Venecuela iz prve ruke

Čuveni australijski novinar piše o svojim iskustvima u Venecueli poredeći ih sa lažima koje šire američki mediji

Dok sam putovao sa Ugom Čavezom, brzo sam shvatio kakvu pretnju predstavlja Venecuela. Na jednoj poljoprivrednoj zadruzi u državi Lara, ljudi su strpljivo i uz dobar smisao za humor čekali po vrućini. Deljene su kofe vode i sok od lubenice. Neko je svirao gitaru, a jedna žena, Katarina, je stajala i pevala hrapavim kontraaltom. „Šta znače reči pesme“, pitao sam. „Da smo ponosni“, glasio je odgovor. Aplauz koji je dobila stopio se sa pristizanjem Čaveza. Pod jednom rukom je nosio torbicu prepunu knjiga. Nosio je svoju veliku crvenu košulju i pozdravljao ljude po imenu, zastavši da sasluša svakoga. Ono što me je zapanjilo bio je njegov kapacitet za slušanje.

A onda je čitao. Gotovo dva sata je, iz gomile knjiga poređanih ispred njega, čitao u mikrofon: Orvel, Dikens, Tolstoj, Zola, Hemingvej, Čomski, Neruda – ovde stranu, onde po dva ili tri reda. Ljudi su aplaudirali i zviždali odobravajuće dok je išao od jednog do drugog autora. Zatim su farmeri preuzeli mikrofon i rekli mu ono šta su znali i šta im je bilo potrebno. Jedno staro lice koje je izgledalo kao da je izrezbareno od okolnog tropskog drveća, je održalo dugačak, kritički govor o temi navodnjavanja, a Čavez je hvatao beleške.

NAJPOPULARNIJI PREDSEDNIK NA SVETU
Tu se inače uzgaja grožđe, i to vrsta tamnog širaza. „Džone, Džone, dođi ovamo“, rekao je „el presidente“, primetivši da sam zadremao usled vrućine i dubina Olivera Tvista. „On voli crno vino“, saopštio je Čavez publici koja nas je pozdravljala dok mi je davao flašu „vino de la gente“. Mojih par reči na lošem španskom su izazvale zvižduke i smeh. Videti Čaveza sa flašom „la hentea“ nije neobično jer se radi o čoveku koji je prilikom dolaska na vlast obećao da će svaki njegov korak odražavati volju naroda. Za osam godina, Čavez je pobedio na osam izbora i referenduma, što je svetski rekord. Izborno gledano, on je bio najpopularniji šef države na Zapadnoj hemisferi, a verovatno i na svetu.

O svakoj velikoj čavističkoj reformi se glasalo, pri čemu se ističe glasanje za novi ustav u kome je 71 odsto birača odobrilo svaki od njegovih 396 članova koji su predviđali do tada neslućene slobode, kao što je ona iz člana 123 u kojem su po prvi put priznata ljudska prava crncima i ljudima rasno mešovitog porekla, kojim je pripadao i sam Čavez. U jednom od njegovih promotivnih video obraćanja citirao je feminističku spisateljicu: „Ljubav i solidarnost su ista stvar“. Njegovi birači su ovo dobro razumeli i držali su se dostojanstveno, a retko podanički. Obični ljudi su Čaveza i njegovu vladu tretirali kao svoje prve šampione, kao zaista svoje.

Ugo Čavez pozdravlja svoje pristalice u siromašnom predgrađu Karakasa

Ovo se naročito odnosilo na nativne, mestičke i afro Venecuelance, koji su ranije treitrani prezrivo od strane Čavezovih neposrednih prethodnika, kao i od strane onih koji danas žive daleko od „bariosa“ (siromašne četvrti većih venecuelanskih gradova, pre svega Karakasa, prim. prev), u vilama i luksuznim stanovima istočnog Karakasa, gravitirajući ka Majamiju u kojem se nalaze njihove banke, dok sebe smatraju „belcima“. Oni su srž onoga što mediji nazivaju „opozicijom“. Kada sam upoznao ovu klasu, u predgrađu zvanom „Kantri klub“, sa kućama opremljenim niskim lusterima i lošim portretima, odmah sam ih prepoznao. Mogli bi da ih posmatrate kao bele Južnoafrikance, kao buržujčiće iz Konstancije i Sendtona (belačka naselja iz Južne Afrike, prim. prev), tih stubova okrutnosti aparthejda.

