Pučisti iz Venecuele su obučavani u Beogradu!

Kako je američka laboratorija za smene režima proizvela lidera venecuelanskog puča i kakve veze sa tim imaju Otpor i Srđa Popović

Pre tog sudbonosnog 22. januara, manje od petine Venecuelanca je uopšte čulo za Huana Gvaida. Pre svega par meseci, ovaj tridesetpetogodišnjak je bio opskurna ličnost iz politički marginalne ultra-desničarske grupe tesno povezane sa užasnim aktima uličnog nasilja. Čak i unutar sopstvene stranke, Gvaido je bio figura srednjeg ranga u dominantno opozicionoj narodnoj skupštini, koja inače trenutno deluje protivno Ustavu Venecuele (u parlamentu Venecuele se nalaze tri poslanika opozicije koja nisu dobila poverenje na izborima, prim. prev.).

Ali, nakon jednog telefonskog poziva od potpredsednika SAD Majka Pensa, Gvaido je sebe proglasio predsednikom Venecuele. Kako ga je Vašington rukopoložio za lidera svoje zemlje, prethodno nepoznati politički marginalac je skočio do međunarodne scene kao američki izbor za lidera države sa najvećim rezervama nafte u svetu.

Ponavljajući reči „vašingtonskog konsenzusa“, redakcija Njujork tajmsa ga je obasula hvalospevima kao „kredibilnog rivala“ Maduru, koji ima „osvežavajući stil i viziju kojom bi zemlju poveo napred“. Ekipa iz Blumberga mu je aplaudirala jer on nastoji da „obnovi demokratiju“, a Volstrit džornal ga je proglasio „novim demokratskim liderom“. Za to vreme su Kanada, brojne evropske zemlje, Izrael i blok desničarskih latinoameričkih vlada poznatih kao Lima grupa priznale Gvaida za legitimnog lidera Venecuele.

PROIZVOD DECENIJSKOG RADA
Iako je delovalo kao da se Gvaido pojavio niotkuda, on je zapravo proizvod više od deset godina marljivog pripremanja u okrilju elitnih kuhinja američke vlade za smenu režima. Zajedno sa kadrovima desničarskih studentskih aktivista, Gvaido je vaspitavan da podrije socijalistički orijentisanu vlast Venecuele, destabilizuje zemlju i preotme vlast kada za to dođe vreme. Iako je bio minorna figura u politici Venecuele, proveo je godine tiho dokazujući svoju korisnost vašingtonskim koridorima moći.

„Huan Gvaido je lik stvoren za ove okolnosti“, rekao je za „Sivu zonu“ Marko Terugi, argentinski sociolog i vodeći hroničar venecuelanske politike. „To je logika laboratorije – Gvaido je poput mešavine nekolicine elemenata koji stvaraju lika koji, iskreno govoreći, oscilira između komičnog i zabrinjavajućeg“. Dijego Sekvera, venecuelanski novinar i autor za istraživačku publikaciju „Mision Verdad“, se slaže: „Gvaido je popularniji izvan Venecuele nego u njoj, a naročito u elitnoj ajvi ligi i vašingtonskim krugovima.“ Potom dodaje: „On je poznat lik tamo, desničar je, što je i očekivano. Smatraju ga lojalnim programu“.

Iako Gvaida danas pokušavaju da prodaju kao lice demokratske obnove, on je svoju karijeru proveo u najnasilnijoj frakciji najradikalnije opozicione stranke u Venecueli, trećeći od jedne do druge destabilizacione kampanje. Njegova stranka je široko diskreditovana u Venecueli, a drže je i delimično odgovornom za fragmentiranje ozbiljno oslabljene opozicije. „Ove radikalne vođe ne mogu da saberu više od 20 odsto podrške na anketama“, napisao je Luis Vinsent Leon, vodeći ekspert za ankete u Venecueli. Prema Leonu, Gvaidova stranka ostaje izolovana jer većina stanovništva „ne želi rat. Ono što žele je rešenje“.

Ali Vašington je Gvaida odabrao upravo zbog toga: od njega se ne traži da povede Venecuelu ka demokratiji, nego da uništi zemlju koja je protekle dve decenije predstavljala tvrđavu otpora američkoj hegemoniji. Njegov neočekivani uspon signalizira kulminaciju dve decenije dugog projekta za uništenje robusnog socijalističkog eksperimenta.

CILjANjE „TIRANSKE TROJKE“
Otkako je Ugo Čavez 1998. pobedio na izborima, Sjedinjene Države se bore da obnove kontrolu nad Venecuelom i njenim ogromnim naftnim rezervama. Čavezovi socijalistički programi su možda redistribuisali nacionalno bogatstvo i pomogli milionima da se iskobeljaju iz siromaštva, ali su mu i iscrtali metu na leđima.

