Verovatno bismo se svi složili sa tvrdnjom da su diktatura, tiranija i nasilje štetne pojave i da se protiv njih moramo boriti svim sredstvima. Međutim, šta ukoliko smo samima sebi postali najgori tiran? Njegoševski rečeno, najsvetija dužnost nam je da tiranstvu stanemo „nogom za vrat“; ali kako da samima sebi stanemo nogom za vrat (osim, eventualno, u nekoj od figura joge, koja prosečnom Srbinu vrlo realno preti da završi na ortopediji). Poraz nije kada smo fizički pokoreni, nego kad izdamo sami sebe i one koje volimo.
Orvel je definisao slobodu kroz mogućnost da kažemo da je „2+2=4“ – „ako je to dozvoljeno, odatle sve sledi“. Pa ipak, da li zaista imamo tu slobodu danas? Formalno da, ali suštinski sve manji broj ljudi ima svest o manipulativnim obrascima koji se suptilno (i manje suptilno) plasiraju kroz galeriju krivih ogledala koje predstavljaju današnji vašarski (ili tabloidni mediji). Javni prostor „za naše dobro“ sve više osvajaju razni opsenari, koji su sebi dodelili ulogu da objasne „raji“ kako treba da misli. Naravno, u tome su izuzetno uspešni, ali ne zato što su oni dobri koliko zbog toga što mi nismo.
KOLIKO JE DVA I DVA?
Sve više ljudi prihvata mentalnu dresuru u smislu da im se dostavljaju misaoni „deliveri juniti“ (deo te pojave su upravo i ovakvi izrazi kojima se siluje naš jezik), odnosno obrasci mišljenja. Mišljenja? Zapravo, pravi izraz bi bio obrasci reakcija ili „trigeri“, odnosno „emotivni prekidači“. Naravno, iza svih ovih „fensi“ izraza svoje ružno lice skriva stari i nama dobro poznati demon političke korektnosti, komunistička (a danas „levičarska“) utvara koja vreba delikte mišljenja.
Koliko je dva i dva? Prema komesarima savremene politkorektnosti, zbir se razlikuje u zavisnosti od ove ili one ugrožene manjine koja je u trenutnom fokusu (migranti, Cigani, žene, LGBT… spisak je poduži). Nova „magična reč“ je „nasilje“. U političkom novogovoru, to više uglavnom nije semantička konstrukcija koja opisuje štanglu koja udara po nečijim leđima. U nadirućem diskursu to je „sirova“ ili „inferiorna“ vrsta nasilja. Nasilje koje privlači sve veću pažnju je verbalno ili emotivno nasilje, neka rečenica ili postupak usled koje se određena „eterična dušica“ osetila potištenom, odbačenom ili tužnom.
Odbijanje da budemo saučesnici u jecajima i rame za plakanje uz obavezna „dva minuta mržnje“ prema nasilniku (verbalnom) žigoše se kao izdaja ili saučesništvo. Prema ovoj izopačenoj doktrini, dužnost mi je da razumem i afirmišem tvoju bol, jer čoveka ne čini um nego emocije; ako ti bezrezervno ne verujem, ukoliko ti ne pružam stoprocentnu podršku zato što te vređa činjenica da zbir dva i dva može samo i jedino da bude četiri, onda sam i sȃm saučesnik u nasilju kom te istina izlaže – jer, iako smo ateisti, smatramo da u „istini duše nema“.
Naravno, osuda nasilja nije i ne bi smela da bude sporna. Pa ipak, stiče se utisak da je ona samo nosilac drugačijih i dubljih poruka, utopistički obojenih. Iljin je u pravu kada kaže da je dužnost hrišćana da se zlu suprotstave i silom, ali takođe je u pravu kada naglašava da uvek u pribegavanju sili moramo da ispitamo i sopstvene motive. U tom smislu, postavlja se pitanje da li se borci za ljudska prava bore da bi zaista zaustavili zlo, ili ih, ipak, pokreće sopstvena volja za moć?
