Dve decenije Sopranovih: televizijska revolucija

Kako je ,,Porodica Soprano“ zauvek promenila naš doživljaj sedme umetnosti i stvorila novu dominantnu pripovedačku formu za 21. vek

Nedavno se navršilo dvadeset godina od prikazivanja prve epizode serije Porodica Soprano, verovatno najbolje TV serije svih vremena. Ovaj jubilej obeležen je širom sveta sa mešavinom nostalgije i sete, pre svega zbog činjenice da je glavni glumac Džejms Gandolfini u međuvremenu preminuo od posledica srčanog udara. Smatra se da taj datum (prva epizoda emitovana 10. januara 1999.) označava početak svojevrsne revolucije i takozvanog „zlatnog doba televizije“, u kome su autori dobili veću kreativnu slobodu da za mali ekran pišu priče koje će na kompleksniji način obrađivati našu stvarnost (pojava antiheroja, eksperimentisanje sa arhitekturom narativa itd), a najbolji glumci šansu da pokažu veliku iznijansiranost i psihološku dubinu u građenju likova. Svi oni to duguju dvojici ljudi, Dejvidu Čejsu, tvorcu serije i gorepomenutom,  pokojnom Džejmsu Gandolfiniju, velikom glumcu koji je lik mafijaškog gazde Tonija Soprana učinio besmrtnim.

Zanimljivo je da je Čejs pisanje serije počeo tako što je želeo da progovori o toksičnom odnosu sa svojom majkom, a da je tek kasnije došao na ideju da radnju smesti u mafijaški milje, računajući da će tako lakše dobiti zeleno svetlo i finansijsku podršku  za realizaciju svog projekta. Kako je i sam italijanskog porekla (pravo ime mu je Dejvid di Ćezare) i kako je veći deo života proveo u Severnom Džersiju, gde se i odvija radnja Porodice Soprano, nije mu bilo teško da efektno dočara živopisni svet lokalnih gangstera i žabarskih prestupnika sa kojima je odrastao.

FORMA ZA NOVO DOBA
Čejs je u svoju mafijašku priču uneo ogromnu količinu ličnog, bilo da se radi o opisima odnosa sa određenim članovima svoje porodice, njegovim uvidima sa psihoterapije ili šaljivim anegdotama i lovačkim pričama iz „kraja“, što je Sopranovima dalo prepoznatljiv šmek, kolorit i autentičnost. Snimalo se isključivo na pravim ,njudžersijevskim lokacijama, a za glumce je pažljivo birao one koji su i po poreklu i fizički odgovarali rolama koje su tumačili, bez obzira na to koliko su bili poznata i dokazana imena. Najbolji primer za njegov specifičan metod kastinga jeste slučaj  Stiva van Zenta, gitarista Brus Springstinovog E street benda, koji je bio potpuni glumački naturščik, ali je rodom iz Čejsovog kraja i likom je podsećao na Al Paćina u ulozi Majkla Korleonea, pa mu je Čejs dodelio prominentnu rolu Tonijeve desne ruke i savetnika Silvija Dantea.

Kao što je jedna druga mafijaška saga, Kopolin Kum, početkom sedamdesetih pokrenula zlatno doba američkog filma, uzdižući popularnu zabavu na nivo ozbiljne umetnosti, tako je i Porodica Soprano otkrila, čini se, neistražene mogućnosti i ogromne potencijale serijskog dramskog programa da postane vodeća pripovedačka forma novog doba. Ako je 20. vek ostao upamćen kao vek dominacije filma, na sličan način na koji je roman obeležio 19. vek, bez imalo preterivanja možemo zaključiti da prve decenije 21. veka pripadaju televizijskoj seriji. Čuvena Stendalova misao o romanu kao o ogledalu koje se šeta po cesti i daje nam prilično vernu sliku jednog društva i trenutka u vremenu, dobila je svoju ažuriranu parafrazu kada je reč o najboljim televizijskim serijama poput Porodice Soprano.

Detalj sa snimanja serije Porodica Soprano

Zahvaljujući svojoj gotovo neograničenoj dužini, epizodičnoj strukturi  i često višegodišnjnoj interakciji i identifikaciji sa publikom, televizijska serija je narativni instrument koji, naročito u epohi interneta i društvenih mreža, mnogo lakše i dublje komunicira i korespondira sa savremenim čovekom od dugometražnog, bioskopskog filma koji brzo nakon premijere tone u zaborav. To joj omogućava da pravovremeno i precizno zahvati i izrazi ključne teme, moralne dileme i društvene tendencije svog doba. Takođe, u velikoj meri zahvaljujući uspehu Porodice Soprano, ona već odavno nije, kao što je bila u vreme svog nastanka, drugorazredni žanr u odnosu na film i neka vrsta šou-biznis čistilišta, gde su propali glumci odlazili kako bi pokušali da ožive svoje karijere.