Ugo Čavez i Fidel Kastro, jul 2006.

Godine 2002, venecuelanska desničarska opozicija je nakratko srušila Čaveza uz američku pomoć i priznanje, međutim vojska ga je ubrzo vratila na predsedničku funkciju nakon što su milioni izašli na ulice da ga podrže. Tokom administracija američkih predsednika Džordža Buša mlađeg i Baraka Obame, Čavez je preživeo brojne pokušaje atentata, pre nego što je umro od kancera 2013. Njegov naslednik, Nikolas Maduro, preživeo je tri atentata.

Trampova administracija je momentalno podigla Venecuelu na vrh vašingtonske liste režima za smenjivanje, nazvavši je liderom „tiranske trojke“. Prošle godine je Trampov tim za nacionalnu bezbednost pokušao da regrutuje članove vojnog vrha za uspostavljanje vojne hunte, ali je taj poduhvat propao. Prema informacijama venecuelanskih vlasti, SAD su takođe bile umešane u zaveru pod kodnim nazivom „Operacija ustav“ za hvatanje Madura u predsedničkoj palati Miraflores, kao i u „Operaciju Armagedon“ za njegovu likvidaciju na vojnoj paradi jula 2017. Samo godinu dana kasnije, prognani lideri opozicije su bezuspešno pokušali da ubiju Madura dronovima-bombama tokom vojne parade u Karakasu.

Više od deset godina pre ovih intrigantnih događaja, grupa desničarskih opozicionih studenata je odabrana i potom obučena u elitnoj američkoj akademiji za obuku u izvođenju državnih prevrata kako bi svrgla vladu Venecuele i obnovile neoliberalni poredak.

GVAIDO U SRBIJI
Dana 5. oktobra 2005, sa Čavezovom popularnošću na vrhuncu i njegovom vladom usred planova o širokim socijalističkim programima, pet venecuelanskih „studentskih lidera“ je stiglo u Beograd (Srbiju) kako bi prošli obuku za pobunu.

Studenti su došli iz Venecuele na počasni poziv Centra za primenjenu nenasilnu akciju i strategije, ili skraćeno CANVAS-a. Ova grupa se pretežno finansira preko Nacionalne zadužbine za demokratiju – filijale CIA koja funkcioniše kao glavna alatka američke vlade za izvođenje smena režima, zajedno sa Međunarodnim republikanskim institutom i Nacionalnim demokratskim institutom za međunarodne poslove. Kako se iz procurelih internih mejlova Stratfora – obaveštajne firme poznate i kao „CIA u senci“ – može videti, CANVAS „takođe mogao dobijati novac i obuku od CIA-e i tokom rušenja Miloševića 1999/2000“.

CANVAS je proizvod Otpora, srpske protestne grupe koju je osnovao Srđa Popović 1998. godine na Beogradskom univerzitetu. „Otpor“ je bio studentska grupa koja je stekla međunarodnu slavu – i promociju holivudskog ranga – pokretanjem protesta i konačnim rušenjem Slobodana Miloševića. Ova mala ćelija specijalista za smene režima je delovala prema postavkama i teorijama pokojnog Džina Šarpa, nazivanog i „Klauzevicom nenasilne borbe“. Šarp je radio sa nekadašnjim analitičarem američke Vojno-obaveštajne agencije, pukovnikom Robertom Helvijem, kako bi utvrdio strateški nacrt kojim su se protesti pretvarali u oružje hibridnog rata namenjenog državama koje su se odupirale unipolarnoj dominaciji Vašingtona.

„Otpor“ su podržavali Nacionalna zadužbina za demokratiju, USAID i Šarpov Institut Albert Ajnštajn. Jedan od bivših instruktora koji su obučavali „Otpor“, Siniša Sikman, je jednom rekao da je ova grupa čak dobijala i direktnu finansijsku podršku CIA-e. Prema procurelom mejlu službenika Stratfora, nakon rušenja Miloševića, „klinci koji su vodili Otpor su odrasli, obukli odela i stvorili CANVAS… ili, drugim rečima, ‘grupu za izvoz revolucija’ koja je posejala nekoliko obojenih revolucija. I dalje su vezani za američke finansije i praktično idu po svetu pokušavajući da sruše diktatorske i autokratske vlade (tj. one koje se ne dopadaju Sjedinjenim Državama)“.

