Odgovor Surkovu ili o Rusiji posle Putina

Surkovljeva analiza političkog sistema savremene Rusije potpuno je netačna u svojim osnovama. Strateški put Rusije nije formulisan

Surkovljeva osnovna ideja je sledeća: režim koji je sada razvijen u Rusiji, optimalno odgovara nacionalnom interesu i postojaće zauvek. Putin će jednom otići, ali sve će tačno ostati kao što je sada. I to zauvek. Ovo podseća na zaklinjanja u „neizbežnu pobedu socijalizma“ i „dalje jačanje socijalističkog sistema“, izgovarana od stranačkih propagandista kasnih 80-ih. U našoj istoriji, kao po pravilu, počinje da se govori da je režim večan i jak kao nikada i da će status kvo trajati zauvek – tačno pred njegov kraj.

Naravno, politička elita, koja se prilagodila Putinu, ukorenjena kao i sam Surkov koji je bio deo Jeljcinove pratnje i liberala 90-ih, ili oligarhijski vrhovi, koji pod Putinom leže, bila bi prezadovoljna kada bi sve ostalo kao što jeste. I Surkov izražava samo zajedničku volju elite i njihovo maštanje u obliku futurološke prognoze. Ceo članak je konstruisan kao samoispunjujuće proročanstvo i – istovremeno – kao pretnja: sve će u budućnosti biti kao što je sada, to je „naučna činjenica“ („Ovako govori Surkov“), a oni koji žele da promene nešto će platiti i njihov rezultat će biti neuspeh. Jedan težak članak, u celini.

Zašto je Surkov to napisao je razumljivo. Kao značajan Putinov ideolog i PR – on kao i ranije traži i pokušava da dokaže da igra ulogu i u poslednjoj fazi Putinove ere. Ova era neminovno dolazi kraju i logičan zaključak je da je elita posvećena obezbeđivanju svoje pozicije u društvu, fiksaciji statusa „na vekove“.

Putin im služi na malo drugačiji način. Oni govore: mi se ispred Vašeg genija klanjamo, i ljudi će biti primorani da se klanjaju, a ako do nekih nezadovoljstvo i dođe, to je iz nesporazuma, i Vaše verne sluge će se za to pobrinuti. Zato smo spremni da Vas balzamujemo još u životu i pretvorimo u mauzolej već sada. Vi ste stvorili državu, to je (naj)optimalnije i to je početak nove ere – sada i zauvek. Putin je večan.

PUTIN KAO KOMPROMIS
Mislim da je glavna poruka članka Surkova iskrena i da odražava trenutne želje elite o samoodržanju i očuvanju/konzerviranju režima u istom stanju i u postputinovskom periodu. Da ne bi Putin lično – nešto slučajno, iza kulisa – pokušao i uspeo da promeni, dobaciju mu se uspokojavajuće parole – ionako je sve idealno… Ali iskrenost ne znači i istinu. Solipsizam vladajuće elite i dalje ne može da zameni istoriju i političku logiku. Stoga je Surkovljeva analiza političkog sistema savremene Rusije potpuno netačna u svojim osnovama.

Temeljna greška Surkova je da ne uzima u obzir sledeće: Putinu u potpunosti pripada politička sadašnjost Rusije, ali na budućnost, koja će nastupiti odmah nakon njega, on neće imati nikakvog uticaja. Tako je bilo sa Gorbačovim i Jeljcinom. Njihovi naslednici su odredili potpuno drugačiji kurs, bez obzira na svoje prethodnike. Naravno, nešto od prošlih epoha se prenosilo duž institucionalne linije, ali je glavni vektor bio radikalno promenjen. Istina je da Putin svoju kontrolu nad budućnošću nije ocrtao. Ideju države nije utvrdio, nije uobličio institucionalni izraz svog kursa, nova državna elita nije uspostavljena, strateški put Rusije nije formulisan.

Vladimislav Surkov

On je govorio i činio različite stvari, neke čudesno uspešne i pozitivne, spasonosne, druge su potpuno propale i bile duboko pogrešne. Ravnoteža ,,za“ i ,,protiv“ može se sklopiti na različite načine. Po mom mišljenju, mnogo je više pozitivnih elemenata u celini, no negativanih. Putin je spasao Rusiju, koja je lebdela iznad ambisa, i vratio je i istoriju. Ovo je odlično. Ali nijedan od njegovih uspeha nije dostigao tačku sa koje nema povratka. Sve će biti dovedeno u pitanje i preispitano nakon njegovog završetka. I to je toliko zajednička crta svih njegovih dela da je potpuno očigledno da on drugačije nije mogao ili nije hteo, a ni u ostatku mandata neće moći, a najverovatnije ni poželeti. To je dubinski i suštinski polovična linija vladanja.