POJAVA ANTIHEROJA
Poboljšanje finansijskih i produkcijskih mogućnosti, kao i daleko veće kreativne slobode od onih koje se nude u Holivudu, privukli su na televiziju najelitnije glumce, režisere i scenariste čime su se stvorili uslovi za kvalitativni skok i umetnički procvat tog medija. Najtalentovaniji autori dobili su priliku da se razigraju i razmašu, pa su kao razultat nastale vrhunske serije poput Čiste hemije (Breaking Bad), Žice (The Wire), Ljudi sa Menhetna (Mad Men) ili Igre prestola (Game of Thrones) koje su sve beskrajno superiorne u odnosu na većinu savremenih filmova slične tematike.

Svega toga ne bi bilo da nije bilo Porodice Soprano. Kroz svoju epsku gangstersku sagu o užoj i daljoj porodoci jednog italoameričkog mafijaškog gazde iz Nju Džersija, Čejs je na jedinstveno složen i pronicljiv način progovorio o promenljivoj društvenoj, duhovnoj, kulturološkoj i političkoj klimi postmoderne i multikulturne Amerike. Sopranovi su, u podjednakoj meri, bili serija o mafiji u tranziciji, o savremenom braku i porodici u krizi, odnosno o sukobu generacija, moralnoj degradaciji, nihilizmu, materijalizmu i konzumerizmu naše epohe.

Zahvaljujući činjenici da se serija emitovala na kablovskom HVO kanalu, režiseri i scenaristi bili su u mogućnosti da pomere do tada utvrđene granice pristojnosti po pitanju prikazivanja eksplicitnih scena nasilja, seksa i upotrebe psovki, što je doprinelo snazi i autentičnosti utiska koji je serija ostavljala. Čejs je takođe napravio pravu malu revoluciju time što je, kršeći tadašnja nepisana pravila televizijskog medija o forsiranju isključivo uzornih junaka, u središte radnje stavio Tonija Soprana, kriminalizovanu i moralno problematičnu ličnost, čime je otvorio vrata za masovnu pojavu antiheroja kao vodećih protagonista na malim ekranima.

OD MITOLOGIZACIJE DO DEMISTIFIKACIJE
Čejs je u početku imao problem jer su se televzijski gledaoci (a naročito muškarci srednjeg doba) previše identifikovali sa Tonijem i idolopoklonički navijali za njega, pa je morao da koristi svaku priliku da ih podseti koliko zapravo zao i bedušan Toni Soprano može da bude. U tom smislu, prekretnički trenutak bila je peta epizoda prvog serijala, kada Toni vodi svoju maloletnu ćerku Medou u oblizak koledža koji bi ona mogla pohađati u budćnosti. Usred puta sa ćerkom, okružen idiličnim krajolikom Nove Engleske, on slučajno prepoznaje bivšeg člana mafijaškog klana koji je postao policijski doušnik i koji je sada bio sakriven u programu zaštite svedoka. Iako se tokom većeg dela epizode ponaša kao brižni i požrtvovani otac, dakle kao jedno sasvim pristojno i normalno ljudsko biće, Toni koristi prvu priliku da hladnokrvno zadavi odbeglog „izdajnika“ i na taj način ga kazni za kršenje nepisanih kodeksa podzemlja.

Dejvid Čejs

Ambivalentan odnos prema starim običajima i hijerarhijama Koza Nostre, koji danas uglavnom deluju zastarelo i prevaziđeno, jedna je od nosećih tema Porodice Soprano, kao i često protivrečan i konfuzan stav druge i treće generacije italijanskih imigranata prema sopstvenom kulturnom nasleđu i identitetu  u „loncu za pretapanje“ savremene Amerike. U jednoj od najsuptilnijih scena čitavog serijala, na kraju treće sezone, Tonijev stric Junior, mafijaš starog kova, nakon sahrane upušta se u naročito potresno izvođenje stare napolitanske pesme o ljubavnom bolu i patnji, dok se većina mlađih, otuđenih članova porodice podrugljivo i sa visine odnosi prema čitavom prizoru, verovatno zbog toga što ne razumeju nijednu reč na zavičajnom jeziku.

Kako se radi o postmodernoj obradi mafijaške tematike, likovi u Sopranovima potpuno su svesni svih prethodnih filmova o mafiji i klišea koji obično važe za ljude u njihovoj branši. Česte su reference, citati i omaži na kanonska dela mafijaškog podžanra poput Kuma, Skorsezeovih Dobrih momaka ili Kazina. Trudeći se da istovremeno ispoštuje i subverzivno potkopa naše predstave o zavodljivom i opasnom svetu mafije, Čejs se tokom čitave serije kretao po tankoj i krivudavoj liniji između mitologizacije i demistifikacije. Iako je Toni Soprano nesporno moćna i harizmatična figura, tvorac serije nije se libio da nam ga često prikaže u prilično banalnim i ne baš laskavim  svakodnevnim situacijama, kao što je, na primer, celonoćna seansa na vc šolji nakon trovanja hranom, što je desakralizovano izdanje u kakvom nikada nismo mogli da zamislimo mitskog Don Vita Korleonea.

