ovoj zemlji bile su smeštene u strukturama vojneobaveštajne službe. Haushofer je za Nemačku kao dugoročni cilj izgrađivao neophodnost formiranja „velikih prostora“, sve do planetarnih razmera (teorija velikih prostora). Njegov strategijski projekat za postizanje geopolitičkog cilja bilo je, na primer, stvaranje saveza Nemačke, Rusije i Japana. Takav bi savez, po generalovom mišljenju, mogao uspešno da se suprotstavi težnjama anglosaksonskog sveta ka svetskoj vladavini i istovremeno da reši za Nemačku problem životnog prostora. Haushofer je voleo da ponavlja frazu američkog publiciste Homera Lija: „Poslednji čas anglosaksonskoj politici će otkucati onda kada se Nemci, Rusi i Japanci ujedine“. Kao i drugi geopolitičari nemačke škole on nije ispoljavao nikakvu agresivnost prema Rusiji.

Karl Haushofer je 20 godina (od 1934. godine) izdavao Časopis za geopolitiku (ZeitschriftfürGeopolitik). S tim izdanjem i sa samim Haushoferom tesno je sarađivao legendarni ruski obaveštajac Rihard Zorge. Kao što vidimo, u nemačkoj teorijskoj geopolitici delovala je ruska i sovjetska obaveštajna služba, i Zorge nije bio jedini njen predstavnik. Naravno, ostvarivali su se kontakti među strukturama Nemačke i sovjetske Rusije, koje su se bavile i ezoterijskim istraživanjima. Čak je i dolaskom Hitlera na vlast 1933. godine nastavljena nezvanična međusobna saradnja stručnjaka u toj sferi (zanimljive su posete visokih obaveštajnih oficira obe države Tibetu, a što je bila tema posebnih istraživanja nacističkih ezoterista okupljenih u Institutu Anenerbe). Ali vratimo se našoj temi. Kao što je tridesetih godina prošlog veka postojala duboka podela u sovjetskom rukovodstvu na atlantiste i evroazijce, tako je posle Hitlerovog dolaska na vlast identična podela prisutna i u najvišim strukturama Trećeg rajha. Ključna figura atlantističkog lobija u Rajhu bio je admiral Kanaris čiji su sledbenici nastojali da u svom geopolitičkom ključu interpretiraju čak i pragmatične Haushoferove teorije o nemačkom životnom prostoru.

Za razumevanje složenosti ove situacije veoma su zanimljivi događaji iz 1938. godine. Te godine Treći rajh najednom ispoljava veliko interesovanje za Antarktik. U isto vreme nacističko rukovodstvo je napravilo program pripreme za novi svetski rat čiji se glavni događaji planiraju na kopnu – u Evropi, na prostorima SSSR, u Severnoj Africi. Obrazuju se grupacije armija, nemačka industija punom parom radi za rat, politička diplomatija neutralizuje moguće pretnje i stvara povoljne uslove za buduća ratna dejstva. Upravo se 1938. godine potpisuje Minhenski sporazum, prema kojem Hitler dobija Čehoslovačku, s njenom moćnom vojnom industrijom, vojnom tehnikom i naoružanjem. I samim tim približava mostobran rata Rusiji. Pre toga dolazi do Anšlusa – pripajanja Austrije Nemačkoj. Britanska politička elita na sve moguće načine ohrabruje pomahnitalog nemačkog kancelara na odlučna dejstva protiv Istoka. Anglosaksonska štampa jednodušno proglašava Hitlera „čovekom 1938. godine“, a časopis Tajm od 2. januara 1939. godine na naslovnoj strani objavljuje Firerov portret, stranice časopisa kuju u zvezde Hitlerovu mudrost.

