Tramp protiv obaveštajnih službi: ko je u pravu?

Nije neobično da se Tramp i obaveštajna zajednica ne slažu, ali zapanjuje što se obaveštajci usuđuju da javno kažu da predsednik greši

Kako bi iskazao svoje protivljenje odluci predsednika Donalda Trampa da povuče svih 2.000 vojnika iz Sirije, kao i polovinu od 14.000 iz Avganistana, general Džejms Matis je izašao u javnost i podneo ostavku na funkciju ministra odbrane.

Sada se direktor Nacionalne obaveštajne službe („Director of National Intelligence“, ili skraćeno DNI, je funkcioner koji ima ulogu prvog čoveka američke obaveštajne zajednice) Den Kouts, u javnom obraćanju Kongresu, suprotstavio Trampu povodom pretnji sa kojima se američka nacija suočava.

Protivno onome u šta predsednik veruje, navodi Kouts, Severna Koreja se verovatno neće odreći nuklearnog oružja. ISIS ostaje ozbiljna pretnja, uprkos tome što je kalifat uništen. A nema dokaza da Iran, iako neprijateljski i agresivan, nabavlja nuklearno oružje. Direktorka CIA Đina Haspel se složila: Iran i dalje poštuje nuklearni sporazum koji je Tramp škartirao i napustio. Sporazum i dalje vrši funkciju zbog koje je i potpisan.

TRAMPOVA EKSPLOZIJA
A Tramp je, povodom ovakvog javnog prkošenja, eksplodirao: „Ljudi iz obaveštajne zajednice deluju ekstremno pasivno i naivno povodom opasnosti Irana. Oni greše! (…) Oni [Iranci, prim. aut.] testiraju rakete (npr. prošle nedelje) i dolaze jako blizu ivice. (…) Pazite se Irana!“ Potom je dodao: „Možda bi obaveštajci trebalo da se vrate u školu!“

Tramp se onda pozvao na epohalni promašaj američkih obaveštajaca koji su podržavali tvrdnje Buša mlađeg da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje, te da je ono smrtonosna pretnja za SAD. Iznikao iz nesposobnosti i lažljivosti, taj rezon je doveo do najvećeg strateškog promašaja 21. veka, ako ne i čitave američke istorije – do drugog iračkog rata. Pokrenuta pod dirigentskom palicom Džordža V. Buša, ova invazija nas je gurnula u beskonačni rat na Bliskom istoku, a Republikansku stranku skinula s vlasti na izborima 2006. i 2008. godine.

Direktor FBI Kristofer Vrej, CIA Đina Haspel i Nacionalne obaveštajne službe Den Kouts svedoče pred Senatom, Vašington, 29. januar 2019.

Iako nije neobično da se predsednik i obaveštajna zajednica ne slažu o značaju pretnji, zapanjauje to što se obaveštajci usuđuju da prosto javno kažu da predsednik greši. Međutim, ova konfrontacija nije protivprirodna, jer reflektuje realnost. U spoljnoj politici ne samo da smo podeljeni po pitanju sredstava, nego i po pitanju ciljeva.

Ta podela podseća na reči Voltera Lipmana (američki pisac i kolumnista; prim. prev.), izrečene nakon što su američki politički obračuni i nepripremljenost u deceniji „Nju dila“ Frenklina D. Ruzvelta doveli do ranih katastrofa kod Perl Harbora, Batana i Koregidora (misli se na malo poznate bitke za Batan i Koregidor kod Filipina u kojima je japanska armija u prvoj polovini 1942. sa lakoćom potukla američke snage, prim. prev.).

„Gotovo pedeset godina“, pisao je tada šampion američkog novinarstva, „ova nacija nije imala dogovorenu i generalno prihvaćenu spoljnu politiku. Ovo je opasnost za republiku. Jer kada je narod podeljen (…) povodom vođenja svoje spoljne politike, on nije u stanju da se složi ni povodom utvrđivanja svojih pravih interesa. On nije u stanju da se adekvatno pripremi za rat, niti da uspešno čuva svoj mir“. Izgleda da smo danas u baš takvoj situaciji.

Zaista, Tramp je danas predsednik zbog spoljnopolitičkih katastrofa koje su njegovi prethodnici napravili oslanjajući se na američku obaveštajnu zajednicu, dok je on, makar 2016. godine, odavao utisak čoveka koji je u stanju da ispravno „pročita“ narod.

BAUK IRANSKE DOMINACIJE
Međutim, postoji i saglasnost između Trampa i šefova službi. Kouts i Haspel su u pravu da se SAD suočavaju sa Rusijom i Kinom koje su bliskije i sklonije saradnji nego što su bile nakon 1950-ih, pre nego što se desila Kubanska raketna kriza koju je Mao procenio kao kapitulaciju Moskve.

A budući da imamo više toga zajedničkog sa Rusijom, usled njenih istorijskih veza sa Zapadom, i budući da je Rusija dugoročno daleko manja pretnja, postavlja se pitanje kako da odvojimo Rusiju od Kine? Po ovom pitanju Tramp ima ispravne instinkte, a ne rusofobi iz Beltveja. No, što se Irana tiče, obaveštajna zajednica je konzistentna.

Godine 2007, a potom i 2011, CIA je „sa visokim uverenjem“ saopštila da Iran nema program razvoja nuklearnog oružja. Sada dok se – u skladu sa sporazumom – inspektori UN širom Irana šetaju po nuklearnim postrojenjima, CIA i DNI i dalje govore isto.

A šta je sa uverenjem da Iran teži dominaciji na Bliskom istoku? Zaista? A kako? Da li bi to prihvatio nuklearnim oružjem opremljeni Izrael, koji je izveo 200 napada na saveznike Irana u Siriji? Šta bi o tome imali da kažu Turska kao druga najveća vojna sila u NATO-u, Egipat kao najveća arapska država i Saudijska Arabija?

Donald Tramp pokazuje potpisani ukaz o povlačenju SAD iz iranskog nuklearnog sporazuma, Vašington, 8. maj 2018.

Kako bi šiitski Iran, čijem većinskom persijskom stanovništvu gotovo da po brojnosti pariraju udružene arapska, azerska, beluška i kurdska manjina, mogao da stekne dominaciju nad Bliskim istokom gde ubedljivu većinu čine sunitski Arapi? Kako je to Iran pretnja za nas ovde, kada uporedimo pretnju koji mi predstavljamo za Iran tamo?

Iran se probio iz svoje izolacije iz dva razloga. Prvo je Džordž Buš mlađi došao i srušio njegove talibanske neprijatelje na istočnoj strani, a onda je zbacio i Sadama Huseina – njegovog neprijatelja na zapadnoj strani. Kako Tramp zaključuje, ISIS je poražen i isteran iz svojih prestonica – Rake u Siriji i Mosula u Iraku. Ali je takođe istina da ISIS i Al Kaida i dalje imaju na desetine hiljada džihadista među stanovnicima Bliskog istoka.

A veliko pitanje ostaje: Da li su američke trupe tamo neophodne kako bi sprečile teroriste da dođu ovamo? Ili oni dolaze ovamo zato što smo mi tamo?

 

Preveo Vojislav Gavrilović

 

Izvor Buchanan.org

Svet
Pratite nas na YouTube-u