VUDI ALEN OD 120 KILA
Da bi na pravi način prikazao sva različita lica i psihološka stanja Tonija Soprana, Čejsu je bio potreban glumac sa upečatljivom pojavom i vrlo razvijenim izražajnim aparatom. Tu je imao mnogo sreće kada je na kastingu za glavnu ulogu pronašao Džejmsa Gandolfinija, italoamerikanca po poreklu i dugogodišnjeg epizodnog holivudskog glumca koji je uglavnom tumačio jednodimenzionalne, sporedne uloge grubijana i siledžija. Gandolfini, koji je sebe opisao kao „Vudija Alena od 120 kilograma“,  bio je fantastično nadaren i ekspresivan izvođač sa bogatim unutrašnjim životom koji je podjednako ubedljivo oličavao Tonijeve zastrašujuće izlive besa i nasilne ispade, kao i njegove trenutke ranjivosti i melanholične samospoznaje.

Džejms Gandolfini

Večito rastrzan između imperativa da se ponaša kao „tihi, snažni tip“ a la Gari Kuper, dostojan mesta šefa mafije, i sopstvenih emotivnih potreba i očekivanja članova svoje porodice, Gandolfinijev Toni Soprano je bio sav u nijansama sive, a ostaće, bez ikakve sumnje,  upamćen kao  jedan od najkompleksnijih i najzaokruženijih likova koji su se ikada pojavili na televizijskom ekranu. Nažalost, kako je često slučaj sa pravim, osetljivim umetnicima, Gandolfini je iza scene vodio tešku borbu sa mnogim demonima i bolestima zavisnosti, a veliki uspeh i slava koje je doživeo u već poznijim godinama negativno su uticali na njegovu sposobnost samokontrole. Zbog toga mnoge poznavaoce holivudskih prilika  nije iznenadilo kada je u julu 2013. iz Rima stigla tužna vest da je Gandolfini iznenada preminuo nakon infarkta u kupatilu jednog rimskog hotela.

KONTROVERZNI KRAJ
Gandolfinijeva neočekivana smrt stavila je tačku na glasine da bi Čejs mogao da snimi film koji bi obrađivao dešavanja nakon završetka poslednje epizode. Način na koji je, u završnim kadrovima poslednje epizode, ostavio Tonijevu sudbinu potpuno nerazjašnjenu razgnevio je mnoge obožavaoce serije i izazvao burne rasprave i polemike koje traju već godinama. Mnogi su smatrali da postoje jasni dokazi i tragovi tokom serije koji ukazuju na to da je Toni ubijen u restoranu zajedno sa svojom porodicom nakon što se iznenada zamračio ekran na kraju epizode. Drugi, pak, tvrde da činjenica da autori nisu prikazali ubistvo znači da se ono nije ni dogodilo i da su se gledaoci od tog trenutka prosto isključili iz Tonijevog života, koji se i dalje neometano odvija u nekom paralelnom televizijskom imaginarijumu.

Čejs je, inače, tokom serije obažavao da izluđuje TV auditorijum tako što je mnoge situacije i odnose ostavio nerazrešene, pa tako nikada nismo saznali šta je bilo sa žilavim ruskim mafijašem koga su Tonijevi egzekutori Kristofer i Poli bezuspešno jurili po šumi, ili kako je prošao Furijo Đunta, italijanski pastuv koji je pobegao u rodnu zemlju nakon što je otkriveno da je flertovao sa Tonijevom ženom Karmelom. Takav autorski pristup bio je sasvim u skladu sa teorijom Umberta Eka o otvorenom umetničkom delu koje savremenom recipijentu, tom „sabirnom mestu značenja“,  ostavlja beskrajne mogućnosti proizvoljnog tumačenja.

Kadar iz prve sezone

Ta interpretativna sloboda koju je Čejs dozvolio gledaocima, računajući na njihov ukus, maštu i inteligenciju, samo je dodatno produbila mistiku serijala i doprinela ubeđenju da smo bili svedoci nastanka jednog istinskog umetničkog remek-dela koje može ravnopravno stati uz najveće romane i kinematografske bisere iz prošlosti. Po tom pitanju saglasne su bile i publika i kritika, a Porodica Soprano proglašena je, od strane Udruženja filmskih i televizijskih scenarista Amerike, za najbolju TV seriju svih vremena sa stanovišta scenarija.

 

Marko Tanasković je književnik, publicista, bivši zamenik glavnog urednika u časopisu ,,Vodič za život“ i autor romana ,,Oluja“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

Kolumna, Kultura
Pratite nas na YouTube-u