Posle „Velike lepote“, Sorentino se vratio svojoj opsesiji krupnim političkim ličnostima današnje Italije, ovoga puta životu bivšeg premijera ove zemlje Silvija Berluskonija, jedne od najživopisnijih i najkontroverznijih ličnosti koje su ikada stupila na ovu scenu. Isti, sjajni glumac koji je u „Divu“ (2008) igrao Đulija Andreotija, Toni Servilo, sada se pojavljuje u novoj ulozi političkog magnata, ali sa promenjivom srećom. Loro je zamišljen kao raskošan, a ispao raskupusan album Berluskonijevih ličnih i javnih doživljaja, gde se često sasvim gubila glavna narativna nit. U opštem haosu i pomami vulgarnosti, osobenoj za mnoga Berluskonijeva preduzeća, sve se tu izmešalo i ispreturalo.
U ovom filmu ima nekoliko filmova. Zamišljen i u prvi mah plasiran kao diptih, „Oni“ je, na kraju, izmontiran na približno komercijalnu dužinu jednog filma (145 min, mada je verzija na Festu bila nešto duža). To ne da se vidi, nego bode oči. Mnogo hteo, mnogo započeo, malo i uspeo, ostao je miljama daleko od svog uzora Felinija, koji se, uostalom, nije pačao u politiku. Bolji poznavaoci italijanske scene kažu da je Sorentino često puštao na volju mašti i stvarne činjenice bez zazora podešavao svom ukusu i saznanjima, u stilu slogana samog Berluskonija Tutto vero – tutto falso („Sve je istina i sve je laž“). Ako smo, na ovim stranama, filmove „Hladni rat“ i „Šavovi“ isticali kao primer dramske celovitosti i dosegnute umetničke strukture, ovde na delu vidimo suprotan slučaj: necelovitost radnje, rasutu i neostvarenu strukturu, što je stara Sorentinova mana.
Ne može se, međutim, reći da on ne uspeva da zabavi i napari nam oči (nesnosna količina obnaženih nimfeta prožima ovaj film). Ima briljantnih delova filma, kao onaj u kome Berluskoni uspeva da ubedi slučajnu bogatu domaćicu da kupi nepostojeću skalameriju na mestu gde još nema ničega: preko vrhunske umetnosti prodaje nekretnina, Berluskoni je i izgradio svoje poslovno carstvo i politički gran-ginjol. U suštini, on je i ostao jedan veliki prodavac građevina bez pokrića. Jeste on je veličanstveni „bufone“ i neopevani cirkusant, kao što mu prebacuje rođena žena, ali su mu – čak u tri maha – Italijani poklonili nesumnjivo nacionalno poverenje, a bio je na vlasti duže nego iko drugi u jednom mandatu. Jeste da se blamirao trčeći za šiparicama, ali je i za njim jurcalo napaljeno ženskinje svih uzrasta i fela.
Ipak, Sorentino nije uspeo da pronađe ključ za Berluskonija i njegov politički kičeraj, obrazac korupcije, društvene i medijske prostitucije i moralnog kala u koji je tonula Italija njegovog doba. A gde je tu sam Sorentino? Moglo bi se reći, najpre u naslovu filma: naslov O N I i ovde označava trulu, plutokratsku i nenarodnu Italiju razorne korupcije, bahatog iživljavanja i hedonističke pomame, koje je oličavao i javno promovisao sam premijer. Onda se sve sa treskom srušilo. Razorni zemljotres zbrisao je do temelja grad Akvilu i doneo slike nove Pompeje i propasti Rima (Aquila = orao, simbol Rimske imperije) Italija je zanemela. Mnogi su katastrofu shvatili kao apokaliptično znamenje i pali na kolena pred figurom Hrista, koju su dizalicom izvlačili iz ruševina katedrale.
Ta porazna predstava opšte propasti duboko je uzdrmala Italiju. Arhteip pada Rimskog carstva, kao pokretna slika utisnuta u kolektivnu podsvest, ponovo se javila na vrhuncu krize i Italija se trgnula. Bar ovu, glavnu poruku, uspeo je Sorentino da izvuče na čisto. I to je glavna vrlina ovog filma. Bila je to i simbolička slika kraja jednog filmskog festivala, sa svim značenjima koja sobom nosi, o čemu ćemo podrobnije – uskoro.
Izvor Večernje novosti, 04. mart 2019.
