Nemačka kancelarka Angela Merkel je u Bratislavi prisustvovala sastanku Višegradske grupe, tvrdog borca za nacionalni suverenitet i njenog glavnog kolektivnog oponenta unutar EU. Samo dan kasnije, kancelarka je u „robustnoj odbrani nemačkih nacionalnih interesa progurala ‘Severni tok 2’ protiv žestokih otpora SAD i Francuske“ (Špigl). Nacionalna država ostaje neuništivi projekat duge ruke, neutaživog apetita i dubokog džepa.
Reći da su zemlje Višegradske četvorke (Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka) najveći oponent Angele Merkel je politički korektna verzija. Realno je Grupa V-4 njen glavni neprijatelj na nivou EU, Budimpešta i Varšava više i neumoljivo, Prag i Bratislava manje, ali konsekventno. V-4 je žilav dokaz da nacionalna država kao sistemska kategorija preživljava sve pokušaje demontaže. Ali i drugi imaju nacionalne države, čak i oni koji koji veći deo godine provode tvrdeći da se bore za kolektivno dobro i više zajedničke ciljeve, kao Nemačka na primer. U tom kontekstu treba čitati nedavnu dramu oko gasovoda „Severni tok“, ona je takođe dokaz vitalnosti nacionalne države.
Merkelova je u „robustnoj odbrani nemačkih nacionalnih interesa“ slomila otpor Francuza i Rumuna i od Evropskog saveta – misli se na sastanak ambasadora zemalja članica prošlog petka u Briselu – izvukla dozvolu za gradnju rusko-nemačkog gasovoda. Usput, on se već gradi i skoro dopola je gotov. Njime se tok ruskog gasa usmerava preko Severnog mora, a Ukrajinu zaobilazi i ostavlja s gubitkom od tri milijarde evra godišnje na ime zarada od tranzita.
DUBOKI DžEP NACIONALNE DRŽAVE
Ne treba da budi to što se Rumunija pokazala kao odlučni faktor evropskog jedinstva. Formalno, ta zemlja trenutno predsedava Evropskoj uniji, pa je logično da su najveći trud, bes, ucene, pretnje i suze SAD, koje se suprotstavljaju gradnji gasovoda, išle preko Bukurešta. Dva puta se krajem prošle sedmice projekt nacionalne države glasno javio za reč i lupio po evropskom stolu. Jednom kada je Merkelova sagnula glavu i pozirala za „porodični foto“ sa omraženim nacionalistima Višegradske četvorke, drugi put kad je zaobišla zapadnu politiku sankcija prema Rusiji – čiji je ona najtvrđi zagovornik – zato što je to bilo u nemačkom interesu.
„Da bi slomio otpor prema proširenju Severnog toka, Berlin je demonstrirao radikalnu robustnost. Kancelarka je pokazala koliko joj je stalo do tog projekta i svesno rizikovala bes američkog predsednika Trampa“, navodi Špigl. „Kompromis je uspeo zato što su Nemačka i Francuska ‘usko sarađivale’, kako kaže Merkelova. Time je prvi put javno pokazala koliko njoj lično taj kontroverzni gasovod leži na srcu. Do sada se vadila na ovo i ono, argumentovala okolo-naokolo, kao ona podržava taj projekat samo da bi izbegla svađu sa Moskvi sklonim krugovima unutar socijaldemokratskih koalicionih partnera. Ili, kao, ona ne bi htela da dodatno ljuti ruskog predsednika Putina. Ali kad je francuska vlada sredinom sedmice signalizovala da će glasati protiv, Berlin je intervenisao munjevito“, dodaje Špigl.