Karikaturisti venecuelanske štampe, koju većim delom kontroliše oligarhija koja se suprotstavlja vladi, prikazivali su Čaveza kao majmuna. Jedan radio voditelj je o njemu govorio kao o „majmunu“. Na privatnim univerzitetima, imućna deca se često verbalno iživljavaju nad onima čije se straćare jedva vide kroz smog. Iako na Zapadu politika identiteta naprosto kulja iz stranica liberalne štampe, rasa i klasa su dve reči koje se gotovo nikada ne spominju u lažljivim „reportažama“ o najnovijem, najbezočnijem pokušaju Vašingtona da zgrabi najveći svetski izvor nafte i tako ponovo zagospodari „svojim dvorištem“.

DEMOKRATIJA BEZ PRESEDANA
Zanemarujući sve čavističke mane – kao što su dopuštanje venecuelanskoj ekonomiji da postane talac cena nafte i potpuno odsustvo ozbiljnog obračunavanja sa krupnim kapitalom i korupcijom – ova politika je donela socijalnu pravdu i ponos milionima ljudi, i to kroz demokratiju bez presedana. „Od 92 izborna procesa koja smo nadzirali“, rekao je bivši predsednik Džimi Karter, čiji je Karter centar uvaženi nadzornik izbora širom sveta, „čini mi se da je izborni proces u Venecueli najbolji u svetu“. Poređenja radi, Karter je rekao da je američki izborni sistem, sa svojim akcentom na novčani kapacitet predizbornih kampanja, „jedan od najgorih“.

Proširivši franšizu na paralelnu narodnu državu komunitarnog autoriteta, i to u najsiromašnijim bariosima, Čavez je opisao venecuelansku demokratiju kao „našu verziju Rusoove ideje narodnog suvereniteta“. U Bario la Linea, dok je sedela u svojoj malenoj kuhinji, Beatris Balaco mi je rekla da su njena deca prva generacija siromašnih koji imaju puno školovanje, dobijaju tople obroke i uče muziku, umetnost i ples. „Videla sam kako njihovo samopouzdanje cveta“, rekla je.

U Bario la Vega, slušao sam medicinsku sestru Marijelu Mačado – crnkinju od 45 godina, sa vragolastim smehom – kako polemiše sa gradskim savetom o temama koje su varirale od beskućništva do ilegalnih ratova. Tog dana su pokretali „Mision Madres de Barrio“, odnosno program pomoći za siromašne samohrane majke. Prema ustavu, žene imaju pravo da budu plaćene kao starateljke, a mogu i da pozajme novac iz posebne banke za žene. Sada najsiromašnije domaćice dobijaju pomoć u iznosu od 200 američkih dolara.

STOPROCENTNA PISMENOST
U sobi koju je osvetljavala jedna jedina fluorescentna cev, upoznao sam Anu Luciju Fernandez, osamdesetšestogodišnjakinju, i Mavis Mendez od 95 godina. Tridesettrogodišnja Sonja Alvarez je upravo došla sa svoje dvoje dece. Nekada ranije ni jedna od njih nije umela da čita i piše, a sada su učile matematiku. Po prvi put u istoriji, Venecuela ima gotovo stoprocentnu pismenost. To je rezultat misije „Robinzon“, koja je bila namenjena odraslima i tinejdžerima kojima je ranije obrazovanje bilo uskraćeno usled siromaštva. Misija „Ribas“ svima daje šansu za sekundarno obrazovanje, poznato kao „bachillerato“. Inače, imena „Robinzon“ i „Ribas“ su preuzeta od venecuelanskih boraca za nezavisnost iz 19. veka.

