I. Miladinović: Bacanje Srba u more nije novo za Split

Hronologija nacionalističkih ispada u gradu podno Marjana. U talasima su završavali i automobili sa beogradskim registracijama

Opet bura na splitskoj Rivi. Ništa novo za Split. Odavno razni vetrovi duvaju po gradu podno Marjana. Naročito oni sa nacionalističkim predznakom. Oštra srpsko-hrvatska zima, dodatno je rashlađena prošle subote, u najsportskijem gradu “na svitu”, jednim sramotnim i mučkim napadom koji samo pukom srećom nije završio s težim posledicama, osim jednog skoka u more.

Napad na vaterpoliste Crvene zvezde osudili su mnogi u Hrvatskoj: vaterpolo klub Mornar, Hrvatski olimpijski odbor, gradski forumi, predsednica Kolinda, premijer Plenković… Manje-više istom porukom – svaki čin nasilja, ikada, igde i prema bilo kome, jednostavno je neprihvatljiv. Huligane treba najoštrije osuditi.

Oglasio se i Martin Pauk, član gradske skupšine Splita, “nogometni sudac, čovik od sporta”: “Delije drage, sad pričajte kakvo je more u februaru.”

Kakve li simbolike! Posledice “paukove mreže” nacionalne netrpeljivosti i mržnje, isprepletene pre mnogo decenija, kada su Srbi proglašeni kao jedini krivci za sve nedaće hrvatskog naroda, i da sve zlo dolazi iz Beograda, osetila su trojica vaterpolista. Ali nisu oni prvi.

Pre trideset i četiri godine, daleke 1984, posle utakmice Hajduk – Crvena zvezda, razularena masa navijača bacila je u more nekoliko automobila sa beogradskim registracijama. I to im nije bilo dovoljno: počeo je lov na pitomce srednje mornaričke podoficirske škole, uglavnom iz Srbije, koji su nedeljom imali izlaz u grad i bili u uniformama. I bacali su ih u more.

I tada se uzburkala cela Hrvatska. Pljuštala su saopštenja iz opštinskih partijskih komiteta, socijalističkog saveza, svih gradskih i republičkih foruma… Davana su čvrsta obećanja da će se odlučno stati na put svim negativnim društvenim pojavama s primesom nacionalizma, da će vinovnici biti najstrože kažnjeni.

Koliko je navijača Zvezde iz Knina bačeno u more, to samo oni znaju. Svaka utakmica u Splitu završavala se tučom. Kninjani će se zato pojaviti na “Marakani” sa transparentom: “Kad ne možemo da navijamo u Splitu, navijaćemo za Zvezdu u Beogradu.“

I cela stvar se završila tako što je pred sudiju izvedena grupa maloletnika od petnaestak godina.
Autor ovog teksta tih dana je u Splitu, s novinarskim zadatkom da od budućih podoficira Ratne mornarice sazna “kakvo je more u februaru”. U restoranu “Adrijana”, na samoj Rivi, po kojoj su jurili vaterpoliste i bacali “dicu” u more, razgovaram sa Miljenkom Smojem.

Sećate li se Miljenka Smoje, onog splitskog novinara, književnika i scenariste, autora kultnih televizijskih serija zbog kojih nedeljom uveče ni u jednom jugoslovenskom gradu nije mogao da se sretne čovek? Svi su bili prikovani uz male ekrane i divili se Roku Prču ili šjor Duji, junacima serija “Malo misto” i “Velo misto”. A Smoje je tada govorio:Ti kurbini sinovi što su bacali dicu u more, nisu to fini, fetivi Splićani, već novi svit, koji se spustija sa svi stran. Oni su crveni, jugoslavenski Split, spustili sa druge strane brda. Ako im nešto smita, ako im nešto fali, što ne otidu isprid općinskog komiteta i ne razlupaju oni ‘mercedes’ kojim se vozi sekretar partije.”

Vraća se na stvaranje prve Jugoslavije i veli:

“Kume moj, 1918, kada je u ovi grad došla srpska vojska, koje fešte, govori, slavlje… Rivi su Splićani dali ime Obala majora Stojana, jer je doša branit od Talijana. A sad taj ološ koristi sport kao jedan nacionalistički poligon, i ma koliko o tome govorili, mi još očigledno nismo svisni gde nas sve to može dovesti.

“Ne zabrinjava mene kad deset pijanih, ludih mladića idu okolo, galame i viču ‘Živeo Pavelić’. Zabrinjava me, ako to šta oni viču sluša njih 1.000 i ne reaguje. Kliču onome koji je bez trunke stida prodao Italiji Split i hrvatsku jadransku obalu.”

A onda su došle godine raspleta u Jugoslaviji. Miljenko Smoje je u svojim tekstovima podržao Srbe na Kosovu i antibirokratska nastojanja u Srbiji, kao pokret protiv okoštalih partijskih struktura sa kojima je on ratovao, baveći se sudbinama malih ljudi. Podržao je i miting na Ušću “Split je morao tamo poslati delegaciju u najjačem sastavu”.