Špigl navodi i da je „pritisak SAD bio strahovit. Vašington se koncentrisao na nekoliko zemalja EU i onda ih direktno, neumorno, bez pauze, upozoravao da paze kako glasaju. Bio je to tip presinga koji su SAD već koristile nad EU ne bi li je primorale da se povinuje američkoj politici prema Iranu. To znači da se Evropljanima u petak pretilo sankcijama. Glavni cilj Vašingtona je bila Rumunija, jer ona trenutno vuče poluge u centrali moći EU. Od srede je Merkelova u telefonskim razgovorima pokušavala da rumunsku premijerku dovede na liniju, ali kako je Viorika Dančila malo sporija i ograničena po shvatanju, to je potrajalo. Bukurešt u petak ujutru čak nije hteo ni da temu nemačko-ruskog gasovoda stavi na dnevni red!“.
Na kraju su „legli“ svi – osim bugarskog ambasadora. „Kompromis“ o kome se ovde govori je u tome da projekt ostaje pod kontrolom EU, ali su svi konkretni detalji koji se tiču izgradnje, prenosa i distribucija na evropskoj teritoriji u ingerenciji nemačke nacionalne države. Naravno i ruske, posredno i neposredno, politički i ekonomski, što je činjenica koja Vašington i Kijev dovodi do belog usijanja. Deo „kompromisa“ je i to da čitava stvar zahteva još dozvolu Evropskog parlamenta, ali to je za Berlin lakši deo posla od ovog upravo obavljenog.
NACIONALNO, VOLIM TE INTERNACIONALNO
Zašto se u ovom tekstu insistira da je glasanje u Briselu pobeda koncepta nacionalne države, dokaz njene političke vitalnosti? Uglavnom zbog toga što se gasovod u pitanju (prvi tok pušten u rad 2011) gradi zajedničkim evropsko-ruskim naporima, on nije nacionalni projekt u užem smislu. U konzorciju koji ga podiže, „Gasporom“ je većinski vlasnik (51 odsto), ostalo otpada na dve nemačke kompanije („Wintershall“ i „Uniper“), po jednu holandsku („Nederlandse Gasunie“) i francusku („Engie“).
Osim tog pitanja vlasništva, u gradnji „Severnog toka“ se pojavljuje široka ugovorna mreža izvođača, dobavljača i liferanata, između ostalog tu su i austrijski nacionalni interesi predstavljeni kroz OMV. Da su evropski ambasadori u petak zaustavili projekat, oštetili bi nekoliko nacionalnih kompanija, zgazili čitav buket nacionalnih interesa i unesrećili gomilu zaposlenih. Pa ipak, nijedna od tih država nije bila spremna da otvoreno stane u odbranu projekta, čak su neke, kao Francuzi, direktno radile protiv svojih nacionalnih interesa.
Program se, štaviše, uz „sporost“ rumunske premijerke, odvijao po principu – glavno je udariti šamar Rusima, cenu rado plaćamo. I tako je išlo sve dok Berlin nije izašao iz zaklona, odbacio sve izgovore i rekao – nama Nemcima je to važno. Ko od ove epizode očekuje više optimizma, u zabludi je. Ona nije prekretnica u berlinskoj politici prema Moskvi, samo znak da u EU počinje period kad će nacionalne države otvorenije i bezobzirnije nego do sada regulisati međusobne odnose.
Dobro je da u Evropi sada nastaje mreža gasovoda za narednih sto godina i da je Srbija, oživljavanjem „Južnog toka“ pod drugim imenom (Turkish Stream), takođe deo te mreže, u perspektivi nacionalni profiter. Dobro je da je Bugarska promenila odbojni stav u srpskom slučaju, ali to s druge strane pokazuje koliko su nacionalne države nepredvidljivi faktori. U leto 2014. Bugarska je bila protiv „Južnog toka“ (SAD pritisle Evropsku komisiju, Komisija pritisnula Bugarsku), a sad više nije; istovremeno je u petak jedina glasala protiv „Severnog toka“. Osveta? Nije njen nacionalni interes?
