Bregzit kao simbol političkih ruševina

Bregzit se pretvorio u politički haos u kojem ništa više nije sigurno. Osim toga da će se on ipak dogoditi

Izlazak Velike Britanije iz Evropske unije (EU) – poznat kao Bregzit – je u dosadašnjem procesu pre svega razotkrio političke ruševine i u Britaniji i u Evropi. Britanska politička elita očigledno nema kapacitet da dosledno sprovede volju većine građana, koje navodno predstavlja, a lideri EU ne mogu ili ne žele da prihvate činjenicu da jedna velika zemlja, voljom svojih građana, više ne želi da bude u njihovom društvu. Kriza evropske integracije traje već dugo, ali Bregzit je razobličio svu njenu dubinu i postao simbol gotovo nepopravljive krize i Velike Britanije i savremene Evrope.

Bregzit se, ipak, pre svega odnosi na samu Britaniju jer EU je u drugačijoj vrsti krize i sam izlazak Velike Britanije, koji je posledica evropskih ruševina, neće u suštini bitnije uticati na sudbinu evropske integracije, ma koliko Brisel nastojao da Bregzitom prikrije ili opravda dubine svog ponora. U Britaniji se, posle početnog šoka rezultatima referenduma 2016. godine o izlasku iz Unije, politička elita okrenula neverovatnim manipulacijama u medijima i sejanju straha. Još je neverovatnija lepeza tih laži u medijima, koje idu do pretnji da neće biti hrane, vode, struje, lekova i da će bolnice prestati da rade. Najbizarnija je, ipak, pretnja da će posle Bregzita luskuzni automobili Porše poskupiti za 10 odsto. Pa koga to briga?

VLADA KOJA NE POSTOJI
Prema nedavnom istraživanju, 60 odsto Britanaca nema novca za neke hitne kvarove u kući ili za sahranu. Ništa, međutim, ne pomaže i ruševine političke scene postaju sve veće i bolnije. Britanska vlada je u ambijentu Bregzita pokazala svu svoju nesposobnost i neverovatnu udaljenost od onoga šta dovoljna većina Britanaca želi i veruje da je interes njihove zemlje. Premijerka Tereza Mej je tokom procesa Bregzita praktično izgubila bila kakav autoritet – a sa njom i njen kabinet – pa se stiče utisak da u realnosti njena vlada i ne postoji, već postoji grupa ljudi koji se ponašaju kao lobisti različitih interesnih grupa, a ne kao izabrani predstavnici naroda. U toku je neka vrsta političkog haosa.

Tereza Mej je sa planom izlaska koji je dogovorila sa briselskom birokratijom doživela najveći poraz u istoriji britanskog Parlamenta i od uvođenja funkcije premijera. Razlika u glasovima protiv nje je bila 230 poslanika. Ona, međutim, nije odustajala, kao da se nije ništa dogodilo. Onda je u Parlamentu bilo glasanje o poverenju njenoj vladi. Mej je preživela sa većinom od samo 17 glasova od kojih je pet nezavisnih poslanika, onih koji ne pripadaju nijednoj partiji. To je proglašeno pobedom i Mej je ostala ne mestu premijerke.

Tereza Mej i Žan-Klod Junker, Brisel, 21. februar 2019.

To istovremeno svedoči o dubokim promenama u političkoj kulturi Britanije. U novembru 1990. godine, na primer,  bilo je glasanje o poverenju tadašnjoj premijerki Margaret Tačer. Pobedila je sa razlikom od 19 glasova. Tačerka je onda ustala i saopštila da ipak podnosi ostavku jer razlika od samo 19 glasova nije dovoljna za predsednika vlade Velike Britanije. Tereza Mej očigledno pripada drugačijoj političkoj kulturi. Ali, iako je ostala u Dauning stritu broj 10, Mej je izgubila bilo kakav autoritet i, na neki način, premijerski legitimitet. Posle toga gotovo da je sve postalo besmisleno iako je reč o istorijskim trenucima savremene Britanije.

