I. Miladinović: Knez Arsen – čovek od kojeg je bežalo tane

Priča o unuku vožda Karađorđa koji je čitav život prkosio smrti. Imao je više od 40 dvoboja, a povod su najčešće bile petrogradske dame

Početak leta 1890. U osvit zore, na proplanku, na ivici jednog od mnogobrojnih šumaraka Carskog sela, nekoliko kilometara dalje od letnjeg dvorca Romanovih, okuplja se grupa oficira. Najstariji među njima pokušava još jednom da ubedi dvojicu, do sinoć velikih prijatelja, da odustanu od dvoboja. Veče pre toga, na balu kod kneza Feliksa Feliksoviča Jusupova, sevnule su teške reči između pripadnika Kavaljergardijskog puka njenog veličanstva gospodarice i imperatorke Marije Fjodorovne – ko će od njih otvoriti bal sa sedamnaestogodišnjom kneginjom Aurorom Demidov, jednom od najbogatijih udavača i najlepših žena Petrograda.

I eto ih, jedan naspram drugog, sa uperenim pištoljima: knez Arsen Karađorđević, sin kneza Aleksandra koji je vladao Srbijom šesnaest godina, likom i nemirnim duhom najsličniji dedi, voždu Karađorđu, i baron Karl Gustav Manerhajm, potomak Nemaca koji su se naselili u Rusiju i koji su plemićku titulu dobili krajem 17. veka od švedskih vladara. Baron puca prvi i promašuje, a samo nekoliko sekundi docnije biva ranjen.

Njihovi životni i ratni putevi ukrštaće se na raskršću dva veka, pre i posle dvoboja. Obojica će postati generali ruske vojske i miljenici cara Nikolaja Drugog. Arsen je u rusku prestonicu stigao tri godine ranije, 1887, ovenčan slavom iskusnog, neustrašivog, “ludački hrabrog” ratnika, avanturiste i megdandžije, vičnog svim vrstama oružja. To mu je otvorilo vrata otmenih petrogradskih salona. Stasit, lep i naočit, brzo je stekao ugled u najvišim aristokratskim i elitnim krugovima ruske prestonice.

Legenda o Arsenu kao pobedniku u mnogobrojnim dvobojima raširila se po svim viđenijim i značajnijim evropskim salonima. Šaputalo se da srpski knez nije hteo da usmrti prijatelja barona Manerhajma, već ga je samo ranio, stavljajući mu do znanja da je Aurora “njegova i Božja”.

Pričalo se da je imao više od 40 dvoboja, navodno je ubio petnaestak protivnika, isto toliko ih je ranio, a sedam okršaja se završilo “nerešeno”. Povod za izlazak na megdan najčešće su bile petrogradske dame. Postao je omiljena tema žute štampe (i onda je postojala). Iz pera Ludviga Pecla, bečkog salonskog poete, nastala je i pesma o dvoboju sa Manerhajmom: “Delili su trpezu i čaše nada, a krvni protivnici su sada. Gle jada, razdvoji ih krvna uvreda tada. Jedan drugom, lagano, grobnu raku u polju spremaju. Zašto se pukovnik sad, kao nekad, Arsenu ne nasmeje u lice, pre no što od njegove ruke strada… Ah, sudnji čas kuca, biraj pištolj, nem i hladan.”

A londonski list “Dejli lider” objavio je 1895. godine da je u dvoboju sabljama ranio Pola Dolfusa, novinara koji je provokativno pisao o njemu. Ni mnogo godina kasnije, čuveni Miroslav Krleža nije mogao da odoli a da ne napiše nešto o knezu Arsenu. Opisao ga je kao “brahijalnu silu od koje beži tane”.

I dve godine pošto su zbog nje potegnuti pištolji, Arsen je uspeo da slomi srce Aurori Demidovoj. Venčali su se 1. maja 1892. godine u Kijevu. Ova lepotica je poticala iz čuvene porodice Demidov. Bila je ćerka kijevskog guvernera Pavla Pavloviča Demidova i Jelene Petrovne, princeze Trubeck. Kneževi Trubecki, bili su potomci ugarskog kralja Bele Drugog Slepog i srpskog župana Uroša. Demidovi su posedovali fabrike oružja, rudnike gvožđa, zlata…

Odvažni Srbin i prebogata lepotica 27. aprila 1893. godine dobili su sina Pavla, budućeg kneza namesnika Kraljevine Jugoslavije. Ali bračna sreća nije dugo trajala. Dve godine kasnije se razvode, a Pavla daju na čuvanje stricu, knezu Petru, budućem srpskom kralju, koji je tada živeo u Ženevi. Aurora će se u Đenovi, u novembru 1897. godine, preudati za Nikolu Đovanija Mariju, grofa od Nogere. Umrla je sedam godina kasnije, u svojoj trideset i prvoj godini.

Knez Arsen Karađorđević rodio se 16. aprila 1859. godine u Temišvaru, kao najmlađe, deseto dete, tada već bivšeg srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića i kneginje Perside, unuke vojvode Jakova Nenadovića. Osnovnu školu završio je u Temišvaru. Otac ga potom šalje u Pariz gde je završio licej “Luj Veliki”, prestižnu srednju školu, osnovanu 1563.