Srđa Popović, jedan od vođa studentske organizacije Otpor i osnivač Centra za primenjenu nenasilnu akciju (CANVAS)

Stratfor otkriva da se CANVAS „usredsredio na Venecuelu“ 2005. godine, nakon obučavanja opozicionih pokreta koji su doveli do pro-NATO operacija smena režima širom Istočne Evrope. Nadzirući program obuke CANVAS-a, Stratfor je opisao pobunjeničku agendu ove organizacije zapanjujuće neuvijenim rečnikom: “Uspeh nipošto nije zagarantovan, a studentski pokreti su samo početak nečega što bi mogao da bude godinama dugi poduhvat za izazivanje revolucije u Venecueli, ali su sami instruktori oštrili zube na ‘Balkanskom kasapinu’ (nadimak zapadnih medija za Slobodana Miloševića; prim. prev). Imaju lude veštine. Kada budete videli da istovremeno demonstriraju studenti na pet venecuelanskih univerziteta, znaćete da je obuka gotova i da je počela prava stvar“.

RAĐANjE „GENERACIJE 2007“
„Prava stvar“ je počela dve godine kasnije, tačnije 2007, kada je Gvaido diplomirao na Katoličkom univerzitetu Andres Belo u Karakasu. Preselio se u Vašington kako bi upisao Program za državnu upravu i politički menadžment na Univerzitetu Džordž Vašington, i to pod tutorstvom jednog od vodećih latinoameričkih neoliberalnih ekonomista – venecuelanskog ekonomiste Luisa Enrikea Berizbejtje. On je bivši izvršni direktor Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) koji je proveo više od decenije u energetskom sektoru Venecuele, pod starim oligarhijskim režimom kog je srušio Čavez.

Te godine je Gvaido pomogao u predvođenju antivladinih protesta nakon što je vlast u Venecueli odbila da obnovi licencu Radio-televiziji Karakas (RCTV). Ova privatna medijska stanica je imala vodeću ulogu u prevratu protiv Uga Čaveza 2002. RCTV je pomogla da se mobilišu antivladini demonstranti, falsifikovala je informacije u kojim su se pristalice vlasti optuživale za nasilje koje su vršili članovi opozicije i cenzurisala je bilo kakvo izveštavanje koje bi išlo u korist vlasti tokom puča. Uloga RCTV i drugih stanica pod kontrolom oligarha u izvođenju propalog puča je detaljno objašnjena u proslavljenom dokumentarcu Revolucija neće biti na televiziji.

Iste te godine, studenti su se postarali za sabotiranje Čavezovog ustavnog referenduma za „socijalizam 21. veka“ kojim je trebalo da se „uspostavi pravni okvir za političku i društvenu reorganizaciju zemlje, koji bi dao direktnu vlast organizovanim zajednicama kao preduslov razvoja novog ekonomskog sistema“. Iz protesta za RCTV i protiv referenduma izrodio se specijalizovani američki agenturni kadar za smenu režima. Sebe su nazivali „Generacija 2007“.

Instruktori ove grupe iz Stratfora i CANVAS-a su identifikovali Gvaidovog saveznika – libertarijanskog političkog aktivistu Jona Gojokoečeu – kao „ključni faktor“ za pobedu protiv ustavnog referenduma. Sledeće godine, Gojkoečea je za svoje zasluge dobio nagradu „Milton Fridman za unapređenje slobode“ koju dodeljuje Kejto institut, kao i 500.000 dolara, koje je odmah investirao u svoju političku mrežu.

Jon Gojkočea sa nagradom  „Milton Fridman za unapređenje slobode“, 2008. godina

Fridman je naravno bio kum ozloglašenih neoliberalnih „čikaških momaka“ koje je u Čile dovela diktatorska hunta Augustea Pinočea kako bi implementirali politiku radikalne fiskalne štednje poznatu kao „doktrina šoka“. Sam Kejto institut je libertarijanski tink-tenk iz Vašingtona koji su osnovala braća Koh – dva vodeća donatora Republikanske stranke koji agresivno podržavaju desničare širom Latinske Amerike.

Vikiliks je 2007. godine objavio imejl koji je američki ambasador u Venecueli Vilijem Braunfild poslao Stejt departmentu, Savetu za nacionalnu bezbednost i Južnoj komandi ministarstva odbrane, u kome se hvali „Generacija 2007“ zbog toga što je uspela da „natera predsednika Venecuele, naviknutog na to da postavlja političku agendu, da (prekomerno) reaguje“. Od „lidera u nastajanju“ Braunfild je identifikovao Fredija Gevaru i Jona Gojkoečeu. Pohvalio je ovog drugog kao „jednog od najartikulisanijih studentskih branilaca građanskih sloboda“.