Trenutni politički režim u Rusiji, formiran pod Putinom, predstavlja jedan kompromis. Kompromis između svih polova i operativnih snaga države i društva. To je stabilno samo zbog samog Putina, koji je kompromis – između patriotizma i liberalizma u privredi, između evroazijstva i evropejstva u međunarodnoj politici, između konzervativizma i progresivizma u oblasti ideja i vrednosti, između naroda i elite, između suvereniteta i globalizacije, između 90-ih i ne-90-ih. Ali taj kompromis je važeći dok je Putina. On je intuitivan i autoritaran; na osnovu ručne kontrole i uz stalno fino podešavanje ličnog kursa. To ne odražava bilo kakvu strategiju, projekti se ne oslanjaju na celo društvo niti na elite.

Značajno je da je uprkos kritikama 90-ih Putin ostavio glavne elemente onda postojećeg sistema vlasti netaknute. Ustav, elita, parlamentarne stranake, struktura vlasti, sistem obrazovanja i informisanja uopšte, ostali su suštinski isti, samo su se zakleli na drugog vladara. Oni su se prilagođavali Putinovom ličnom patriotizmu, njegovom stilu, ali se nisu sistematski transformisali u neku razumljivu i jasno izloženu ideju. U izvesnom smislu, režim 90-ih, iz koga je i Putin lično izašao, otišao je s njim u kompromis, a oni koji nisu hteli da idu, želeći da ostanu verni radikalnom zapadnjaštvu, ultra-liberalizamu, globalizmu i rusofobiji, postepeno su očišćeni. Putin je zahtevao lojalnost lično sebi, i oni koji su bili spremni za to su ostavljeni. Surkov sam  – tipičan primer člana jeljcinske „porodice“ i bliski saradnik oligarha – jedan je od prvih koji je usvojio nova pravila igre. Surkov je čak ranije pokušao da kompromisu da novonaziv „suverena demokratija“ ili slogan „Sloboda i pravda“, ali ni to se nije „primilo“.

Naravno, u poređenju sa 90-im se Putin veoma mnogo promenio. Međutim, to se nije odrazilo niti uticalo na političku strukturu režima.

BUDUĆNOST NE PRIPADA PUTINU
Ljudi, društvo u najširem smislu, je organski nosilac dve glavne vrednosti: patriotizma i socijalne pravde. Elita se nalazi tačno na suprotnoj poziciji: kosmopolitizma (zapadnjaštva) i slobode za krupni privatni kapital, tj. bogatstvo. U 90-im godinama kompletna vlast je bila antinarodna, antinacionalna. Putin je ovu formulu donekle promenio vezujući patriotizam za vojsku, što je masama imponovalo, ali je zadržao ekonomski liberalizam koji je bio prihvatljiv za elite. Zbog toga su ljudi prihvatili Putinov patriotizam koga nije bilo u vlasti 90-ih godina, ali su zadržali svoju odbojnost za elitu, očigledno žaleći – sve više i više – zbog potpunog odsustva socijalne pravde u Putinovom režimu. U nedostatku ovog, narod s pravom krivi elitu, psujući je u licu „kolektivnog Čubajsa“.

Takva je struktura statusa kvo ili putinovskog kompromisa. Narod trpi nedostatak socijalne pravde i neverovatan stepen korupcije (elita) zarad patriotske komponente (Putin lično). Iako nije naročito pouzdan, Putinov sistem je ipak pretrajao do danas. To je dugo vremena, 20 godina. Zbog toga je već „dosta dug“, ali se njegova „dužina“ bliži kraju. I sa Putinom će definitivno biti gotova.

Putin jeste kompromis. Kada ne bude njega, neće biti ni kompromisa. Jasno je da je elita dovoljno kreativna i prezira vredna da će pokušati da se prilagodi novom sistemu, ali činjenicu da Putin ne može presudno uticati na budućnost ne mogu da negiraju. U izvesnom smislu, on već utiče na budućnost. I ovaj efekat je vrlo pozitivan: pokazalo se da postoji alternativa 90-im, da ona negde leži u ravni patriotizma (drugi čečenski rat, Minhenski govor, „Naš Krim“, itd), i to je, u stvari, grandiozan uspeh.

