U prepunoj velikoj sali Ruskog doma u Beogradu održana je tribina pod naslovom „Perspektive srpsko-ruskih odnosa“, povodom izlaska knjige „Srbija i Rusija – argumenti za novu politiku“ Vladimira Kršljanina, čiji su izdavači Centar akademske reči, Informatika i Međunarodna slovenska akademija iz Moskve.
Skup su na početku pozdravili Mihail Silantjev iz Ambasade Ruske Federacije i Slavoljub Kačarević, generalni direktor kompanije „Informatika“, koja je omogućila izdavanje ove knjige. Sa izlaganjima na tribini su istupili dr Zoran Milošević, dr Slobodan Antonić, dr Dušan Proroković, dr Aleksandar Raković i sam autor.
Učesnici skupa su istakli sudbinski značaj savezništva i integracionih procesa, kao i duhovnog jedinstva Srbije i Rusije – za obe zemlje, Evropu i svet. Oni su takođe pozdravili specijalnu Deklaraciju povodom 20. godišnjice NATO agresije, koju je tog dana usvojio Savet Federacije – gornji dom ruskog parlamenta. Na samom početku skupa nastupio je ruski vokalni ansambl „Rosa“, koji je izveo tri pesme: „Oj pri lužku“, srpsku „Sini jarko sunce sa Kosova“ i „Rodnaja Serbija“.
Mihail Silantjev je u ime ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina pozdravio autora knjige Vladimira Kršljanina. Istakao je da se radi o velikom intelektualcu, velikom patrioti svoje zemlje, koji se mnogo godina zalaže za razvoj prijateljskih odnosa između naših naroda i koji je to dobro obrazložio u svojim radovima, sabranim u ovoj knjizi. On je čestitao na izlasku knjige „Srbija i Rusija“ sa uverenjem da će doprineti učvršćivanju naših odnosa, na dobrobit naših naroda.
Slavoljub Kačarević je istakao da je kompaniji „Informatika“ bilo jednostavno da odluči da podrži izdavanje ove knjige jer se u njoj nalazi pregršt pogleda, stavova i činjenica, koje teže i ređe dobijaju mesto na našoj javnoj sceni, a razgovor na ove teme, o Srbiji i Rusiji i njihovom odnosu, nam je danas neophodan više nego ikada ranije.
Dr Zoran Milošević je takođe istakao da se knjige o Rusiji, ali ozbiljne naučne studije, mimo očekivanja naše javnosti, ne pojavljuju često, iako naš narod ima izrazito pozitivan stav prema Rusiji kao državi i Rusima kao bratskom narodu.
On je primetio da po ljubavi prema Rusiji ustupamo samo – Vijetnamcima. Ta situacija je izazov za srpsku intelektualnu elitu, koja se otuđila i od naroda, a i od Rusije i od Rusa, konstatovao je on i istakao značaj pojave knjige Vladimira Kršljanina „Srbija i Rusija – argumenti za novu politiku“, koja sadrži desetogodišnji rad autora po ovom pitanju.
Govoreći o autoru, on je naveo da je Vladimir Kršljanin srpski političar, diplomata, književnik – pesnik i naučni radnik, publicista, koji je i počasni profesor Ruskog državnog trgovinsko-ekonomskog univerziteta, akademik Međunarodne slovenske akademije, predsednik Pokreta za Srbiju, a uz sve to, po osnovnom obrazovanju i zanimanju – astrofizičar.
Opisujući knjigu, Milošević je naveo da ona sadrži oko 200 članaka, izjava, intervjua, govora, drugih javnih istupanja, kao i saopštenja Pokreta za Srbiju, nastalih u periodu od 2008-2018. godine. Na ovaj način, data je slika bitnih političkih događaja u Srbiji, koja svedoči političku doslednost autora. Ako se setimo Aristotela, koji kaže da je politika javno svedočenje etike, onda je Vladimir Kršljanin sve vreme svedočio etiku u našoj politici i po tome je jedinstven – naglasio je Milošević.
On je podsetio na reči samog autora: „Srbija, koja se vraća svojoj istorijskoj i civilizacijskoj suštini, mora biti u jedinstvu sa Rusijom, koja se kreće istim putem“, koje predstavljaju zajednički imenitelj većine tekstova u ovoj knjizi. Milošević je naglasio da je Kršljaninova knjiga važna upravo zbog podnaslova – argumenata u kojima je on utemeljio potrebu da Srbija vodi drugačiju, novu politiku, kada su u pitanju odnosi sa Rusijom i ostatkom sveta.
