Evo pitanja za vaš idući kviz u pabu: ko je evropski lider koji je najduže na vlasti?
Ruski predsednik Vladimir Putin, beloruski Aleksandar Lukašenko i turski Redžep Tajip Erdogan bi verovatno bili česti odgovori. Ali ova upitna počast pripada Milu Đukanoviću, predsedniku Crne Gore.
Milo, kako je poznat u regionu, vuče konce u majušnoj jadranskoj državi već trideset godina – kao predsednik, premijer ili stranački lider, zahvaljujući putinolikom premeštanju sa jedne na drugu poziciju. U pedeset devetoj godini on bi komotno mogao da provede u sedlu još deceniju ili dve i da tako obori rekorde afričkih despota koji su najduže bili na vlasti.
Ili je barem tako donedavno izgledalo. Ovih dana, Đukanovićevo držanje vlasti deluje daleko manje čvrsto.
Nekih 10.000 ljudi – što nije beznačajna brojka, ako se u obzir uzme da crnogorsko stanovništvo broji svega 630.000 – preplavilo je prošlog vikenda glavni grad Podgoricu kako bi protestovali protiv njegove vlade i tražili njegovu smenu. Žučna rasprava povela se i u Skupštini tokom koje su takođe upućeni pozivi Đukanoviću da podnese ostavku.
Problemi su počeli kada se Milo razišao sa istaknutim crnogorskim biznismenom Duškom Kneževićem. U decembru, vlasti su optužile Kneževića za seriju nepočinstava i zaplenile su njegovu imovinu. Međutim, problem je nastao pošto Knežević – koji poseduje Atlas grupu, konglomerat koji se bavi bankarstvom, osiguranjem i zdravstvenim uslugama – nije bilo kakav biznismen. Tokom poslednjih dvadesetpet godina, on je bio neposredno uključen u najpoverljivije vladine poslove i zna – metaforički ako ne doslovce – gde su zakopani leševi.
Knežević nije dobro podneo ovo ispitivanje i odgovorio je na optužbe pokretanjem žestoke kampanje protiv Đukanovića i njegove porodice iz Londona. U seriji objava na društvenim mrežama on je objavio informacije o nizu skrajnutih korupcionaških skandala i skandala oko lošeg upravljanja koji dosežu do samog vrha crnogorske vladajuće klase.
U jednom od najrazornijih otkrića, istaknutiji član Milove stranke po svoj prilici je snimljen kako prima nelegalnu gotovinsku donaciju od Kneževića. Biznismen je takođe optužio Đukanovića da je vlasnik prostrane vile, izgrađene u stilu oligarhijskog kiča, vredne deset miliona dolara. (Đukanović je negirao Kneževićeve optužbe.)
Niz neugodnih otkrića nosi rizik da podstakne pojedince u samoj Đukanovićevoj stranci koji veruju da se sa promenom vođstva zakasnilo da se pridruže opoziciji i prisile Đukanovića da se povuče.
Nakon što sam prvi put upoznao Đukanovića polovinom devedesetih godina, kada sam bio ambasador u Beogradu, sećam se da sam izvestio London da se on razlikuje od većine drugih jugoslovenskih lidera. On je bio iz druge generacije u odnosu na onu bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića, razume se. Ali on je takođe na mene ostavio utisak umerenije i razumnije osobe kao i nekog ko se prevashodno stara da interesi Crne Gore budu na prvom mestu. To je neko sa kime bismo trebali da pokušamo da radimo, rekao sam Londonu.
Tokom godina, Đukanović je po svoj prilici ispunio očekivanja. U preludijumu Kosovskog rata, on se odvojio od Miloševića i politike beogradske vlade i uspeo je da osigura da Crna Gora bude slabo gađana tokom vazdušne kampanje NATO. On je takođe pokazao ličnu hrabrost i istinsku političku veštinu nakon toga, kada je vodio svoju zemlju ka nezavisnosti od Srbije i potom, kada je bila suočena sa snažnim neprijateljstvom Moskve, prema članstvu u NATO.
Putinov odgovor je bio da pošalje svoje trapave oficire GRU u Crnu Goru da pokušaju da organizuju puč protiv Đukanovića – zadatak koji su izveli podjednako uspešno kao i pokušaj atentata na Sergeja Skripalja u Salsburiju.
Ali uprkos svim svojim kvalitetima i postignućima, Đukanović je sada deo prošlosti.
On povezuje Crnu Goru sa dobom nekadašnjeg hrvatskog predsednika Tuđmana i Miloševića – da ne spominjemo nekadašnjeg premijera Ujedinjenog Kraljevstva Džona Mejdžora, bivšeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina i bivšeg američkog predsednika Bila Klintona – komunističke Jugoslavije, ratova u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu i optužbi za šverc cigareta i trgovinu narkoticima.
Epoha balkanske politike tokom koje se kalila njegova karijera bila je ona snažnih lidera, zakulisnosti, zaobilaženja pravila i nepostojanja odgovornosti. Ali ukoliko će Crna Gora ikada postati punopravna članica Evrpske unije, njoj je potrebna drugačija vrsta lidera i drugačija politička kultura.
Proces priključenja Evropskoj uniji zahteva od država podnosilaca zahteva da dosegnu stroge standarde u pogledu poštovanja vlasništva i vladavine prava, da budu privržene regulativama i da se oštro bore protiv korupcije. Pred Crnom Gorom je dug put dok se ne izbori sa kriminalom i dok ne razvije kulturu transparentnosti i odgovornosti. I potreban joj je lider koji je sposoban da predvodi bavljenje ovim problemima, ne onaj čiji je integritet upitan.
Dobre vesti su da Crna Gora već ima takvog lidera: sadašnji premijer, Duško Marković, na primer, staloženo i efektivno vodi Vladu, a njegov prethodnik, Igor Lukšić, sjajna je zvezda naredne generacije.
Preobražaj Severne Makedonije, druge bivše jugoslovenske republike, tokom prethodnih osamnaest meseci je pravi primer kako promena vođstva može da izmeni imidž jedne zemlje i da pomogne tokom procesa pridruženja Evropskoj uniji.
Novi liberalni premijer, Zoran Zaev, brzo je popravio odnose sa albanskom zajednicom i prekinuo je dvadesetogodišnji zastoj u sporu sa grčkom oko državnog imena. Čineći to, on je brzo usmerio svoju zemlju prema NATO i olakšao je njen put prema članstvu u EU.
Crna Gora bi trebala da se izbori za sličan uspeh. Dobar je trenutak da se kaže – hvala i zbogom Milu Đukanoviću.
Preveo Miloš Milojević
Izvor Politico/Stanje stvari, 25. februar 2019.