ISTINA KAO JERES
Diogen je nekada „lampom tražio čoveka“, a mi danas imamo diogenovski zadatak da pronađemo osobu od integriteta, koja će javno i otvoreno izjaviti da ne robuje teroru uvreženog mišljenja da „uloga žrtve ne podleže sumnji“. Pomračenje civilizacije označeno je pokoravanjem racija nagonima, objektivne realnosti autističnom solipsizmu, istine osećanjima ili, hegelovskim rečnikom: ukoliko su činjenice u suprotnosti sa nečijim mišljenjem, utoliko gore po činjenice.
Više nije bitno da li neka holivudska ili rijaliti „diva“ može da dokaže da li ju je neki ljigavi producent na početku karijere „nedolično pipkao“; činjenice su nebitne, bitne su njene emocije, a svaki forenzički dokaz je inferioran u odnosu na suze koje se pred milionskim auditorijumom slivaju niz njene obraze. Nebitno je da li je producent „kriv“ ili „prav“ – samo je bitno kako smo se sve „mi“ osećale dok smo gledale njene suze i sećale se svih tih „šapa“ koje su nekada, iz ko zna kakvih razloga i okolnosti, klizile po našim telima.
Postavljanje pitanja istinitosti u takvoj situaciji već predstavlja jeres i povod za ostracizam. Osećanja pre istine, parola je svake dekadentne civilizacije pred njen sunovrat u ambis. Vatru, točak, električnu energiju i druge motore civilizacije nisu stvorila bilo čija povređena ili radosna osećanja i emocije, nego surova borba sa stihijama prirode, koje su od čovečanstva tražile onu šajlokovsku „funtu mesa“. Upravo je taj intelekt, koji danas toliko olako i razmaženo odbacujemo, jeste ono što nas je i dovelo u mogućnost da živimo u dovoljno udobnoj poziciji da uopšte razmišljamo o sopstvenim ili tuđim „povređenim“ ili drugojačijim osećanjima.
POLITIČKA KOREKTNOST JE UBILA SOKRATA
Nazivanje malignih društvenih pojava njihovim pravim imenom, pa čak i samo ukazivanje na teme koje postaju dogme, žigoše se kao „društveno neprihvatljivo razmišljanje“. Društvene mreže i internet portali daju idealnu platformu sudu osrednjosti i kriterijumima koji su Sokratu doneli smrtnu presudu zato što je pokazao da nema volje da primeni politkorektnu autocenzuru svoga doba.
Kao i u atinskoj demokratiji, opet je svaka frizerska pripravnica dobila platformu da između zijanja u neki rijaliti i feniranja uzdigne svoj glas protiv svih svetskih nepravdi. Opet imamo okolnosti da svaki kamiondžija ima platformu na kojoj će da „ravnopravno“ prozove lekara, profesora ili političara; štaviše, ako je dovoljno beskrupulozan, prosečni kamiondžija, bakalin ili vlasnik pečenjare, postaće i direktor javnog preduzeća ili predsednik opštine. Mehanizam je prost – budi beskrupulozniji od svih, jače gazi one ispod sebe, dublje se „ulaguj“ onima iznad sebe i, naravno, grabi „sve što ti život pruža“, brutalno i bez zadrške. Zar nije život samo jedan?
Zbog čega je naš prosečni političar na zalasku civilizacije, ovakvog, reklo bi se praistorijskog, profila? Možda baš zbog toga što nam je takav potreban? Problem sa autoritetima je, kažu neki psiholozi, problem sa očinskim (a latentno i božanskim) autoritetom. Šljam koji vlada je produžena ruka rijaliti potkulture. On nije tu da služi zajednici i da svima bude bolje. Ne, njegova svrha je u tome da opravda sve naše neuspehe: „Sve smo mogli mi“, ali nije dao „on“.
Idealan izgovor za sav kukavičluk, beskičmenjaštvo i podlosti. Naravno, za njega „glasamo“ (uzgred, koji smo to „mi“ i šta nas formira kao kolektivitet?), upravo zato što je satrap, divimo mu se upravo zato što je dahija, klanjamo mu se baš zbog toga što brutalno traži „pravo prve bračne noći“. Da je drugačiji, ne bismo mu ni dozvolili da priđe vlasti. Nisu oni Domanovićevi likovi nimalo slučajno izabrali slepca da ih vodi. Slepac nije incident, on je, naprotiv, izgovor. Ako takva „balkanska pravila“ vladaju svuda oko nas, zbog čega bi jedna podkopaonička varoš kao što je Brus, bila izuzetak?