Ipak, vrhu Trećeg rajha za pokretanje svetskog rata i ostvarenje pobede u njemu nedostaju finansijski resursi pa dolazi do „sukoba interesa“. Vrste oružanih snaga – kopnena vojska, avijacija i mornarica – međusobno se nalaze u oštroj konkurenciji u okviru vojnog budžeta, zahtevaju povećanje finansiranja svojih snaga. U vezi sa pripremom za rat povećava se poreski teret stanovništva. U isto to vreme u Hamburgu čuveni polarni israživač David Berd konsultuje posadu broda „Švabija“ po pitanjima klime Antarktika, osobinama ponašanja čovekovog organizma u uslovima krajnje niskih temperatura, o biološkim resursima regiona itd. Konspirološke verzije tvrde da je upravo tamo posada podmornice U-530 sakrila relikvije Trećeg rajha, među kojima i Sveti gral.

PAKT MOLOTOV-RIBENTROP
Nemački generalitet je 30-ih i 40-ih godina prošlog stoleća bio najprofesionalniji vojnički stalež. Generali su odobravali delatnost Hitlera na obnovi nemačke vojne moći, vaspostavljanju prestiža nemačkog vojnika, stvaranju pravog Vermahta, vraćanju teritorija izgubljenih na osnovu rezultata Prvog svetskog rata. Ali oni su se skeptično odnosili prema njegovim planovima da napadne Rusiju, i naročito se protivili nameri o vođenju rata na dva fronta. Nema sumnje da se ovakva namera nemačkog generalštaba nije uklapala u planove „atlantske zakulise“ kojoj je rat bio preko potreban. Slamanje uticaja kontinentalnog bloka u Trećem rajhu bila je operacija gigantskih razmera i ona ima svoju zanimljivu hronologiju dešavanja. Naime, prvi put je nemački generalitet ustao u oštru opoziciju Hitleru u vezi s njegovom namerom da okupira Čehoslovačku 1938. godine. Izračunavajući odnos snaga Nemačke i Čehoslovačke, generali su došli do zaključka da je to avantura. Savladati planinske prevoje u Sudetima uz gotovo jednak odnos vojnih snaga nije moguće. Sazrevao je vojni udar i obaranje Hitlera s vlasti.

Josif Staljin nadgleda potpisivanje Sporazuma Ribentrop-Molotov, Moskva, 23. avgust 1939.

Tada su pohitali u pomoć svom čedu Englezi. Upravo je premijer Engleske Čemberlen organizovao i progurao Minhenski sporazum koji je rezultirao time da su Nemci bez borbe ušli u Čehoslovačku. A generale su primorali da poveruju u Firerov „božanski genij“. Vojni profesionalci nisu naročito goreli od želje ni da šire životni prostor na Istok pamteći zaveštanje Ota fon Bizmarka da nikada ne ratuju s Rusijom. Ali upravo su dozirane informacije o Firerovom tajnom oružju, o izgradnji „Nove Švabije“ negde ispod Antarktika, slamale nemačku opreznost i pragmatičnu računicu u ratnim poduhvatima. Brz poraz Francuske opet je podigao Hitlerov prestiž i povećavao poverenje generala prema njemu. Radovi na nuklearnom oružju u Nemačkoj držani su u strogoj tajnosti čak i u odnosu na generalitet, osim nagoveštaja o tome da će svakog trenutka biti napravljeno tajno oružje koje će moći da za nekoliko sekundi uništi čitave gradove i desetine hiljada ljudi.

U isto vreme masovna propaganda zavodila je Nemce teorijama o arijevskoj rasi i potrebi konačnog obračuna sa Slovenima. U takvim okolnostima agenti evroazijskog reda činili su ogromne napore da do sukoba ne dođe. Kao rezultat njihovih napora potpisan je 1939. godine čuveni Pakt Molotov-Ribentrop koji je obezbeđivao „mirnu sliku Evrope“. Ipak, 22. juna 1941. godine, otpočeo je napad nacističke Nemačke na Sovjetski Savez. Svet se suočio sa do tada neviđenim ratnim razaranjima. Bio je to krvavi trijumf tajnog reda atlantista i sledbenika njihovog kulta Igre smrti. Ali za zvaničnu istoriografiju ostaje nejasno zašto se Hitler opredelio (uprkos upozorenjima) za napad na Sovjetski Savez, koji je bio čin geopolitičkog samoubistva? Odgovore na ovo pitanje svakako nije moguće pronaći u sferi racionalnih objašnjenja.

