Apostolovski: Tadićev povratak u budućnost

Boris je verovao da će kontrolisati naprednjake, misleći da im je on tata, a Miki Rakić mama. Ali uvek dođe vreme da deca odu od kuće

Ko je verovao da će Boris Tadić, posle poraza na izborima 2012. godine, zaista, igrati u nekom drugom filmu morao je da zna da taj film neće gledati. Kada je u odlazećoj izbornoj noći održao jedan od svojih najboljih govora, dok su njegovi najbliži saradnici bili već daleko – verovatno su se išunjali na zadnja vrata napolje i zvali Vučića, zaklevši mu se da Borisa Tadića nikada nisu ni videli ni poznavali – moglo se pomisliti da je Srbija dobila političkog džentlmena koji će pokazati kako je moguće dostojanstveno politički stariti.

Ali, Boris je igrao u drugom filmu samo jednu noć. Ujutru, čim se pogledao u ogledalo, više nije video sebe, kao šefa svih Srba. Bilo je to previše za apsolutnog gospodara u drugom predsedničkom mandatu, jer njegove ambicije nisu srušene porazom, iako je vešto stvarao iluziju o sebi da je samo politički maneken, stvoren da onako lep, s tajnim sastojkom, kao „koka-kola”, opčini Srbe i natera ih da, kad ga pogledaju, viknu: „To je ono pravo!”

Ali, Boris je mnogo otrovnije piće od ledeno hladne „kole” i spisak onih koji su to otkrili je poprilično dugačak. Eliminisao je svoje protivnike bezdušno, naizgled sav nasmejan i brižan, bacajući im petaka, grleći ih po ramenima i pitajući ih da nisu, možda, za partiju basketa. Zorana Živkovića degažirao je tako daleko od Krunske ulice da se ovaj posvetio uzgajanju vinove loze i uvozu argentinskih vina.

Iako se činilo da je Čeda Jovanović krupnija politička zverka od Živkovića, osuđen od Đinđića da bude okružen makroistorijom i specijalnim zadacima, počišćen je od fensi profesora psihologije iz Prve beogradske gimnazije. Potom je Boris poskidao skalpove Bebi Popoviću, Zoranu Janjuševiću i Goranu Vesiću. Ostavši jedini nosač Đinđićevog kovčega, učvrstio se na poziciji neprikosnovenog lidera žutih.

Još jedan bivši član demokrata, Vojislav Koštunica, koji se otcepio još devedesetih, stvarajući DSS, umesto u novi film, otišao je u staru vikendicu u Belanovici.

Kada je, posle Vojine abdikacije, dao premijersko mesto Mirku Cvetkoviću, iako je partija tražila da to mesto pripadne ravničaru Bojanu Pajtiću, Boris je, misleći da će obezbediti i treći mandat, počeo da ponire. Njegova politička inteligencija podlegla je vladarskom kapricu. Počeo je da kontroliše sve i, kako to vremenom biva, što je više zahvatao, sve je manje imao u rukama. Stvarajući stranku japijevaca, podeljenih na interesne grupe Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Dušana Petrovića, Dragana Šutanovca, Bojana Pajtića i Slobodana Homena, uzalud je verovao da će podsticanjem stalnih frakcionaških sukoba između dvorjana i partijaca čvrsto držati dizgine vlasti.

Slično čini i napolju, misleći da će politikom i Kosovo i Evropa održavati večno status kvo. Boris počinje da gubi tlo pod nogama. Ali ne na Tominom stiroporu, već posle posete Angele Merkel. Naime, paralelno s Borisovim slabljenjem, u srpskom vremenskom tunelu rastu neka druga deca. Naravno da stranci primećuju unutrašnje nemire Nikolića i Vučića. Zapadu je bio potreban društveni konsenzus oko dve stvari: evrointergacija i početka pregovora s Prištinom. Dil je sklopljen. Naprednjaci su rođeni, radikali su se sveli na kletve Vjerice Radete, ali je Boris potcenio Tomu i Vučića, smatrajući da će ih preko medija, svog čoveka za specijalne operacije Mikija Rakića i službi, držati na oko 15 odsto, kao manjinskog partnera u zamišljenoj velikoj koaliciji.

Raspisuje predsedničke izbore pre roka, što samo potvrđuje da se Svevišnji, dok je stvarao lidere u Srbiji, žešće zabavljao. Boris je verovao da će kontrolisati naprednjake, misleći da im je on tata, a Miki Rakić mama. Ali uvek dođe vreme da deca odu od kuće. To shvata i Ivica Dačić, napuštajući Tadića. Sklapa savez s Vučićem, koga je, naravno, prethodno prodao. Boris više nikome nije bio potreban i samo za nekoliko nedelja, od političkog kuma, postaje kuma.

Zašto, dakle, Boris sprovodi kampanju vraćanja na čelo žutih? Uz sadašnjeg šefa demokrata Zorana Lutovca, lukavog šabačkog igrača Duleta Petrovića, koji je nestao s javne scene kao da se izgubio na vašaru, a zapravo i dalje vuče konce u opozicionoj enklavi, kao i uz Živkovića, koji se još dvoumi, Boris će pokušati da reanimira zlatnu akciju građanske opcije. Hoće li uspeti Tadićev povratak u budućnost?

Jer, DS je jedan od stožera Saveza za Srbiju, kojim zapravo rukovode Dragan Đilas i Vuk Jeremić. U veliku igru ubacio ih je upravo Boris i obojica su ga izdali. Kako njega, tako i jedan drugog. Ali i Đilas planira osnivanje stranke levog centra, što je i Borisova davna ideja o crvenim demokratama, te je pitanje da li će njihove sujete nadvladati ambicija da sklone Vučića.

Uostalom, političke partije u Srbiji su se množile tako što se DS delio. Svaki od pučista stvorio je svoju stranku. Zauzimajući srpski tron, posredno je to učinio i Vučić. Osim njihove politike, pokupio i operativce, poput Gorana Vesića, sposobne da uigraju savršenu mašineriju SNS-a.

O tome bi ponešto mogao da kaže Dragoljub Mićunović, poslednji mudrac iz saveta staraca, koji je stvorio Đinđića, Koštunicu i Tadića. Iako svestan da ga i njegovi politički praunuci posmatraju kao nepročitanu knjigu, poput onih vrednih koje se stavljaju na policu kako bi je svi videli, ali bez ikakve namere da je otvore, Mićun je čovek koji zna koliko će biti gledan rimejk Borisa Tadića!

 

Naslovna fotografija: Dragan Stojanović/Politika

 

Izvor Politika, 03. mart 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u