SUZE PROTIV ARGUMENATA I LOGIKE
Da li bilo ko u ovakvoj „kloaki“ sme da sebe definiše kao „žrtvu“, a istovremeno je jedan od saučesnika ovog „autogenocida“. „Prihvatam pravila igre, (naivno) se učlanjujem u partiju mutanata (uprkos svojim „mnogo boljim“ ideološkim „uverenjima“ – uzgred, kojim?), trpim i „malo drapanja, ljupkanja, želkanja i volkanja“, nakon čega ipak „odlazim sa indignacijom“, da bi me nazad kod dahije vratila plemenita ljubav prema sestri…“ Normalno, čak i ovako poređane činjenice predstavljaju „umivenu verziju“ narativa Marije Lukić. U slučaju potrebe, infuzija oratorskih veština iz „Autonomnog ženskog centra“ (inače neformalnog naslednika „Antifašističkog veća žena“, AFŽ-a) i nekoliko suzica koje se kotrljaju niz obraze, lako će zameniti svaki argument i premostiti svaku nelogičnost.
Dogma glasi: „Sumnja u iskaz žrtve je naknadna viktimizacija“. Ako žena kaže da ju je muž tukao, onda to nikako ne može da bude iz razloga da bi mu legalnim mehanizmima otela decu i stan; ako sekretarica kaže da ju je „drapao“ šef, to nikako ne može da bude motivisano željom da započne „lukrativnu karijeru“ u perspektivnoj opozicionoj stranci koja možda ne može da „od babe načini devojku“, ali verovatno može da od sekretarice načini budućeg predsednika opštine ili makar direktora JKP. Zar se niko više ne seća vladavine „kriznih štabova“?
Da li je promena na ovakav način moguća? Svakako, promena nagore je uvek moguća. Jutka sigurno nije leteći ćilim koji će bilo koga odvesti „preko trnja ka zvezdama“ (mada verovatno može da „dobaci“ do letovanja na Tajlandu, a Hurgada mu je svakako dostupna, makar morao da se do nje vozi opštinskim BMW-om H5, koji je platio „tričavih“ 60.000 evra). Međutim, on poznaje Brus i Brus poznaje njega. Na neki način, on je slika Srbije danas u ogledalu nečega što će u budućnosti biti istorija. Ovde bih se usudila da pokušam da postavim racionalno pitanje: „Ako uzmem kamen (čitaj Mariju) i razbijem ogledalo (čitaj Jutku), da li ću biti manje nakazna?“
Na ovo retoričko pitanje odgovor je odričan, jer, nažalost „lepota nije prelazna“ (uzgred, „lepota je u oku posmatrača“, ali dezeni tigrovih i leopardovih šara i ispadajuće grudi kao „najsnažniji prirodni aduti“ su ipak zaplet za neku drugu basnu). Ipak, zvanično učlanjivanje Marije Lukić u stranku Vuka Jeremića je logičan izbor, jer je reč o potomku plemenite begovske (i komunističke) familije Pozderac. Mnogo logičniji izbor od Jutke. On je Jutka u planetarnim razmerama, ne smrdi „na Brus i rakiju“, nego na cvetne parfeme i kavijar.
KO JE KRIV, JUTKA ILI MI?
Sumrak svake civilizacije koju istorija pamti uvek se ogledao u nestanku muškarca, nosioca principa slobode, časti i porodice. Ko može da poštuje biće koje je, poput životinje, ostalo sluga svojih nagona, bez obzira da li je u pitanju Jutka, Palma ili Vuk? Naravno, ovakve mutacije podstiču kiselinu koja razara temelje zdravog društva. Izvitopereni sistem vrednosti koji sprovodi masovno „ispiranje mozga“ postaje najjači šraf u teroru mašine političke korektnosti. Feminizam je prestao da bude borba za prava žena kad su žene ta prava i ostvarile (pravo na glasanje, rad, imovinu i da ne nabrajam), isto kao što je i NATO prestao da ima smisla onog trenutka kad je pao komunizam.