Kada je Hajduk promenio grb na dresovima, nikad više nije otišao na utakmicu. O prvom višestranačkom saboru i Tuđmanu je napisao: “Oli nas general oće opet gurnut u bratoubilački rat? Oće li se on proglasit za poglavnika?”

Nije mogao da se pomiri što je 30.000 njegovih sugrađana, 6. maja 1991. godine, ispred Komande ratne mornarice, gledalo davljenje vojnika Svetlanča Naceva, iz strumičkog sela Vasilevo. Kada se pucalo na zgradu Komande i kada je ubijen vojnik Saša Gešovski iz Kavadaraca, a teško ranjen Toni Stojčev iz Makedonske Kamenice.

Pre pola godine, Split je obležio 27 godina od “historijskog prosvjeda” i, prema pisanju “Slobodne Dalmacije”, niko nije spomenuo nevinu žrtvu.

Miljenko Smoje je zbog svega toga surovo kažnjen, proterivanjem iz javnog života. Njegov Split ga je ujeo za srce. Više nego bolest, više nego starost. Proglašen za prosrpskog boljševika! Za hrvatomrsca. Nije smeo da se pojavi ni na Rivi. Konobari su odbijali da ga usluže. Na vratima njegove kuće je osvanulo: “Lepa i Smoje, četnici.“ Ugrožen sa svih strana, morao je da se skloni u jedno selo kod Omiša.

Pred smrt od opake bolesti, 1995. godine, rekao je: “Bolje rak nego rat.“ Sahranjen je, po svojoj želji, najskromnije i na brzinu, gotovo u zoru, u prisustvu male grupe preostalih prijatelja. Ne u svom gradu, pored predaka, nego u selu Žrnovnica.

Šta bi danas barba Miljenko rekao o pokušaju linča nad Zvezdinim vaterpolistima? Ne bi imao ništa da doda onom što je govorio za života.

Spomenik, ili spomen-sobu u Splitu, najveći hroničar ovog grada, naravno, nema. Ali zato postoji spomenik, u Ulici Ruđera Boškovića, paravojnoj formaciji profašističke Hrvatske stranke prava “Rafael vitez Boban”, koja je ime dobila po ustaškom komandantu iz Drugog svetskog rata. Ova jedinica je bila zadužena za iseljavanje Srba iz stanova. U ulici gde im je zahvalni Split podigao “večno obeležje”, gotovo svi stanovi su bili u vlasništvu JNA.

Nemoguće je tačno reći koliko je srpskih porodica tada izbačeno, a Županijskom sudu u Splitu je podneto 330 prijava zbog nelegalnog iseljenja. Procene su, ipak, da je taj broj najmanje tri puta veći.

Prema istraživanjima profesora Svetozara Livade, za poslednjih dvadeset godina u Splitu broj građana srpske nacionalnosti smanjio se za više od šest hiljada. Na nesreću, ova brojčana pomeranja broja stanovnika uglavnom su ostvarena nasilnim putem.

U ponedeljak ujutru, dva dana posle jurnjave po Rivi, zidovi splitske Osnovne škole “Skalice” osvanuli su išarani uvredljivim grafitima: “Mrzim školu i Srbe” i “Mrzim Srbiju”. Na drugom zidu je veliko uhato “U” s krstom. Ispod njega piše “Za dom”. Na jednim vratima nacrtan je veliki kukasti krst.

Sećate li se Stipe Šuvara, onog hrvatskog političara iz Titove epohe, onog što je uveo u srednje škole usmereno obrazovanje, što je bio predsednik CK SKJ i član Predsedništva zajedničke države, dok ga Tuđman nije opozvao? E, taj Šuvar je pre ravno 45 godina, 1974. (kakve li koincidencije, baš u Splitu), na jednom naučnom skupu rekao da se duhovna osnova hrvatskog nacionalizma nalazi u mističnom shvatanju bića nacije, u fetišiziranju vlastite nacije…

Stari Latini su kazali: “Istorija je učiteljica života.“ U našem slučaju, izgleda da je mnogo bliža istini parafraza Milovana Vitezovića: “Istorija nam je bila učiteljica života, onda su stigli neki ljudi iz šume i silovali nam učiteljicu.“

NAJUŽASNIJI LOGOR
Dok je Miljenko Smoje živeo u izolaciji, “Lora”, nekadašnja kasarna JNA, bila je pretvorena u vojni zatvor u koji su dovođeni zarobljenici iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, ali i Srbi, meštani iz sela oko Splita. Kroz logor je prošlo 1.005 registrovanih zatvorenika. Bili su izloženi stravičnoj psihofizičkoj torturi. Prema svedočenjima preživelih, zatvor “Lora” smatran je za jedan od najužasnijih logora na prostoru bivše Jugoslavije tokom ratova i bio je u funkcije sve do 1997. godine.

 

Izvor Večernje novosti, 17. februar 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u