Milenko Pešić: Uzdrmana zajednička kuća

U kom pravcu će EU krenuti dalje, razgradnje ili jačanja, biće jasnije tek posle majskih izbora za Evropski parlament

Žan-Klod Junker, sklon vickastim ispadima, ali navodno i kapljici, pri kraju svog petogodišnjeg mandata sve više postaje simbol jedne rasklimatane zajednice i uzdrmane evropske ideje. Uprkos tome, mnogi bi da posle evropskih izbora zasednu u njegovu fotelju – predsednika Evropske komisije. Populisti i desničari s ciljem da demontiraju zajedničku evropsku kuću sa 27 stanara i pretvore je u labavi savez evropskih nacija. Liberali, bez obzira na to da li dolaze s desnog ili levog centra, takođe bi da renoviraju zajednički dom, ali još ne znaju kako.

Da li će EU, da bi opstala kao projekat, ići u „više brzina”, ili biti podeljena na koncentrične krugove, tvrdog jezgra i periferije? Da li će sistem odlučivanja biti izmenjen ili će možda EU dobiti evropski savet bezbednosti, pandan SB UN, za šta se zalaže Angela Merkel? Mnogo je ideja na stolu, ali još ništa nije iskristalisano u kom pravcu bi mogla da započne reforma Evropske unije.

Kuda će EU krenuti biće jasnije tek posle majskih izbora za Evropski parlament. Biće to prava ideološko-politička borba za duše, ali i glasove evropskih građana.

Populisti poput Viktora Orbana i Matea Salvinija evropske izbore hoće da pretvore u referendum o migrantima kako bi zaustavili nekontrolisano useljavanje državljana pre svega islamskih zemalja. A na ruku im ide i dogovor Donalda Trampa sa talibanima. Povlačenje SAD iz Avganistana lako bi moglo da pokrene novi egzodus stanovništva prema evropskim granicama.

Ovo će biti prvi evropski izbori na kojima Velika Britanija neće učestvovati, iako se još uvek ne zna na koji način će Ujedinjeno Kraljevstvo izaći iz EU 29. marta. I „meki”, a ponajviše „tvrdi”, neuređeni Bregzit, ostaviće ozbiljne ekonomske posledice ne samo po ekonomiju Britanije već i Evropske unije. A sve to će se odraziti i na zajedničku evropsku kasu. Velika Britanija je treća po visini uplata u evropski budžet. Manjak od 10 milijardi evra već izaziva nervozu kod preostalih 27 članica Unije, jer će novac koji je uplaćivala Britanija morati sami da nadomeste.

Da bi sprečili dalje teturanje „Junkerove EU”, usled brakorazvodne parnice sa Londonom, Berlin i Pariz su posle 56 godina obnovili političke zavete na vernost. Jačanje francusko-nemačke osovine, u vremenima kada baš ne štima najbolje u transatlantskim odnosima Brisela i Vašingtona, šalje poruku ostalim članicama da zbiju redove oko oslabljene Angele Merkel i poljuljanog Emanuela Makrona kao garante očuvanja EU. Ali nisu svi oduševljeni novim sporazumom iz Ahena i cementiranjem partnerstva Pariza i Berlina, koje su Šarl de Gol i Konrad Adenauer trasirali 1963. godine.

Italijanski premijer Đuzepe Konte smatra da Nemačka i Francuska zapravo ismevaju Italiju i Evropsku uniju Ahenskim sporazumom. Kako Konte kaže za Korijere dela sera, cilj ovog dogovora je da Nemačka dobije stalno mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. U ovoj oceni možda ima istine, ali i zavisti, jer nema sumnje, ako propadne nemačko-francuski projekat, propašće i Evropska unija. A Italija preko svoje nove političke zvezde u usponu lidera desničarske Lige Matea Salvinija pokušava da ponudi alternativu evropskim narodima. Ali ta nova „politička osovina”, koja bi bila alternativa nemačko-francuskom savezu, još uvek je bez realnih osnova. Ideja da se povežu Rim i Varšava preko Budimpešte nailazi na podozrenje Jaroslava Kačinjskog. Iako je u „političkom ratu” sa briselskim institucijama, lider vladajuće stranke Pravda i pravo, koji se boji da iza okupljanja desničara, populista i ostalih antisistemskih stranaka širom EU stoji Kremlj. A Salvini ne krije simpatije prema Putinu i želju da EU što pre ukine sankcije Rusiji, što Kačinjskom bode oči.

Iako izbori još nisu raspisani, Merkelova na mestu budućeg predsednika „evropske vlade” već vidi Manfreda Vebera iz CDU, koji sada u Evropskom parlamentu vodi Evropsku narodnu partiju (ENP). Viktor Orban se pak nada da će evropski izbori označiti i odlazak u političku penziju „šezdesetosmaša”, jer je po njegovoj oceni evropski projekat liberalne demokratije srušen pod naletom migranata. Na drugoj strani je francuski predsednik. Iako su protesti „žutih prsluka” uzdrmali samouverenog Emanuela Makrona, on poziva sve progresiste (naprednjake i demokrate) da se suprotstave nacionalistima i pobede na izborima kako bi se sačuvala EU.

Ali Evropska unija, koja se u poslednje vreme bavi sama sobom, ima i nezavršene poslove na jugoistoku kontinenta. EU već dvadeset godina pokušava da integriše zapadni Balkan, ali je rezultat, kako ocenjuje nemački politikolog Vinfrid Fajt, frustrirajući. Srbija i Crna Gora su jedine zemlje koje su otvorile pregovore sa EU, ali im niko ne garantuje da će do 2025. postati članice. Da li i zato što je Balkan i mesto gde se ukrštaju suprotstavljeni interesi EU, Rusije i SAD? To se najbolje vidi i na primeru Prespanskog sporazuma. Teško da bi i Skoplje i Atina posle 27 godina samo uz pomoć EU postigli dogovor oko novog imena za BJRM. Vrata Severnoj Makedoniji pre svega za ulazak u NATO, a time i otvaranja pregovora sa EU otvorio je Vašington.

Zato, iako šaljiva, opaska srpskog šefa diplomatije Ivice Dačića o sudbini EU koja ne može da natera kosovsku vlast da povuče drakonske takse na srpsku robu i odblokira pregovore Beograda i Prištine krije i zrno istine:

„Ja sam izrazio bojazan da će EU, ako sad ne propadne, propasti kad svi jugoslovenski narodi u nju uđu.”

 

Izvor Politika, 04. februar 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u