Međutim, zombirane verzije ovih ideja nastavile su svoj „život“ koji, kao i svako kancerozno tkivo, još jedino ima da pušta metastaze. Nije važno što nam uvaljuju genetski modifikovanu hranu, smrtonosne herbicide, nebitno je što pčele nestaju i što je meso prepuno antibiotika; krajnje je zanemarljivo što se vraćaju davno zaboravljene bolesti i širi jaz između bogatih i siromašnih; ne, ono što je „bitno“ je da li Steva može da se uda za Peru i da li mogu da usvoje decu koju je (za njihovo dobro) „država“ (okupacioni entitet?) preotela od nekih „ludih antivaksera“ koji su se usudili da pitaju koja je zemlja porekla vakcine koja je nametnuta njihovom detetu.
Dok se kroz škole poput požara šire jezivi prizori vršnjačkog nasilja, a razne feminaci protuve isisavaju Soroševe devize na besmislene projekte, kroz javni prostor metastaziraju rijalitiji koji su zapravo gorivo koje ovaj požar rasplamsava. Nepoželjno je, pa čak i jeretički, postavljati pitanje uzroka, koji su u favorizovanju animalnih nagona u odnosu na razum. Međutim, u sumraku civilizacije, razum je nepoželjan, zato što potencira ličnu odgovornost. Da li su zaista krive Jutke zato što su Jutke ili Vukovi zato što su Vukovi – ili smo ipak najviše krivi mi koji se sa svim tim pojavama toliko udvorički i strasno mirimo?
MANjINOKRATIJA
Problem sa svim ovim slučajevima je što se oni sagledavaju kroz medije, a mediji svesno idiotizuju svaki narativ, jer smatraju da jasno svedeni crno-beli koncepti najbolje prodaju tiraže. Nažalost, verovatno su i u pravu. Ljudi su u toj meri prezasićeni informacijama da gube kapacitet da ih racionalno obrađuju. Stoga im sve više prijaju „emotivni okidači“ poput „zadriglog Jutke“ i „lepe/mlade Marije“, ili ovaj najsvežiji, „starog NN psihonasilnika i mlade/hrabre Mine“…
Tako će i voditeljka, Tatjana Vojtehovski (koja će ostati zapamćena po tome što je pitala žrtvu incesta u emisiji, pred milionskim auditorijumom, da li je doživela orgazam tokom seksualnog odnosa sa svojim ocem), iskoristiti svaku priliku da u emisiji „Život priča“, koja se emitovala na TV Prvoj, a u kojoj je gostovala Marija Lukić, ne baš suptilno provuče i istakne sve moguće floskule iz dijapazona ženskih prava, od famoznog „osećaja krivice“, do izostanka podrške „zatucane sredine“ i „muža slabića“.
Nažalost, ovih dana svedoci smo još jedne afere od koje se trese gora, a rodiće se miš. Ono što je jedino izvesno jeste da taj lažni, crno-beli svet, lagano prerasta u sivilo orvelovskog jednoumlja. Navodna borba za slobodu sopstvenih uverenja sve jasnije prerasta u borbu protiv tuđih, odnosno u potrebu da se volja manjine nametne tzv. tihoj većini. Medijska i politička (zlo)upotreba slučaja Marije Lukić to jasno pokazuje. Na jednoj strani tako dobijamo „pobornike nasilja“ i „fašiste“, a na drugoj su promotere ljudskih prava (ali bez odgovornosti) i sloboda (ali bez ljubavi).
I koliko god da ta formula manjinokratije deluje neverovatno, ona je na Zapadu odavno standard: budi gej, vegan ili se udaj za migranta i rodi novog sledbenika Islamske države. Drugim rečima, budi „žrtva“ ili pripadnik neke od manjinskih grupa i sva vrata će ti biti otvorena. U tom svetu krokodilskih suza i prilika za nove projekte pri ataku na inostrane fondove, istinske žrtve i tiha većina, zahvaćena terorom političke korektnosti, i dalje tihuje, čekajući jedan iskreni obračun sa svim novim, ali i starim „Jutkama“.
Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub
Izvor Novi Standard