NEMIRNA VASIONA
Tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, sve najuticajnije svetske obaveštajne službe iskazale su veliki interes za tajna ezoterijska znanja. U okviru Instituta Anenerbe postojala je masonska nacistička loža koja se posebno zanimala za razradu ovakvih projekata. Reč je o istraživanjima koja su se odvijala u jednom zatvorenom krugu naučnika. U središtu svih ekspedicija nalazio se Tibet čiji su drevni manuskripti razjašnjavali, između ostalog, i tajnu istoriju čovečanstva. Deluje gotovo neverovatno ali sredinom dvadesetih godina na Tibetu je boravio Jakov Bljumkin, jedan od najpouzdanijih sledbenika Lava Trockog. Za vreme boravka na Tibetu on je po svemu sudeći stekao uvid u neke od najvećih svetskih misterija, posebno onih koje se odnose na tajna – do tada nepoznata – oružja i tehnologiju njihove izrade. Svoja saznanja je – pre nego što je ubijen u Sovjetskom Savezu 1929. godine – preneo lično Trockom, ali i čelnicima nemačke vojne službe, koji su njegove uvide dalje razrađivali.

Zanimljivo je da Staljin o Bljumkinovim akcijama na Tibetu ništa nije znao (pogledati opširnije u L. Ivašov, Izokrenuti svet). Mada nema pouzdanih pokazatelja, nema sumnje da je Hitlerovo okruženje bilo opsednuto tajnama Tibeta, ali i Antarktika, o čemu uostalom svedoče brojne ekspedicije iz tridesetih godina. Pojava NLO povezuje se sa aktivnostima nacističkih ezoterijskih društava. Leteći tanjiri, prema ovoj hipotezi, nastali su u tajnim laboratorijama „nacističke okultne nauke” koja, iako poražena u Drugom svetskom ratu, nastoji da uspostavi „svetski poredak Četvrtog rajha”, primenom metoda „alternativne tehnologije”. Reč je o posebnim magijskim sredstvima, razrađenim u tajnim laboratorijama Rajha i posle poraza Nemačke u Drugom svetskom ratu. Zanimljivo je da su prvi leteći tanjiri uočeni od engleskih pilota 1944. godine, kao i da od tada interesovanje za njih ne prestaje.

Prizor sa nacističkog Festivala žetvene zahvalnosti u Bukebergu, oktobar 1937. godine

Najekstravagantniji teoretičar nacističkog ezoterizma je poznati čileanski diplomata i mistik Miguel Serano. Njegove hipoteze o nastanku sveta su tipično gnostičke, odnosno zasnovane su na stanovištu o Stvaranju kao katastrofi. Istorijski proces, posle toga, neprestani je sukob dobra i zla. Prema ovoj interpretaciji oličenje sile zla je Demijurg koji stvara „koncentrisanu Vasionu”koja drži u ropstvu „transcedentne energije eona”, od kojih je jedan deo slučajno dospeo u ropstvo, dok je drugi deo u ropstvu iz solidarnosti sa prvobitno zarobljenim eonima.

Jedno od zarobljenih bića bila je zemlja Gerda, dok je mikrokosmički eon bio prvobitni čovek Adam koji je najpre boravio u severnoj zemlji Hiperboreji. Serano ističe da su usled pada kometa Severni i Južni pol zamenili mesta, pa je tom prilikom došlo do preseljenja Hiperborejaca ka jugu. Jedna grupa Kromanjonaca živela je u Evropi, dok je druga grupa osnovala civilizaciju u pustinji Gobi. Sile zlog Demijurga sve vreme nastojale su da unište civilizaciju Hiperborejaca. U Seranovoj teoriji, uloga Demijurga dodeljena je jevrejskom narodu, pa otuda ne čudi naglašeni hitlerizam autora za kojeg je vođa Trećeg rajha „poslednji avatar”, a njegovi SS odredi posednici naročitih ezoterijskih znanja, odnosno sledbenici „hiperborejske civilizacije”.