Preplavljeni kešom libertarijanskih oligarha i američkih vladinih struktura specijalizovanih za meku moć, radikalni kadar iz Venecuele je svoje otporaške taktike izneo na ulice, zajedno sa svojom verzijom amblema, prikazanom na slici ispod:

Fotografije sa logotipovima venecuelanske i srpske organizacije „Otpor!“. Važno je napomenuti da se stegnuta pesnica smatra jednim od simbola Bolivarske revolucije, pa to može biti razlog što je u Venecueli iskorišćen motiv otvorene pesnice

Godine 2009, omladinski aktivisti „Generacije 2007“ su izveli najprovokativniji čin demonstracija do sada, spuštajući pantalone javno na putevima, imitirajući bestidne taktike gerilskog pozorišta koje je naveo Džin Šarp u svojim priručnicima za smene režima. Demonstrati su se mobilisali protiv hapšenja jednog saveznika iz druge novonstale omladinske grupe pod nazivom JAVU. Ova desničarska grupa je „prikupila sredstva iz raznovrsnih izvora američke vlade, što joj je omogućilo da brzo postane poznata kao tvrda linija uličnih pokreta“, kako je to opisano u knjizi akademika Džordža Sikarijela Mejhera Izgraditi komunu.

Iako video snimak protesta nije dostupan, mnogi Venecuelanci su identifikovali Gvaida kao jednog od njegovih ključnih učesnika. Ova sumnja nije potvrđena, ali je svakako moguća jer su gologuzi demonstranti bili članovi užeg kruga „Generacije 2007“ kojem je pripadao i Gvaido, a nosili su majice sa svojim amblemom „Resistencia! Venezuela“, kao što se može videti na slici ispod.

Te godine, Gvaido je sebe izložio javnosti na još jedan način tako što je osnovao političku stranku koja je trebalo da zahvati anti-čavističku energiju koju je njegova „Generacija 2007“ kultivisala. Stranka je nazvana Narodna volja, a na njenom čelu nalazio se Leopoldo Lopez – vatreni desničar obrazovan na Prinstonu, sa dugom istorijom angažmana u projektima Nacionalne zadužbine za demokratiju, koji je bio predsednik jedne od najbogatijih opština ne samo Karakasa, već i čitave Venecuele. Lopez je, kao direktni potomak prvog predsednika ove države, slika i prilika venecuelanske aristokratije. Takođe je i najbliži rođak Tora Holvorsena, osnivača američke Fondacije za ljudska prava koja defakto funkcioniše kao marketinška firma za antivladine aktiviste sa američkom podrškom u zemljama koje je Vašington odredio za smenu režima.

Iako su se Lopezovi interesi savršeno slagali sa interesima Vašingtona, američka diplomatska korespodencija koju je obelodanio Vikiliks pokazuje da su fanatične tendencije na kraju dovele do marginalizacije Narodne volje. U jednom dokumentu se o Lopezu govori kao o „figuri razdora unutar opozicije… Često ga opisuju kao arogantnog, osvetoljubivog i gladnog moći“. Drugi su isticali njegovu opsesiju uličnim konfrontacijama i njegov „beskompromisni pristup“ kao izvor tenzija sa drugim opozicionim liderima koji na prvo mesto stavljaju jedinstvo i učešće u demokratskim institucijama države.

Fotografija na kojoj se navodno nalazi Huan Guaido u majici „Otpor! Venecuela!“

Godine 2010, Narodna volja i njeni inostrani pomagači su se postarali da iskoriste najgoru sušu koja je poslednjih decenija pogodila Venecuelu. Ogromne nestašice struje su potresale zemlju jer nije bilo vode potrebne za pokretanje hidroelektrana. Globalna ekonomska recesija i pad cena nafte su propratili krizu, hraneći javno nezadovoljstvo. Stratfor i CANVAS su – kao glavni savetnici Gvaidovog antidržavnog kadra – osmislili šokantno ciničan plan koji je trebalo da zada poslednji udarac Bolivarskoj revoluciji. Podvala se sastojala od računice da će 70 odsto električnog sistema zemlje kolabirati već do aprila 2010.

„Ovo bi mogao da bude preloman trenutak jer Čavez može da učini jako malo toga da zaštiti siromašne od propasti sistema“, navodi se u internom memorandumu Stratfora. „Ovo bi po svemu sudeći moglo da postigne efekat galvanizacije javnih nemira na način na koji bi malo koja opoziciona grupa ikada mogla da napravi. U tom trenutku bi opozicionim grupama bilo najbolje da iskoriste situaciju i spinuju je protiv Čaveza u svom interesu“.

Do ovog trenutka je venecuelanska opozicija već dobijala neverovatnih 40-50 miliona dolara godišnje od američkih vladinih organizacija kao što su USAID i Nacionalna zadužbina za demokratiju, što se može videti iz izveštaja jednog španskog tink-tenka, tj. instituta FRIDE. Opozicija je takođe mogla da se osloni na sopstvene ogromne izvore prihoda, koji su se uglavnom nalazili u inostranstvu. Kako se scenario koji je Stratfor osmislio ipak nije dogodio, aktivisti Narodne volje i njihovi saveznici su digli ruke od nenasilnih metoda i okrenuli se radikalnom planu za destabilizaciju zemlje.