Karmen Vaskez (85) uči da čita i piše, Anzoategi, Venecuela, 2004. godina (foto: Frenklin Rejes/Vikimedija)

Za svojih 95 godina, Mavis Mendez je videla čitav niz vlada, uglavnom vazala Vašingtona, koji su predsedavali krađom milijardi dolara nafte, uglavnom transportovane u Majami. „Mi nismo bili bitni u ljudskom smislu“, rekla mi je. „Živeli smo i umirali bez pravog obrazovanja i pijaće vode, da i ne govorimo o hrani. Ako bi se razboleli, oni najslabiji su umirali. Sada mogu da čitam i pišem svoje ime i još toliko toga drugog, i šta god da bogataši i mediji govore, uspeli smo da posadimo stablo prave demokratije, a moja je radost što mogu da posvedočim tome“.

Godine 2002, tokom državnog udara iza kog je stajao Vašington, sinovi, ćerke, unuci i čukununuci Mavis su se pridružili stotinama hiljada onih koji su se sjurili na ulice sa bariosa na brdima kako bi zahtevali od vojske da ostane lojalna Čavezu. „Narod me je spasao“, rekao mi je Čavez. „Uspeli su to iako su mediji bili protiv mene, cenzurišući čak i osnovne činjenice o događajima. Mislim da, ukoliko tražite primer narodne demokratije u herojskom činu, ne morate tražiti dalje“.

„NIJE BILO PREVARE“
Od Čavezove smrti 2013, njegov naslednik Nikolas Maduro se oslobodio podrugljive etikete „bivšeg vozača autobusa“ koju su mu zalepili zapadni mediji kako bi avanzovao do reinkarnacije Sadama Huseina. Njegova medijska demonizacija je smešna. Istina, pod njegovim rukovodstvom je pad cena nafte izazvao hiperinflaciju i cenovni haos u društvu koje uvozi skoro svu svoju hranu. Međutim, kako je novinar i reditelj Pablo Navarete izvestio ove nedelje, Venecuela nije u katastrofalnoj situaciji kako se predstavlja. „Svuda ima hrane“, napisao je. „Snimio sam mnogo kadrova hrane u prodavnicama [širom Karakasa]… Petak veče je, a restorani su puni“.

Godine 2018, Maduro je ponovo izabran za predsednika. Deo opozcije je bojkotovao izbore, što je taktika koju su pokušali i protiv Čaveza. Bojkot je propao: glasalo je 9.389.056 ljudi, učestvovalo je 16 stranaka i šest kandidata za predsedničku funkciju. Maduro je osvojio 6.248.864 glasova, odnosno 67,84 odsto. Na dan izbora sam razgovarao sa jednim od 150 inostranih posmatrača. „Sve je bilo potpuno pošteno“, rekao je. „Nije bilo prevare, ništa od groznih medijskih tvrdnji nije istina. Baš ništa. Stvarno neverovatno“.

Kao na čajanci Alise u Zemlji čuda, Trampova administracija je izabrala Huana Gvaida – lutkarsku kreaciju CIA paravana zvanog Nacionalna zadužbina za demokratiju – za „legitimnog predsednika Venecuele“. Budući potpuno nepoznat za 81 odsto stanovnika Venecuele, kako je izvestio Nejšn, Gvaida nije izabrao niko.

,,Čavez, kunem ti se, glasaću za Madura, ulični grafit u Venecueli, 2013. godina

Maduro je „nelegitiman“, kaže Tramp (koji je svoj predsednički mandat osvojio sa tri miliona glasova manje od svoje protivnice); „diktator“, kaže vidno neuravnoteženi potpredsednik Majk Pens; naftni trofej u čekanju, kaže savetnik za „nacionalnu bezbednost“ Džon Bolton (koji je, kada sam ga intervjuisao 2003, rekao: „Hej, je l’ si ti komunista, ili možda čak laburista?“). Za svog „specijalnog izaslanika za Venecuelu“ (čitaj rukovodioca prevrata), Tramp je postavio osuđenog prestupnika Eliota Abramsa, čije su intrige u službi predsednika Regana i Džordža Buša dovele do Iran-Kontra skandala iz osamdesetih i gurnule Centralnu Ameriku u godine krvave patnje.

Ostavljajući Luisa Kerola (autor Alise u zemlji čuda, prim. prev.) po strani, ove „lude šeširdžije“  više pripadaju propagandnim reportažama iz tridesetih. A ipak su njihove laži o Venecueli entuzijastično prihvaćene kod onih koji su plaćeni da raskrinkavaju neistine.