Seranova „nemirna vasiona” samo je naizgled ekstravagantna hipoteza. Jer čileanski diplomata bio je veoma obavešten čovek. Ali krenimo redom. Serano je najpre zastupao teoriju o letećim tanjirima – kao nacističkom tajnom oružju koje predstavlja „astralno telo Arijaca luciferata”. Pomoću NLO maja 1945. Godine Hitler je evakuisan iz Berlina. U Seranovoj konspirološkoj razradi nova Hiperboreja nalazi se u Središtu zemlje koja omogućava postojanje pravog organskog života. Tzv. Šuplja zemlja predstavlja prebivalište buduće rase podzemnih Arijaca i u nju se može dospeti kroz sistem planinskih pećina na Himalajima, Tibetu, Pamiru, Andima, Karpatima, ali ulaz postoji i na polovima Arktiku i Antarktiku. Najzanimljivija tvrdnja je da je Antarktik poslednje prebivalište Hitlera, čije su ekspedicije tokom tridesetih godina prošlog veka otkrile čudovišne prostore sa toplim vazduhom koji omogućavaju normalan život.

Serano tvrdi da je odlazak Hitlera na Antarktik „poslednji čin magijskog spajanja sa podzemnim Arijcima“. Ova konspirološka teorija posebno je zanimljiva ako se u obzir uzme još jedna zanimljiva hipoteza o tome da je poraz nacizma na materijalom planu bila neminovnost na putu njegovog planetarnog trijumfa na duhovnom planu. U svakom slučaju čilenski diplomata tvrdi da Hitler nije izvršio samoubistvo neposredno pred pad Berlina, već da je umro prirodnom smrću osamdesetih godina prošlog veka. Ono što je najzanimljivije, to je da telo vođe Trećeg rajha nikada nije pronađeno, odnosno da nikada nije urađena DNK analiza koja bi potvrdila da je leš pronađen u bunkeru u Berlinu pripadao vođi nacionalsocijalizma, što su nedavno potvrdili i stručnjaci nekadašnjeg KGB-a.

Seranova konspirologija nudi novu verziju istorije posthladnoratovske epohe, odnosno uloge preostale dve „prodemjirungovske supersile” koje su pre svega razgovorima o nuklearnom oružju držale u strahu ostatak čovečanstva. Serano, koji je bio član komisije UN za nuklearno naoružanje, tvrdi da je metodama „implozivne nacističke nauke” proizvedena nuklearna bomba čije stvaranje je ostalo van domašaja Saveznika. Naime, okultnim metodama postignuta je takva koncentracija uranakoja je omogućila stvaranje malih atomskih bombi, lako prenosivih na bazi implozije – sjedinjenja materije, a ne njenog razlaganja, kako se to radi do danas u velikim nuklearnim reaktorima. Seranovu konspirološku ulogu alternativne nauke potvrđuju i poslednja istraživanja koja pokazuju da su mnoga tehnološka dostignuća bila osmišljena u laboratorijama nacista. Poslednji dokaz je otkriće o nevidljivom „stelt” avionu koji je osmišljen u laboratorijama nacističkih stručnjaka. Kada se uzmu u obzir ovakve tvrdnje onda i Seranova alternativna istorija (pa i odluka Hitlera da uprkos upozorenjima 1941. godine napadne Sovjetski Savez) dobija sasvim drugačije značenje.

DVOSTRUKA ULOGA GORBAČOVA
Posle završetka Drugog svetskog rata Sovjetski Savez se našao u veoma složenoj situaciji. Mada je osvajanjem Istočne Evrope donekle sprečen prodor atlantista, u strateškom smislu geopolitički položaj države bio je vrlo limitiran. Staljin i njemu lojalne vojne strukture svesni svih ograničenja bili su prinuđeni na niz kompromisa sa atlantistima (poput stvaranja države Izrael). Početkom pedesetih nastala je ideja o stvaranju Velikog kopna sa osloncem na kontinentalističku Kinu, ali je Staljinova smrt sprečila realizaciju ovog projekta. Posle Staljinove smrti zagovornici kontinentalnih koncepcija su se našli u manjini. Na vlast je došao pravi agent atlantizma Nikita Hruščov.