Vladimir Putin drži govor pre potpisivanja ukaza o prisajedinjenju Krima Ruskoj Federaciji, Moskva, 18. mart 2014.

Ali istrovemeno Putin nije institucionalizovao ovaj patriotizam; Putin nije promenio temelje države, oličenje 90-ih godina. Rotacija elita nije izvedena, ljudi traže socijalnu pravdu koja se ignoriše. Postojeći režim u očima naroda u celini je mnogo bolji nego što je bio u 90-im godinama (otuda legitimitet), ali je definitivno gore nego što je potrebno. Dokle god je Putin na svom mestu, njegove zasluge pokrivaju nedostatke. Kada ga napusti, kao krhka i prilično neprirodna struktura – režim će se urušiti. Uzgred, Surkov nije u pravu u vezi sa Degolom: njegov legitimitet se zasniva na njegovoj ulozi u Drugom svetskom ratu i otporu, trajao je samo do ranih 70-ih, do kada je ostao na vlasti, i srušio se tokom dešavanja iz 1968. Tada je ukinut degolistički konzervativizam i uspostavljena nova socijalistička paradigma. Kasnije je od istog Degola ostala samo nostalgija i simulakrum.

Dakle, osnovna pozicija Surkovljevog teksta je duboko pogrešna. Sadašnjost sve do danas nosi Putin, ali on nije stvorio prenosivi politički model, već je samo ispravio najmonstruozniji oblik prozapadne liberalne demokratije koji je – protivno narodnoj volji – uspostavljen tokom 90-ih. No, to je politički ista ona liberalna paradigma ukroćena od autoritarnog vladara s ličnim rodoljubivim i nejasnim konzervativnim simpatijama. Nepotrebno je gajiti iluzije. To je kompromis – nekada uspešan, pa čak i odličan, ali ponekada katastrofalan, i što je najvažnije reverzibilan, lišen jasno naznačenog vektora u istorijskoj budućnosti. Putin, sam on, ima ličnu budućnost, jer je njegov stav jak (zbog patriotizma i konkretnih koraka u tom pravcu). No, sadašnji model ruskog režima nema budućnost. Uzgred, to ne znači da lično Surkov, nema budućnost, on dobro može da se uklopi u bilo koju paradigmu, kao efektivan, izvršni i snalažljiv menadžer, tehnolog. Ali politička filozofija i ova veština nemaju nikakve veze.

NAKON PUTINA, ELITA ĆE IZGUBITI LEGITIMITET
Šta će pratiti Putinov odlazak, koji će pre ili kasnije doći, uprkos imaginarnoj i toliko željenoj „večnosti“ za kojom vapi elita? Ovde imamo direktan sukob onoga što žele ljudi i onoga što želi elita. Narod – patriote i pristalice socijalne pravde. Elita, koja bi predstavljala sebe samu – bez Putina – verovatno će pokušati da se vrati u devedesete godine. To je ono što smo videli i kod Medvedeva: čim se Putin malo sklonio u stranu, čuo se povik  Urgens-Gontmahera „nazad ka Jeljcinizmu!“, a Svanidze je priznao da je „postalo lakše disati“. A ako je Svanidze lakše disao, to znači da je smrad bio nepodnošljiv…

Bez Putina, elite i vlast biće potpuno nelegitimni, kao što su bili pod Jeljcinom. Međutim, ne postoje strukture koje bi izražavale poziciju naroda, one nisu stvorene za sve ove godine. Uglavnom zbog specifičnosti ruskog društva, a delimično i zbog strategije moći (naročito tog istog Surkova), bila je potisnuta svaka nezavisna narodna inicijativa, ili je bila zamenjena besmislenim simularumom. Nekakve simulakrume „naroda“ elite su spremile i za postputinovski period, ali teško da će im oni vršiti posao, pošto će glavno pitanje o sudbini Rusije posle Putina biti smešteno u istorijskoj, a ne u ravni političke tehnologije. Narod koji zahteva patriotizam i socijalnu pravdu naći će se u direktnoj suprotnosti sa elitom, koja će, kako proizilazi iz Surkovljevog teksta, pokušati da izgradi „putinizam bez Putina“, što je bez Putina nemoguće.