KA NASILNOJ DESTABILIZACIJI
Novembra 2010, kako se može videti iz mejlova koje su presrele venecuelanske službe bezbednosti, a potom ih predstavio bivši ministar pravde Migel Rodrigez Tores, Gvaido, Gojkoečea i nekoliko drugih studentskih aktivista su učestvovali u tajnoj petodnevnoj obuci, nazvanoj „Fiesta Mexicana“, u jednom meksičkom hotelu. Sesije su održavali veterani „Otpora“, odnosno beogradski profesionalni revolucionari koje je podržavala američka vlada. Ovaj susret je navodno dobio i blagoslov Ota Rajha, fanatično antikastrovski orijentisanog kubanskog prognanika koji je radio u Stejt departmentu u vreme Džordža Buša mlađeg, kao i bivšeg desničarskog predsednika Kolumbije Alvara Uribea.

Leopoldo Lopez, osnivač radikalne partije „Narodna volja“

Na dotičnim sastancima, kako se u mejlovima vidi, Gvaido i njegova aktivistička bratija su osmislili plan za rušenje predsednika Uga Čaveza izazivanjem haosa kroz prolongirane izlive uličnog nasilja. Saopšteno je da su tri ključne ličnosti naftne industrije – Gustavo Torar, Eliđio Sedeno i Pedro Bureli – sakupile 52 hiljade dolara za realizaciju ovog sastanka. Torar je samoproklamovani „aktivista za ljudska prava“ i „intelektualac“ čiji je mlađi brat Rejnaldo Tovar Arojo predstavnik privatne meksičke naftne i gasne kompanije Petroquimica del Golfo, koja ima ugovor sa Venecuelom.

Sedeno je odbegli venecuelanski biznismen koji je potražio azil u Sjedinjenim Državama, a Pedro Bureli je bivši funkcioner Džej Pi Morgana i bivši direktor nacionalne naftne kompanije Venecuele – PDVSA. Napustio je PDVSA 1998. kada je Ugo Čavez došao na vlast i sada se nalazi u savetodavnom komitetu Programa za latinoameričko vođstvo sa Univerziteta Džordžtaun. Bureli je insistirao na tome da su mejlovi koji detaljno opisuju njegovo učešće na pomenutom sastanku fabrikovani, pa je čak unajmio i privatne istražitelje da to dokažu. Oni su saopštili da Guglova arhiva pokazuje da navodno njegovi mejlovi nikada nisu bili u prometu.

Međutim, Bureli danas ne krije da želi da vidi aktuelnog predsednika Venecuele Nikolasa Madura uklonjenog – pa čak i vučenog kroz ulice i sodomizovanog bajonetom, kako se to desilo sa libijskim liderom Moamerom Gadafijem kada je dospeo u ruke pobunjenika koje je podržavao NATO.

IZMENA: Bureli nas je kontaktirao nakon objavljivanja ovog članka kako bi razjasnio svoje učešće u zaveri „Fiesta Mexicana“. On je sastanak nazvao „legitimnom aktivnošću koja se odigrala u hotelu drugačijeg naziva“ u Meksiku. Upitan da li je Otpor rukovodio sastankom, on je samo odgovorio  da mu se „sviđa“ rad Otpora/CANVAS-a i da je i pored toga što nije finansijski umešan u to „posavetovao aktiviste iz različitih zemalja da ih prate i da se uključe u aktivnosti koje su oni izvodili u različitim zemljama“. Bureli je dodao: „Institut Ajnštajn je otvoreno obučavao hiljade ljudi iz Venecuele. Filozofija Džina Šarpa je naširoko proučavana i prihvaćena. Verovatno da je ovo sprečilo da se borba pretvori u građanski rat“.

Navodna zavera „Fiesta Mexicana“ se ulila u drugi destabilizacioni plan otkriven objavljivanjem niza dokumenata do kojih su došle vlasti Venecuele. Maja 2014, Karakas je objavio dokumenta koja detaljno razrađuju plan atentata na predsednika Nikolasa Madura. Procureli podaci ukazuju na antičavističku ekstremistkinju Mariju Korinu Mačado – koja je danas desna ruka senatora Marka Rubia – kao na rukovodioca zavere. Kao osnivač grupe „Sumate“ koju finansira Nacionalna zadužbina za demokratiju, Mačado je imala funkciju međunarodnog ambasadora opozicije, a sastala se i sa predsednikom Džordžom Bušem mlađim 2005. godine.

