Dana 23. januara američki potpredsednik Pens je preko tvitera saopštio da Vašington priznaje tridesetpetogodišnjeg predsednika narodne skupštine Venecuele Huana Gvaida kao „legitimnog“ predsednika ove napaćene zemlje, a ne izabranog predsednika Madura. To što je prvo Pens, a ne američki predsednik, bio taj koji je na prvi pogled morao da hvata korak sa događajima govori mnogo o čitavoj ovoj intervenciji. Pitanje je da li je uzrok nafta – kao što je to nagovestio neokonzervativni savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton – ili nešto drugo. Dokazi upućuju na nešto drugo, ali šta?
Vašingtonovo „priznanje“ Gvaida kao „legitimnog“ predsednika Venecuele nije samo flagrantno kršenje međunarodnog prava. Ono se kosi sa uzastopnim Trampovim predizbornim obećanjima o kraju američkog mešanja u unutrašnje stvari drugih zemalja. Ovaj državni udar koji je u toku na terenu izvode isti kriminalni operativci – možemo ih nazvati „dubokom državom“ – koji su stajali iza operacija smena režima i uzastopnih američkih „obojenih revolucija“ od Ukrajine do Libije, uključujući i CANVAS i surogat CIA – Nacionalnu zadužbinu za demokratiju. Mnogi se pitaju zašto sada, nakon dvadeset godina Čavezove i Madurove verzije centralizovane ekonomije, Vašington preduzima ovako drzak i opasan korak. Jedno objašnjenje je nafta, ali ako je tako, priča je dosta kompleksnija nego što bi neki pomislili.
U intervjuu za Foks njuz koji je usledio nakon američkih tvrdnji da je Gvaido legitimni v.d. predsednika, Džon Bolton je saopštio da je veliki deo razloga za dejstvo Vašingtona, osim toga što je Maduro „autoritaran“, i nafta Bolton je za Foks njuz izjavio: „Gledamo naftne resurse… Vodimo razgovore sa vodećim američkim naftnim kompanijama u ovom trenutku“. A onda je izrekao sledeći bizarni komentar, koji je još čudniji ako se ima u vidu želja SAD da bude svetski proizvođač nafte broj jedan: „Za Sjedinjene Države bi bilo od velikog ekonomskog značaja ako bi američke naftne kompanije stvarno mogle da investiraju i izgrade naftne kapacitete u Venecueli“. Kako bi to „ponovo učinilo Ameriku velikom“ nije objasnio.
NAJVEĆE REZERVE NA SVETU?
Istina je da zvanično Venecuela uživa vlasništvo nad najvećim naftnim rezervama u svetu, koje su 2010. procenjene na 297 milijardi barela, što je više čak i od Saudijske Arabije. Ovo zvuči kao sjajna poruka za naslovne strane, ali vodi u zabludu.
Osim toga što je vašingtonski meki državni udar daleko od urgentnog prioriteta za Sjedinjene Države i njihovog predsednika danas, tvrdnje da se sve vrti oko nafte su prenaduvane, što je očigledna obmana Džona Boltona i ostalih, osim ako sve ovo nije delić velike šeme da se cene nafte ponovo podignu na preko 100 dolara za barel. To što će Valero enerdži ili Ševron da rafinišu venecuelansku naftu po rafinerijama na američkoj obali Meksičkog zaliva neće biti veliki izvor novih radnih mesta za SAD, suprotno tvrdnjama pučistički orijentisanog senatora Marka Rubia. Obrada nafte je visoko automatizovana industrija, sa jako malim udelom fizičkog rada.
No, neophodan je i detaljniji uvid u cifre o naftnim rezervama Venecuele. Najveći deo venecuelanskih naftnih rezervi je lociran na teritoriji koja je nekada bila poznata kao Pojas Orinoko, a danas kao Pojas Uga Čaveza. Devedesetih su „dokazane rezerve“ Venecuele procenjivane na 60 milijardi barela, što je jedva 20 odsto današnjih procena. Da li je od Čavezovog dolaska na vlast 1999. Venecuela otkrila ogromne nove rezerve nafte? Ne. Otkrila je promenljivu ekonomiju rastućih cena nafte u svetu u periodu od 1999. do 2014. Kao i u slučaju kanadskog naftnog peska iz Atabaske, venecuelanska sirova nafta iz Orinoka je odjednom postala ekonomski faktor, makar sve dok cene nafte u svetu ostaju iznad sto dolara po barelu.
Moramo da se podsetimo definicije dokazanih rezervi. Američka Komisija za hartije od vrednosti i razmenu ih je definisala kao „one količine nafte i gasa za koje se, analizom geonaučnih i inženjerskih podataka, može sa razumnom verovatnoćom oceniti da su ekonomski upotrebljive…“ Kada su devedesetih cene nafte bile ispod 40 dolara po barelu, nije bilo ekonomski moguće proizvoditi venecuelansku naftu iz ogromnog regiona Orinoka. Ova nafta je teška, ranga sličnog katranu i kanadskim naftnim peskovima iz Atabaske. Prema tome, te ogromne rezerve katranske nafte, nekonvencionalne nafte, nisu bile ekonomski upotrebljive, odnosno to nisu bile „dokazane rezerve“ prema standardnoj definiciji. Potrebno je previše utroška energije kako bi se rafinisao barel teške nafte iz Pojasa Orinoka, što je mnogo skuplje i komplikovanije nego u slučaju saudijske ili ruske, pa čak i američke nafte dobijene iz škriljaca.