IRSKA GRANICA NIJE GLAVNI PROBLEM
Tereza Mej nije politički novajlija, dugo je u politici i ima zavidno iskustvo, pa je u Britaniji veliko iznenađenje zašto se ponaša kao nesposobna i slaba ličnost. Sumnja se da je ona poklekla pod pritiscima pre svega međunarodnih kompanija i banaka. Ključni problem njenog plana izlaska iz EU je ostajanje u carinskoj uniji i prihvatanje nadležnosti Evropskog suda pravde koji je sud EU. To u stvarnosti znači da će Britanija imati iste obaveze kao da je članica EU, a nije i nema prava da utiče na odluke Brisela.

Ali takav je interes međunarodnih kompanija i banaka. Naime, Velika Britanija je za strane kompanije i banke, kao i za bogate pojedince strance, poreski raj, takozvani of-šor. U njoj nema poreskih obaveza ili su zanemarljive. Zato je ogroman broj tih kompanija i banaka upravo registrovan u Britaniji, jer ne plaćaju porez a imaju nesmetan pristup tržištu EU. E, sada ti korporativni i finansijski moćnici žele da ostane sve isto, da Britanija bude u carinskoj uniji, što će njima dati pristup tržištu EU a i dalje neće plaćati porez. Članstvo u carinskoj uniji, međutim, povlači i druge obaveze, a za to većina građana nije glasala na referendumu. O tome se, međutim, ne govori, nego se istura priča o granici između Republike Irske i Severne Irske, koja je deo Kraljevstva. To, u realnosti, nije suština, nego prethodno rečeno.

Nastali politički haos je stvorio šanse ne samo za protivnike Bregzita, nego i za međunarodne lovce u mutnom koji su shvatili slabosti premijerke Mej i njene vlade. Prvo se krenulo sa demonstracijama protiv Bregzita i traženjem drugog referenduma. To, međutim, nije uspelo, pa se bitka prenela u Parlament, gde su manipulacije realnije. Finansijer te kampanje je Džordž Soroš, koji i ne krije da stoji iza tih dešavanja, a u Britaniji je glavni operativac bivši premijer Toni Bler. U toj kampanji ispostavilo se da sam Bregzit više uopšte nije važan, potpuno se zaboravlja zašto se desio, i krenulo se u unutarpolitički, rat ali ne prema Terezi Mej, nego protiv lidera Laburista Džeremija Korbina.

ELIMINISATI KORBINA
Procena je da bi rušenjem Džeremija Korbina bio otvoren put ne samo za poništavanje Bregzita, nego i za eliminisanje ljutog protivnika međunarodne političko-finansijske mafije. Naime, vanredni izbori bi se mogli održati već ove godine, a lider laburista Korbin je veoma popularan među glasačima i realno je da on postane novi premijer. Za velike kompanije, banke i kompromitovanu političku elitu to je najveća opasnost, veća i od Bregzita. Toni Bler je okupio svoje verne pristalice među poslanicima i laburista i konzervativaca i organizovao da osam laburista i tri konzervativna poslanika napuste svoje partije i osnuju svoj nezavisni klub u Parlamentu.

Džeremi Korbin sluša govornike na mitingu „Okupimo se za ostanak“, London, 14. maj 2016.

To je izuzetno retka pojava. Svi oni su verni bleristi, ali samo ih je sve skupa 11, od ukupno 650 poslanika u britanskom Parlamentu. Ali, u medijima su dobili izuzetan publicitet kao da su osvojili vlast. Upadljivo je da većina te propagande dolazi od medijskih agencija (Pi-Ar), što u prevodu znači da su svi ti tekstovi plaćeni. I to je savremena Britanija. Još je bizarnije objašnjenje osam poslanika za napuštanje Laburističke partije pod čijom zaštitom su i izabrani za poslanike. Oni kažu da napuštaju zbog Korbina i antisemitizma u partiji. Britanija se suočava sa istorijskim odlukama, a grupa poslanika uz podršku medija pravi dramu o antisemitizmu Džeremija Korbina i Laburističke partije. U stvari, Korbin je kriv ne zato što je on antisemita, nego što su neki aktivisti i poslanici davali izjave protiv Jevreja a on ih nije povukao za uši.