Posle završenog liceja u njemu se budi nemirni i pustolovni duh. Proradile su krv i priroda dede Karađorđa. U francusku Legiju stranaca ulazi 1881. godine. Kao podoficir i komandir voda u Drugom i Trećem bataljonu Legije, učestvovao je u Francusko-kineskom ratu 1883-1885, u Vijetnamu. Isticao se hrabrošću i hladnokrvnim komandovanjem. Više puta je ranjavan. Potom odlazi u Alžir 1884, gde su legionarske trupe ugušile jedan od ustanaka Alžiraca.

Posle putešestvija sa legionarima po Aziji i Africi, vratio se u Evropu i krajem 1887. godine stupio u rusku službu. U Petrogradu je završio Drugo konstantinovsko vojno učilište i 5. avgusta 1887. godine proizveden je u čin korneta, konjičkog potporučnika. Tačno godinu dana kasnije, zahvaljujući iskustvu stečenom u Legiji stranaca, ali i svom plemićkom poreklu, raspoređen je u elitni Kavaljergardijski puk “njenog veličanstva gospodarice imperatorke Marije Fjodorovne”.

Neposredno nakon izbijanja rusko-japanskog rata, prijavio se kao dobrovoljac u Prvi nerčinski kozački puk general-majora Pavela Ivanoviča Miščenka. Prestonički dnevni listovi često pišu o njegovim ratnim podvizima i vanrednim unapređenjima za iskazanu hrabrost, najpre u potpukovnika, a potom i u pukovnika. Lično od cara Nikolaja Drugog biva nagrađen najvišim ratnim odlikovanjem carske Rusije, Zlatnom Georgijevskom sabljom sa brilijantima i natpisom “Za hrabrost”.

Posle Majskog prevrata i krunisanja njegovog starijig brata za kralja dobija “otpust iz ruskog podanstva”, i postaje državljanin Srbije u koju prvi put dolazi 1906. godine. U tajnu organizaciju “Ujedinjenje ili smrt!”, pristupa 1911. “radi odbrane i ujedinjenja ugroženog Srbstva”. Uoči balkanskih ratova, knez Arsen je unapređen u čin divizijskog generala Srpske vojske i postavljen je za komandanta Konjičke divizije kojom je komandovao u Prvom i Drugom balkanskom ratu. Konjička divizija, pod njegovom komandom imala je ključnu ulogu u presudnim bitkama kod Kumanova, Bitolja i na Bregalnici.

U predvečerje Velikog rata, napušta Srbiju i ponovo odlazi u Rusiju, gde ga lično prima car Nikolaj Drugi Romanov, unapređuje ga u čin ruskog general-majora i poverava mu komandu nad Drugom konjičkom brigadom, koja je izvojevala važne pobede na frontu kod Rige i Varšave.

Po izbijanju Oktobarske revolucije, boljševici u Petrogradu su uhapsili kneza Arsena. Sudio mu je “Sovjetski sud građana i vojnika”, a oslobođen je na intervenciju stranih diplomata. Napustio je Rusiju zauvek i trajno se nastanio u Parizu.

U Srbiju je dolazio samo dva puta. Prvi put kada je uz princa Alberta, kao izaslanika britanskog kralja Džordža Petog, bio drugi kum na venčanju svoga sinovca, kralja Srba, Hrvata i Slovenaca Aleksandra Prvog Karađorđevića. Drugi put je došao u oktobru 1934, posle Marseljskog atentata, da sinovca isprati na večni počinak.

Preminuo je u Parizu, 19. oktobra 1938. godine, u 79. godini. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u zemlju i sahranjeni u zadužbini kralja Petra Prvog, u Crkvi Svetog Đorđa na Oplencu. Njegovu sahranu vojna štampa je ovako opisala:

“Ono tmurno i oblačno nebo iz koga je promicala sitna i hladna kiša u danima Kumanovske bitke, u tim istim danima posle 26 godina, ispratila je kneza na poslednjem putu za Oplenac – večno boravište slavnih Karađorđevića, pobuđujući u starim konjanicima uspomene na najslavnije dane iz prošlosti. Za to vreme počasni plotun izvršila je ista konjička baterija sa Kumanova, objavljujući prelazak u večnost jednog skromnog kneza, ali div-junaka.”

Veliki zavodnik, francuski legionar, srpski i ruski general, koji je vojevao od Vijetnama do Afrike i Pacifika, od Balkana do Varšave, i čitav život prkosio smrti, u rovu ili u dvoboju, bio je i ostao najodlikovaniji srpski oficir svih vremena.

ALEKSANDAR RAZBAŠTINIO SINOVE
O Đorđu, tri godine mlađem bratu kneza Arsena, a 12 od kralja Petra Prvog Karađorđevića, šira javnost gotovo da ništa ne zna. Jedini verodostojan trag o njemu ostavio je knez Pavle u svojoj prepisci sa Kostom St. Pavlovićem. Iz ovog pisma se vidi da je Pavle tek 1970. godine, u arhivi svog oca pronašao dokument da je Đorđe završio prestižnu francusku Vojnu akademiju Sen-Sir. “On je bio, izgleda, najsposobniji od sinova kneza Aleksandra i njemu je otac ostavio skoro celokupno imanje, jer je bio nezadovoljan Petrom i Arsenom. Čudnom sudbinom, kad je Đorđe umro 1888. od galopirajuće tuberkuloze u Crnoj Gori, ostavio je svoje imanje mom ocu” – piše knez Pavle.

 

Izvor Večernje novosti, 10. februar 2019.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u