Marija Korina Mačado i Džordž Buš mlađi, Bela Kuća, 31. maj 2005.

„Mislim da je vreme da udružimo napore, napravimo neophodne odluke i pribavimo finansije za uništenje Madura, a ostalo će se samo od sebe srušiti“, napisala je Mačado u mejlu za bivšeg venecuelanskog diplomatu Dijega Ariju 2014. U drugom mejlu, Mačado je tvrdila da ova nasilna zavera ima blagoslov američkog ambasadora u Kolumbiji, Kevina Vitakera: „Već sam se odlučila i ova borba će se nastaviti dok taj režim ne bude srušen i dok ne ispunimo obećanja našim prijateljima iz inostranstva. Ako odem u San Kristobal i pokažem se pred Organizacijom američkih država, ne bojim se ničega. Kevin Vitaker je već potvrdio svoju podršku i ukazao je na nove korake. Za slamanje međunarodnog bezbednosnog prstena imamo jaču čekovnu knjižicu u odnosu na režim“.

GVAIDO IDE NA BARIKADE
Tog februara, studenti-demonstranti u ulozi šok-trupa prognane oligarhije su nasilno podigli barikade širom zemlje, pretvarajući kvartove koje kontroliše opozicija u tvrđave poznate kao „gvarimbe“ (guarimbas). Iako su međunarodni mediji predstavljali nerede kao spontani protest protiv vladavine tvrdolinijaša Madura, bilo je mnogo dokaza da Narodna volja diriguje događanjima. „Niko od demonstranata na univerzitetima nije nosio majice univerziteta, svi su nosili majice Narodne volje i Pravde na prvom mestu“, saopštio je tada jedan učesnik gvarimbe. Možda su to bile studentske grupe, ali studentski saveti su vezani za političku opoziciju i njima odgovaraju.

Priupitan ko su kolovođe pobune, intervjuisani učesnik gvarimbe je rekao: „Pa, da budem potpuno iskren, ti tipovi su sada poslanici“. Oko 43 osobe su ubijene tokom pobuna iz 2014. Tri godine kasnije, pobune su ponovo izbile, izazivajući masovnu destrukciju javne infrastrukture, ubistva pristalica vlade i smrt ukupno 126 osoba, od kojih su mnoge bili čavisti. U par slučajeva su pristalice vlasti žive spaljene od strane oružanih bandi.  Gvaido je bio direktno umešan u gvarimbe iz 2014. Štaviše, na tviteru je objavio video snimak na kojem se vidi kako nosi šlem i gas masku, okružen maskiranim i naoružanim elementima koji su blokirali autoput i sukobljavali se sa policijom. Aludirajući na svoje učešće u „Generaciji 2007“, izjavio je: „Sećam se 2007, tada smo vikali – Studenti! Sada vičemo – Otpor, otpor!“

Gvaido je obrisao tvit, pokazujući zabrinutost za svoj imidž šampiona demokratije.

Dana 12. februara 2014, na vrhuncu tadašnjih gvarimbi, Gvaido je sa Lopezom stao na govornicu na skupu Narodne volje i Pravde na prvom mestu. Tokom poduže tirade protiv vlasti, Lopez je pozvao masu da krene na kancelariju javnog tužioca Luize Ortege Dijaz. Ubrzo su kancelariju Dijazove napale naoružane bande koje su pokušale da je spale. Ona je osudila ono što je nazvala „planiranim i organizovanim nasiljem“.

U TV prenosu iz 2016, Gvaido je smrti uzrokovane „gvajama“ – gvarimba taktika koja podrazumeva razvlačenje čeličnih žica preko puteva sa namerom da se rane ili ubiju motociklisti – nazvao „mitom“. Njegovi komentari su imali za cilj da zataškaju smrtonosnu taktiku koja je, pored mnogih drugih, ubila nenaoružane civile poput Santjaga Pedroza i obezglavila čoveka po imenu Elvis Duran. Ovakav bahati nemar prema ljudskim životima određuje stranku Narodna volja u očima većeg dela javnosti, uključujući i mnoge protivnike Madura.

RASTURANjE NARODNE VOLjE
Kako su nasilje i političke podele eskalirali širom zemlje, vlast je počela da deluje protiv lidera Narodne volje koji su bili odgovorni za njih. Fredi Gevara – potpredsednik Narodne skupštine i drugi u lancu komande Narodne volje – je bio glavni rukovodilac uličnih nemira iz 2017. Suočivši se sa suđenjem za svoju ulogu u nasilju, Gevara je pobegao u čileansku ambasadu, gde ostaje do danas.