DVE NAJVAŽNIJE PORUKE
Deo te kampanje su i birokrate EU i njihovi lobisti. Bregzit je na neki način i šansa za EU da svoje suštinske probleme prikrije britanskim izlaskom i da zastraši one zemlje koje takođe razmišljaju o izlasku. Kada se pogledaju medijske manipulacije birokratije EU, onda se stiče utisak kao da EU izlazi iz Britanije ili evropske integracije, a ne obrnuto. EU postavlja uslove i ljuti se na Britaniju po sistemu „ako mi dozvolimo“. Sve je haotično. Haos je, međutim, sa sobom doneo i verovatno dve najvažnije poruke dosadašnjeg iskustva sa Bregzitom.

Prva je pokazala do koje mere je u Britaniji urušena državna infrastruktura i koliko su državni aparat (civil service) i politička elita suštinski nespremni za ozbiljne izazove. Istovremeno, svedoči i o tome koliko je britanska politička elita udaljena od stvarnosti i raspoloženja javnosti koju navodno predstavlja. Druga poruka je kako, u stvari, članstvo u EU degradira državne aparate zemalja članica, pretvarajući ih u nesposobne sluge centara moći. EU ruši sposobnost država da budu države.

I šta će onda da bude sa Bregzitom? Realno govoreći, niko pouzdano i ne zna, izuzev činjenice da će Bregzita ipak biti. Postoji nekoliko varijanti. Najčešće se govori da bi EU mogla da popusti u poslednji čas i tako iznudi da britanski Parlament prihvati način izlaska. Premijerka Mej se nada da će uspeti da ubedi Brisel na neke ustupke, iako iz Brisela poručuju da je to malo verovatno. Nade su uperene prema Nemačkoj, koja je najveći evropski trgovinski partner Britanije i pokazuje izvesno razumevanje. Neki se opet nadaju odlaganju izlaska kako bi se kupilo vreme. Taj deo političke scene očekuje da bi odlaganjem bila stvorena mogućnost drugog referenduma. Drugi referendum je, međutim, najmanje verovatan.

Protest pristalica ostanka Velike Britanije u EU ispred Parlamenta u Vestminsteru, London, 13. septembar 2018. (foto: Rojters/Henri Nikols)

I konačno, mogućnost da Britanija napusti EU bez dogovora, pa da se posle nastave pregovori. Ta mogućnost je, kako sada izgleda, u velikoj meri verovatna, jer nema nagoveštaja da bi Parlament prihvatio bilo kakav plan Tereze Mej i EU koji bi bio sličan onome koji je već odbijen. Drugim rečima, Britanija napušta EU 29. marta 2019. godine, kako je to predvideo i Zakon o izlasku iz Unije. Sve drugo (dalji tok)  potpuno je neizvesno. Dakle, ono što je, ipak i uprkos svemu, izvesno je da će Britanija izaći iz EU. Političke ruševine će ostati i posle Bregzita, i u Londonu i u Briselu, i njihove senke će odrediti budućnost – pre svega – Velike Britanije.  Ali,  Bregzit je najveći događaj u dosadašnjem toku 21. veka i u Evropi. Sve drugo su manipulacije, skupo plaćene laži i gubljenje vremena.

 

Siniša Ljepojević je novinar i publicista sa dugogodišnjim prebivalištem u Londonu. Autor je nekoliko knjiga, među kojima je i ,,EU protiv Evrope, uspon i pad evropskog projekta“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

Svet
Pratite nas na YouTube-u