Vladislav Sukrov i Dmitrij Medvedev

Predvideti čime će sve to završiti je nemoguće, ali je očigledno da neće onim o čemu piše Surkov. Naravno, Surkov se velikim delom obraća liberalima koji sanjaju o Putinovom kraju i povratku na stanje 90-ih. Ali njegovo mantranje ih neće uplašiti. Surkovu oni jednostavno ne veruju, a možda je tako i ispravno. Kada se gleda iz perspektive ruske elite, koja je i sama deo globalne elite, u njihovom najboljem interesu – smatraju oni – jeste da se smanji patriotizam, da se približe Zapadu, da se preda suverenitet i da se pljune na legitimitet naroda (kao i na same ljude).

Da bi elite verovale u ozbiljnost patriotizma kao imperativa, potrebna je demonstracija represije, mnogo opširnija i sistematičnija od Putinove. Ali to je upravo ono o čemu nam Surkov ništa ne kaže. Da bi se u sledećem postputinovskom periodu zadržala ravnoteža u društvu, mora se započeti napad na elite, njihovu kvalitativnu rotaciju, moraju biti očišćene. Jedino će se tako zadržati ravnoteža. Isto stanje kao sada, posle Putina samo će slabiti, a ne jačati Rusiju. Dakle, sukob je neizbežan.

ODLUKA RUSKOG NARODA
Ako bismo dobili za vođu jednog iz elite (ovakve) koji bi bio radikalniji od Putina, i ne samo čuvar već i unapreditelj patriotske linije, razbijanjem niza neuspelih kompromisa (na primer, u odnosima sa Ukrajinom) ali i sprovođenjem reformi u nacionalnom i socijalnom duhu u unutrašnjoj politici, iznenadni i traumatski događaji mogli bi da se izbegnu. Ali takvu figuru ne vidimo. Štaviše, pred njom bi i sâm Putin unekoliko izbledeo, a za elitu bi ona ovog puta predstavljala pravu pretnju. Zbog toga, Putin i elita u celini u isto vreme žele da takve figure ne bude blizu orbite vlasti. Isto važi i za konzistentnu državnu nacionalnu ideologiju: nje se sadašnja vlast zaista plaši poput kuge, jer praćenje iste bi je s jedne strane teralo na prihvatanje normi i ideala, a s druge na konkretne akcije od strane političara. I to bi otkrilo svu neadekvatnost i lažnost moderne elite. Uvek je lakše prilagoditi se pojedincu nego ideji.

Ako sva razmatranja spojimo u jedno, imamo sledeću sliku: Surkov – i vladajuća elita koju simbolizuje njegov lik – počinju ostvarivanje projekta „večitog putinizma“, odnosno transformaciju postojećeg stanja u beskonačno ponavljanje jednog-istog, u svojevrsni ,,dan mrmotića“ (igra reči: „dan mrmotića“, odnosno „denь surka“ kako stoji u originalnom tekstu. Prezime „Surkov“ izvedeno je iz ruske reči „surok“, što znači mrmot; prim. prev). Ali to nije kompromis već kvazikompromis, simulakrum, ne živahan i iskren patriotizam Putina, iako nedosledan i nasumičan, već njegova kiborg-imitacija. Novog „Putina“, po svemu sudeći, u duhu napredne tehnologije koja je u delirijumu, ruska vlada bi trebalo da štampa na 3-D štampaču. Očigledno se precenjuje svemoć tehnologije, kao i idiotizam i pasivnost ruskog naroda. Putin je sam dokazao da je posle 90-ih postojala alternativa, mada nije jasno objašnjeno šta je to. Sada društvo može dobro da razmisli o sadržaju ove alternative i da zahteva jasnoću u svakom pogledu.

Ako se to ne dogodi, država će početi ubrzanim tempom da se raspada… Na kraju krajeva, odnosi u federaciji, koja imaju izraženu etničku posebnost, zasnivaju se na Putinu i njegovoj tvrdokornosti po pitanju suvereniteta Rusije. Najmanje oklevanje po ovom pitanju odmah će sve baciti u situaciju 90-ih i pretnja od kolapsa Rusije biće realna.

Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev na otvaranju predsedničkog centra Borisa Jeljcina, Jekaterinburg, 25. novembar 2015.

U budućnosti nam nije potreban putinizam, što i nije moguće, već nešto mnogo više, skladnije, moćnije, bogatije, i sistematičnije – neka vrsta nad-Putina, u kojem će sve njegove izuzetne herojske osobine biti nastavljene, dok će njegove slabosti i greške biti prevaziđene.

 

Prevod Srpska akcija/Gremlin

 

Izvor geopolitika.ru/Srpska akcija

Svet
Pratite nas na YouTube-u