Lestera Toleda, poslanika Narodne volje iz države Zulija, septembra 2016. tražile su venecuelanske vlasti po optužnici da je finansirao teroriste i spremao atentate. Rečeno je da je ove planove pravio u saradnji sa bivšim predsednikom Kolumbije Alvarom Uribeom. Toledo je pobegao iz Venecuele i išao po govorničkim turama sa Hjuman rajts vočom, Fridom hausom (takođe agentura američke vlade), španskim kongresom i Evropskim parlamentom. Karlos Grafe – još jedan član „Generacije 2007“ kog je trenirao Otpor – koji je bio na čelu Narodne volje, je uhapšen jula 2017. Prema saopštenju policije, posedovao je vreću punu eksera, eksploziv C4 i detonator. Oslobođen je 27. decembra 2017.

Leopoldo Lopez – dugogodišnji lider Narodne volje – danas je u kućnom pritvoru, optužen da je imao ključnu ulogu u smrti 13 ljudi tokom pobune gvarimbi iz 2014. Amnesti internešnel je nazvao Lopeza „političkim zatvorenikom“, a njegov transfer iz zatvora u kućni pritvor je odbačen kao „nedovoljno dobar potez“. Za to vreme su članovi porodica žrtava gvarimbi pokrenuli peticiju u kojoj traže još optužnica protiv Lopeza.

Jona Gojkoečeu – miljenika braće Koh – su snage bezbednosti uhapsile 2016, uz saopštenje da je u njegovom vozilu pronađen kilogram eksploziva. U reči urednika Njujork tajmsa, Gojkoečea je ove optužbe nazvao „nameštenim“ i tvrdio je da je utamničen jednostavno zbog svog „sna o demokratskom društvu, slobodnom od komunizma“. Oslobođen je novembra 2017.

Huan Guaido i Jon Gojkoečea

Dejvid Smolanski – takođe član prvobitne ekipe „Generacije 2007“ koju je obučavao Otpor – je postao najmlađi gradonačelnik u istoriji Venecuele kada je 2013. pobedio u bogatom predgrađu El Hatilo. No, Vrhovni sud ga je skinuo sa funkcije i osudio na 15 meseci zatvora nakon što je utvrđeno da je podsticao  nasilje tokom gvarimbi. Suočavajući se sa hapšenjem, Smolanski je obrijao bradu, stavio naočare za sunce i šmugnuo u Brazil maskiran u sveštenika sa Biblijom u ruci i brojanicom oko vrata. Sada živi u Vašingtonu gde ga je sekretar Organizacije američkih država Luis Almagro odabrao da vodi grupu za venecuelansku migrantsku i izbegličku krizu.

Ovog 26. jula, Smolanski je imao ono što je nazvao „srdačnim ponovnim susretom“ sa Eliotom Abramsom – inače osuđenim akterom Iran-Kontra afere kog je Tramp postavio za specijalnog izaslanika SAD za Venecuelu. Abrams je čuven po sprovođenju zloglasne američke politike tajnog naoružavanja desničarskih odreda smrti u Nikaragvi, El Salvadoru i Gvatemali tokom osamdesetih godina prošlog veka. Njegova uloga u venecuelanskom puču izaziva zabrinutost da nas očekuje još jedan krvavi posrednički rat.

Četiri dana pre tog sastanka sa Abramsom, Mačado je uputila još jednu nasilnu pretnju Maduru, izjavivši da „ukoliko želi da spase svoj život, trebalo bi da shvati da mu je vreme isteklo“.

PION U NjIHOVOJ IGRI
Kolaps Narodne volje pod teretom nasilne kampanje koju je vodila otuđio ju je od velikog dela javnosti i najveći deo njenog rukovodstva oterao u egzil ili pritvor. Gvaido je ostao relativno minorna figura, provevši najveći deo svoje devetogodišnje karijere kao „zamenik zamenika“ Narodne skupštine. Vinuvši se u političke vode iz jedne od najređe naseljenih država Venecuele, Gvaido je bio na drugom mestu tokom parlamentarnih izbora 2015, osvojivši svega 26 odsto glasova kako bi osigurao svoje mesto u Narodnoj skupštini. Izgleda da je njegova zadnjica imala veći stepen prepoznatljivosti od njegovog lica.

Gvaido je poznat kao predsednik opoziciono orijentisane Narodne skupštine, ali nikada nije bio izabran na tu poziciju. Četiri opozicione stranke koje su činile parlamentarni Klub demokratskog jedinstva su odlučile da uspostave rotirajuće predsedavanje. Došao je red na Narodnu volju, ali je njen osnivač, Lopez, bio u kućnom pritvoru. Njegov zamenik, Gevara, pobegao je u ambasadu Čilea. Osoba pod imenom Huan Andres Meija je trebalo da bude sledeći na redu, ali je iz razloga koji su tek sada postali jasni izabran Huan Gvaido.