„SUVIŠE TEŠKE“ ISTINE
Na vestima Kanala 4, Džon Snou se izdrao na laburističkog poslanika Krisa Vilijamsona: „Slušaj, ti i Korbin ste na prilično lošem stanovištu [o Venecueli]!“ Kada je Vilijamson pokušao da objasni zašto pretnje suverenoj zemlji nisu dobar način, Snou ga je presekao. „Dobar pokušaj!“ Tokom 2006, na vestima Kanala 4 Čavez je optužen da se udružio sa Iranom kako bi pravili nuklearno oružje, što se pokazalo kao fantazija. Ondašnji vašingtonski korespodent Džonatan Ragman je dozvolio ratnom zločincu Donaldu Ramsfeldu da bez pardona poredi Čaveza sa Hitlerom.

Istraživači sa Univerziteta Zapadne Engleske su proučavali izveštaje BBC-ja o Venecueli u rasponu od deset godina. Analizirali su 304 izveštaja i zaključili da su svega tri od njih govorila o nekoj od pozitivnih politika vlade. Što se BBC-ja tiče, demokratska dostignuća Venecuele, zakoni o ljudskim pravima, programi hrane, inicijative za zdravstveno osiguranje i smanjenje siromaštva se jednostavno nisu dogodili. Najveći program opismenjavanja u istoriji se nije dogodio, kao što ni milioni koji izlaze na ulice kako bi podržali Madura ili odali počast Čavezu ne postoje.

Kada su je upitali zašto je snimala jedino skup opozicije, reporterka BBC-ja Orla Guerin je tvitovala da je bilo „isuviše teško“ biti na dva skupa u jednom danu. Venecueli je objavljen rat, o čijoj je istini „suviše teško“ izveštavati. Suviše je teško izveštavati o tome kako je kolaps cena nafte od 2014. najvećim delom rezultat kriminalnih mahinacija Volstrita. Suviše je teško izvestiti da je blokiranje Venecuele na međunarodnom finansijskom sistemu kojim dominiraju SAD akt sabotaže. Suviše je teško izvestiti da su „sankcije“ Vašingtona protiv Venecuele, koje su inače izazvale gubitak od najmanje šest milijardi dolara u prihodima Karakasa od 2017. do danas, uključujući i gubitak lekova u vrednosti od najmanje dve milijarde dolara, zapravo ilegalne; suviše je teško izvestiti da je odbijanje Banke Engleske da vrati zlatne rezerve Venecuele čin piratstva.

Bivši izvestilac Ujedinjenih nacija Alfred de Zajas je ovo opisao kao „srednjovekovnu opsadu“ osmišljenu tako da „obara države na kolena“. To je kriminalni napad, kaže on. A slično je onome sa čime se 1970. suočio Salvador Aljende kada su se predsednik Ričard Nikson i njegov ekvivalent Džona Boltona – Henri Kisindžer – prihvatili posla da „nateraju ekonomiju Čilea da vrišti“. Usledila je duga hladna noć Pinočea.

Ugo Čavez i Džon Pildžer, Venecuela, 2007. godina

Korespodent Gardijana Tom Filips je na Tviter okačio sliku kačketa sa natpisom na španskom slengu koji bi u prevodu značio: „Hajde da učinimo Venecuelu jebeno kul ponovo“. Reporter kao klovn je verovatno finalni stadijum degeneracije novinara glavnog toka. Ukoliko CIA pijun Gvaido i njegova kamarila belih suprematista preotme vlast, biće to 68. svrgavanje – uglavnom demokratskih – suverenih vlada od strane Sjedinjenih Država. Sasvim sigurno će nakon toga uslediti grabež za imovinom i mineralnim bogatstvima Venecuele, zajedno sa krađom nafte, kako je istakao Džon Bolton.

Pod prethodnom proameričkom vladom u Karakasu siromaštvo je stiglo do istorijskih dimenzija. Zdravstvo nije postojalo za one koji nisu mogli da ga plate. Univerzalno obrazovanje nije postojalo – Mavis Mendez i milioni poput nje nisu mogli da čitaju i pišu. Koliko je to kul, Tome?

 

Preveo Vladan Mirković

 

Izvor Johnpilger.com

Svet
Pratite nas na YouTube-u