Kada su se cene nafte u svetu strmoglavile na ispod 30 dolara za barel 2014. godine, Venecuela je morala da „podesi“ vrednost ovih rezervi dramatično niže. Ali nije. Zanemarila je snižavanje „ekonomski upotrebljivih rezervi“. Danas cena nafte „West Texas Intermediate“ levitira na oko 55 dolara po barelu. Štaviše, američke sankcije su drastično smanjile konvencionalnu proizvodnju nafte u Venecueli, od čega inače najveći deo – oko 500.000 barela dnevno – ide u SAD.
Sada nove američke sankcije ciljaju nacionalizovanu državnu naftnu kompaniju PDVSA. Američkim kompanijama je zabranjeno da posluju sa PDVSA. Američke sankcije takođe diktiraju da se svaki prihod od prodaje nafte ima staviti u finansijski depo kojim će upravljati „vlada“ Huana Gvaida, što je korak koji će sigurno navesti Madura da jednostavno obustavi izvoz nafte u SAD, što će dovesti do rasta cena benzina u SAD.
Štaviše, kako je nafta iz Venecuele ekstremno teška, mora se razrediti specijalnim hemijskim razređivačima. Ti razređivači, odnosno agensi za razblaživanje, su od esencijalnog značaja kako bi ova teška nafta nalik na melasu mogla da se kreće duž naftovoda. PDVSA je do ove nedelje sve svoje razređivače kupovala od američkih snabdevača. Sada je to zabranjeno, a nalaženje supstituta, čak i u Kanadi, nije verovatno.
NA SCENU STUPA KINA
Godine 1988, pre Čaveza, PDVSA je radila sa Britiš petroleumom kako bi patentirala sopstvenu emulziju nafte pod nazivom Orimulzija, u cilju pretvaranja teških rezervi Orinoka u komercijalno gorivo. Ovaj izum je omogućio teškoj venecuelanskoj nafti da se prodaje po cenama koje su mogle da konkurišu uglju. Međutim, iz razloga koji i dalje nisu sasvim poznati, 2007. godine je Čavezov režim prodao Kini fabriku orimulzije koja je proizvodila 100.000 barela nafte dnevno. Fabrika je izgrađena uz pomoć kineske pozajmice. Čavezov ministar energetike, Rafael Ramirez, saopštio je da PDVSA okončava proizvodnju orimulzije, uz objašnjenje da njena obrada ne predstavlja „adekvatnu upotrebu venecuelanskih ekstra teških sirovina (sic)“. Dodelio je patent za Orimulziju kineskim naftnim kompanijama, verovatno u zamenu za otpisivanje dela duga.
Danas Madurova vlada, u svrhe otplate dugova, šalje veliki deo svog preostalog naftnog izvoza u Kinu, a u manjoj meri (zbog manjih dugova) i u Rusiju. Venecuela duguje Kini oko 60 milijardi dolara. Ti veliki dugovi su dramatično narasli nakon što je 2007. osnovan Združeni kinesko-venecuelanski fond. Fond je te godine stvorio Čavez i njime je Venecueli omogućeno da od Kine pozajmljuje novac u tranšama od po pet milijardi dolara, a da ga isplaćuje u isporukama sirove nafte. To znači da, bez drastičnog uvećanja kineskih pozajmica ili drugih oblika pomoći Madurovom režimu u uslovima najnovijih američkih sankcija, ne postoji ni teoretska verovatnoća da se nafta iz Venecuele izvozi na svetsko tržište u zamenu za preko potrebnu gotovinu (hiperinflacije se procenjuje od 60.000 odsto na godišnjem nivou pa čak do debelo preko milion odsto prema procenama MMF-a).
Odloženi rezultat ovih najnovijih sankcija Trampovog ministarstva finansija je izazivanje skoka cena nafte, što bi moglo da upropasti Trampove nade za jaku ekonomiju u 2020. Dok se sukob dve strane u Venecueli razvlači, a možda čak i eskalira u krvavi građanski rat, perspektiva obnove razorenih ostataka PDVSA – čak i ukoliko ga Ekson mobil ili Ševron kupe kao privatizovani entitet – ostaju godinama udaljene. E sada, pitanje bez odgovora ostaje to da li mračni akteri iza ovog najnovijeg američkog poduhvata za rušenje režima (CIA, vodeće međunarodne banke i pridruženi naftni magnati) zapravo nameravaju da iskoriste ovu venecuelansku puč-krizu kako bi pojačali napade na saudijsku kraljevsku porodicu u nameri da se izboksuju velika smanjenja saudijskog izvoza nafte, i to možda u kombinaciji sa pravovremenim okončanjem američkog uzdržavanja od sankcija na izvoz iranske nafte.
To uzdržavanje je prošle godine – pre američkih izbora za Kongres – pomoglo Trampu i američkoj ekonomiji da se izbegne veliki skok cena nafte na preko 100 dolara po barelu. Ostavljajući po strani pitanje o tome kakav je Maduro vladar, odluka predsednika Trampa da prihvati poziv Pensa i Boltona na američku intervenciju u Venecueli mogla bi da se pokaže kao fatalna greška Trampovog mandata. On bi morao da razume da će odgovorom na ovo dati odgovor i na pitanje da li mu je neko prislonio pištolj – bukvalni ili figurativni – na čelo.
Vilijam Engdal je konsultant za strateške rizike i predavač, diplomirani je politikolog sa Prinston univerziteta i autor bestselera o nafti i geopolitici.
Preveo Vojislav Gavrilović
Izvor New Eastern Outlook