„Postoji klasni rezon koji objašnjava Gvaidov uspon“, primećuje venecuelanski analitičar Sekvera. „Meija pripada višoj klasi, studirao je na jednom od najskupljih privatnih univerziteta u Venecueli i nije mogao tako lako da bude serviran javnosti kao Gvaido. Pre svega, Gvaido ima tipičan izgled Mestika (šp. „mestizo“ su potomci nastali mešanjem američkih starosedelaca i belaca uglavnom španskog i portugalskog porekla, prim. prev), kao i većina stanovnika Venecuele, pa više deluje kao ‘čovek iz naroda’. Takođe, nije se mnogo eksponirao u medijima, pa može da se ugradi u maltene bilo koji kontekst“.

Decembra 2018, Gvaido se išunjao preko granice i proleteo kroz Vašington, Kolumbiju i Brazil kako bi koordinisao plan za održavanje masovnih demonstracija tokom inauguracije predsednika Madura. Noć pre Madurovog polaganja zakletve, potpredsednik Majk Pens i kanadska ministarka spoljnih poslova Kristija Frilend su pozvali Gvaida kako bi potvrdili svoju podršku.

Dejvid Smolanski i Eliot Abrams

Nedelju dana kasnije, senatori Marko Rubio i Rik Skot i republikanski kongresmen Mario Dijaz-Balart (inače sve kadrovi desničarskog kubansko-izgnaničkog lobija sa Floride) su se sastali sa predsednikom Trampom i potpredsednikom Pensom u Beloj kući. Na njihov zahtev, Tramp je prihvatio da podrži Gvaida ukoliko se ovaj proglasi za predsednika. Državni sekretar Majk Pompeo se, prema pisanju Volstrit džornala, lično sastao sa Gvaidom 10. januara. Međutim, Pompeo nije mogao da izgovori Gvaidovo ime kada ga je spomenuo na konferenciji za medije 25. januara, nazvavši ga „Huan Gvido“.

Do 11. januara, članak o Gvaidu na Vikipediji je prepravljan 37 puta, što ukazuje na mukotrpan trud da se oblikuje imidž prethodno nepoznate figure koja je sada postala živa slika ambicija Vašingtona o smeni režima. Na kraju je uređivački nadzor nad ovim člankom ustupljen elitnom savetu „bibliotekara“ Vikipedije, koji su ga nazvali „spornim“ predsednikom Venecuele. Gvaido je možda bio opskurna figura, ali je njegova kombinacija radikalizma i oportunizma zadovoljila potrebe Vašingtona. „To je unutrašnji deo koji je nedostajao“, rekla je Trampova administracija o Gvaidu. „On je bio deo koji nam je bio potreban kako bi naša strategija bila koherentna i kompletna“.

„Po prvi put“, zapenio je bivši američki ambasador u Venecueli Braunfild Njujork tajmsu, „imate opozicionog lidera koji jasno ukazuje oružanim snagama i policiji da želi da ih drži na strani anđela, sa dobrim momcima“.

Ali Gvaidova stranka Narodna volja je formirala šok trupe gvarimba koje su odgovorne za smrti policajaca i običnih građana. Čak se hvalisao sopstvenim učešćem u uličnim neredima. A sada, kako bi osvojio srca i umove vojske i policije, Gvaido mora da izbriše svoju krvavu prošlost. Dana 21. januara, dan pre nego što je puč ušao u najozbiljniju fazu, Gvaidova supruga je objavila video u kojem poziva vojsku da ustane protiv Madura. Njen nastup je bio drven i bez harizme, čime je podvukao politička ograničenja njenog supruga.

Dok Gvaido čeka direktnu asistenciju, on ostaje ono što je uvek i bio – lutkarski projekat ciničnih spoljnih sila. „Nije bitno ako se slupa i izgori nakon svih tih avantura“, rekao je Sekvera o lideru puča. „Za Amerikance je on potrošna roba“.

 

Maks Blumental je nagrađivani novinar i autor nekolicine knjiga, uključujući bestselere „Republikanska Gomora“, „Golijat“, „Rat za 51 dan“ i „Menadžment divljaštva“. Pisao je štampane članke za niz publikacija, a autor je i mnogih video izveštaja i nekolicine dokumentaraca, uključujući „Ubijanje Gaze“. Blumental je 2015. osnovao „Sivu zonu“ kako bi rasvetlio američko stanje perpetualnog rata i njegove opasne domaće posledice.

 

Den Koen je novinar i filmski režiser. Napravio je široko distribuirane video i štampane izveštaje iz Izraela i Palestine. Dopisnik je za RT Amerika.

 

 

Izvor grayzoneproject.com

Svet
Pratite nas na YouTube-u