Njegova ključna spoljnopolitička deviza bila je: „Stići i prestići Ameriku“. Na unutrašnjem planu Hruščov je obnovio premise trockizma, posebno u odnosu na Rusku pravoslavnu crkvu i nosioce nacionalnog načela. Nasilnom industrijalizacijom razorene su seoske strukture, počelo je iscrtavanje novih administrativnih granica na štetu ruskog naroda, i uopšte nastao je jedan osećaj kulturne inferionosti u odnosu na Zapad, što je porodilo i ozbiljnu demografsku krizu kod ruskog naroda. Razume se da evroazijski lobi unutar struktura GRU nije mirovao, ali je imao znatno sužen manevarski prostor.

Pjer de Vilarest kao ključnu ličnost ovog lobija označava generala Sergeja Matvejeviča Štemenka (1907 – 1976) i njegove sledbenike u okultnom odseku GRU koji su izveli operaciju uspešne neutralizacije Praškog proleća 1968. godine. Vilmarest kao posebno zanimljive navodi kontinentalne projekte generala Štemenka o mirnoj „ekonomskoj integraciji Avganistana“, što bi omogućilo jačanje sovjetske flote i izlaz na Okean i veću ulogu u Crnom i Sredozemnom moru. Pored toga on se zalagao i za mirnu integraciju arapskih zemalja (posebno Sirije, Alžira, Egipta, Libana, što je i danas aktuelno).

Nikita Hruščov i Džon Kenedi na Samitu u Beču, 4. jun 1961.

Opoziciji svim ovim projektima bio je KGB čiji je vrh – naročito od šezdesetih godina – sabotirao sve kontinentalne projekte vojske. Od tog perioda postepeno se dešava konvergencija obaveštajnih službi CIA-KGB koja se svodi na razmenu agenata, informacija, kreiranje disidenata koji odlaze na „slobodni Zapad“, do pojave teorija stapanja dva sistema o kojima je prvi pisao guru atlantizma Bžežinski. Aleksandar Dugin kao ključnu ličnost ovog lobija označava dugogodišnjeg šefa KGB Jurija Andropova. Posle Brežnjevljeve smrti (bio je sledbenik Evroazije) protivrečnosti unutar dva centra moći postepeno su dostizale tačku ključanja. Pojava Gorbačova bila je rezultat unutrašnjeg kompromisa dva reda: atlantista i evroazijaca. Sam koncept Perestrojke bio je namerno neodređen. Sredinom osamdesetih bilo je jasno da se nešto mora promeniti. Naime, obe strane su bile svesne da je dalje održavanje Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka skup eksperiment.

Ujedinjenje Nemačke bio je događaj od prvorazrednog značaja koji su ruski evroazijci tumačili u svom geopolitičkom ključu. Atlantisti u KGB-u su postupali sa suprotnom logikom. Oni su u epicentar delovanja postavili totalnu destrukciju svih potencijalno kontinentalnih projekata. Dakle, umesto jedne vrste reintegracije postsovjetskog prostora na novim osnovama (čemu su težili evroazijci), oni su organizovali seriju plišanih revolucija, uključujući i lažni avgustovski puč u Sovetskom Savezu avgusta 1991. godine, posle kojeg su stvoreni uslovi za odluku o njegovom samoraspuštanju. Na taj način su se koncepcije Gorbačova pokazale kao tragične, a ruski narod je devedesetih godina prošao kroz katastrofu koja je u ravni tragedije koju su izazvala revolucionarna dešavanja s početka 20. veka. Baš o tome je pre nekoliko godina govorio predsednik Rusije Vladimir Putin – čovek koji je svojom politikom uzdigao Rusiju i spasao je od potpunog uništenja.

LITERATURA:
[1] Sve sfere zavere: zbornik radova, SKC, Beograd 1994; Aleksandar Dugin, Konspirologija, Logos, Beograd 2008; Milorad Vukašinović, Rat za duše ljudi, Autorsko izdanje, Novi Sad 2010; Leonid Ivašov, Izokrenuti svet, rusko izdanje, Moskva 2016.

 

Izvor kcns.org.rs

Svet
Pratite nas na YouTube-u