Nacionalna država je kao kategorijalni duh lebdela i iznad sastanka Višegradske četvorke u Bratislavi. Kao prvo, ta grupa se i deklarativno stavlja na stranu nacionalnog suvereniteta, bez obzira na to što su sve njene članice istovremeno i članice EU, bez želje i namere da je napuste. Da nije bilo migracione krize u jesen 2015. (za čije dimenzije krive Merkelovu), Grupa V-4 bi ostala u nedefinisano emotivnom prostoru između nacionalnog i evropskog, plivala bi od jednog do drugog, po nostalgiji nacionalna, po razumu evropska.
DUGO PAMĆENjE NACIONALNE DRŽAVE
Ali migraciona krize ih je isterala na čistinu, onako kao što je afera sa „Severnim tokom“ učinila sa Nemcima. Primorani da biraju, pripadnici V-4 su izabrali nacionalno. Šta je onda Merkelova htela kad se prošle sedmice uputila u „lavlju jazbinu“ (Velt)? Članove te grupe, pre svega mađarskog premijera Viktora Orbana i poljskog Jaroslava Kačinjskog, ona prezire. Oni za nju misle da je ekstremno štetna po evropske interese.
„Merkelova se srela sa teškim sagovornicima. To je pametno, kancelarka pazi da Evropa ne pukne po ožiljku koji joj je ostavila Gvozdena zavesa. Službeno je došla da bi im zahvalila na zaslugama njihovih zemalja za ujedinjenje Nemačke. U stvarnosti, došla je da bi osvojila komad teritorija na neprijateljskom terenu. Kako ih je tretirala poslednjih godina, bilo je to vrlo prijateljski sa njihove strane što su je pozvali“, navodi SDZ.
„Nova harmonija između Merkelove i njenih najglasnijih kritičara. Došla je da ih podeli – ali istini za volju, V-4 nikad nije bila monolitni blok. Ujedinjavalo ih je odbijanje plana o migracionim ‘kvotama’, užasavao njen brahijalni pritisak da dobrovoljno prihvate njenu volju. Mimo toga, oni nisu jedinstveni – Orban traži blizinu sa Moskvom, za Kačinjskog nijedna distanca prema Putinu nije dovoljno velika. Da im je sad Merkelova došla na noge, to su doživeli kao dokaz vlastite snage“, ističe NZZ.
Merkelova je došla, ali ne u pokajanju. „Iako je izgledalo da će svisnuti kad je protokol kod poziranja za zajedničku fotografiju stavio pored Orbana“ (FAZ), kancelarka nije bila u Bratislavi da bi priznala grešku iz 2015, već da bi podelila one koji su je prvi optužili za gaženje evropskih istorijskih interesa.
„Istina, u Pragu i Bratislavi su populisti na vlasti, ali svejedno im nije drago što Evropska komisija vodi otvoreni postupak (po članu 7 Lisabonskog ugovora) protiv Budimpešte i Varšave zbog gaženja pravne države. Andreju Babišu (češki premijer) i Petru Pelegriniju (slovački) malo je neugodno što su se našli u društvu stigmatizovanih, pa im je dolazak Merkelove prilika da se distanciraju od Orbana i Kačinjskog. Dve zavedene zemlje protiv dve beznadežne zemlje. Grupa V-4 je izgleda zrela za podelu – upravo je tu granicu tražila i njoj se nadala kancelarka kad je došla u Bratislavu“, piše NZZ.
NZZ dodaje i da je „francuski predsednik Makron ranije primetio tu finu dinamiku unutar V-4, te se već neko vreme trudi oko Praga i Bratislave, ne bi li ih odvojio od ostale dvojice besprizornika. Sad tu politiku ‘zavadi pa vladaj’ isprobava i Merkelova“.
Ukratko, dok je kancelarka u aferi sa gasovodom otkrila koliko joj je važna nacionalna država, u Bratislavu je došla da drugima pokvari uživanje u njihovim nacionalnim državama. U avgustu 2016. je NZZ pisao da zemlje Višegradske grupe vode kratkovidu politiku kad se suprotstavljaju Merkelovoj. Od tada su izgleda sve nabavile dobre naočare, neke prešle i na sočiva, tako da sada imaju dublji pogled u budućnost.
Izvor RTS