Nikola Makijaveli je u svojoj knjizi „Vladalac“ izneo stav, danas, nažalost opšteprimenjen od strane zapadnih političara, da cilj opravdava sredstvo. U to smo se mi Srbi uverili u Račku, Markalama, Srebrenici, a Boga mi, i u Haškom tribunalu. Kršljanin ovo odbacuje i nudi visokomoralnu Rusiju kao putokaz u politici, istakao je Zoran Milošević. Po njemu, Kršljanin ukazuje na slobodarstvo, čiji je koren u pravoslavlju, koje je takođe ugrađeno u ruski kod, i po tome smo, Srbi i Rusi, slični, po tome smo braća i sestre.
Milošević, koji je i direktor Centra akademske reči, jednog od izdavača ove knjige, u zaključku svog izlaganja je rekao: „O svemu ovome, i o još nekim stvarima, promišlja autor, dajući izloženim idejama specifičnost svoje doslednosti. Iz tih razloga, izdavačima ovog važnog dela, predstavlja čast što su imali priliku da doprinesu njegovom objavljivanju. Pozivam prisutne da se čitanjem knjige Vladimira Kršljanina uvere u ovo što sam rekao.“
Dr Slobodan Antonić je na početku svog izlaganja istakao da mu je čast da govori o ovoj knjizi i da govori u Ruskom domu pred ovakvom publikom, o temi za koju misli da svako od prisutnih ima razvijeno mišljenje.
Ova knjiga, naveo je on, predstavlja zbirku eseja, analitičkih osvrta i saopštenja, kolege Vladimira Kršljanina i pokreta koji on predvodi. Ta zbirka, od preko 200 tekstova, poređana je neubičajenim redosledom. Na početku su tekstovi koji su pisani skorije, 2018. godine, a onda kako knjiga odmiče, slede tekstovi iz ranijih godina i knjiga se završava tekstovima iz 2008. godine.
Po rečima Antonića, 2008. godina je bila važna i prekretna godina, u srpskoj, a i u svetskoj politici. U srpskoj, imajući u vidu ne samo proglašenje secesije Kosova, nego i određenu promenu, koja se desila nakon izbora 2008, kada su takozvane suverenističke stranke, koje su u svojim programima isticale borbu za očuvanje suvereniteta Srbije i protiv secesije Kosova, faktički dobile izbore i krenule u formiranje vlade, a onda se, odgovarajućim zakulisnim igrama, formirala jedna potpuno druga vlada, koja je promenila dotadašnju politiku i započela klizanje ka priznanju secesije Kosova.
O tih deset godina govori ova knjiga, naveo je Antonić – i podseća šta se sve tu zapravo dešavalo. Čitalac može da vidi ne samo bespuća naše politike, nego i bespuća naše ekonomije, društva, društvenog i kulturnog života i sve ono što se dešavalo do 2018. godine. On je ukazao i na simboliku u tome što se knjiga završava 2018. godine i što je predstavljamo sada, 2019. godine, imajući u vidu prelomnu tačku koju predstavlja 2019. godina, kada je reč i o Kosovu, odnosno o odnosu Srbije prema toj svojoj pokrajini, a i kada je reč o geopolitičkim pitanjima vezanim za Balkan, pa i za Istočnu Evropu.
Antonić se pozvao i na svoju konstataciju iz pogovora knjige, da su Kršljanin i on do 2000. godine bili „na različitim stranama“, i u političkom, pa i u analitičkom smislu, što se promenilo posle 2000. godine, odnosno posle 5. oktobra, kada su izneverene mnoge nade i kada je većina u Srbiji doživela razočarenje, iako iz različitih razloga.
Po njemu, većina demokratski i nacionalno orijentisane javnosti, intelektualaca, veoma je razočarana onim što se desilo posle 5. oktobra u smislu gubljenja gotovo svih elemenata suvereniteta Srbije kao države, propadanja srpske ekonomije i klizanje Srbije u kolonijalni položaj u odnosu na Brisel, Berlin i Vašington. O svemu tome piše Vladimir Kršljanin u svojoj knjizi, istakao je on, kao i o ulozi dela otuđene elite, koju na samom početku, u predgovoru, Kršljanin naziva kompradorskom elitom. Za moguće oslobođenje Srbije, ili emancipaciju u odnosu na kolonijalni položaj, vrlo je važna uloga Rusije, i o tome govori kolega Kršljanin.
Srbija je mala zemlja, istakao je Antonić, koja se, prema onome kako se to u sociologiji vidi, nalazi na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, i koja je stoga predmet eksploatacije, i ne samo eksploatacije, nego i daljeg potčinjavanja i siromašenja. Ona naspram sebe ima koaliciju velikih i moćnih, ne samo zemalja, nego i struktura, koje faktički upravljaju modernim svetom. Kako da se tako mala zemlja oslobodi, čak i ako uspe da se u njenom društvu probude snage, koje su za ponovno uspostavljanje istinske suverenosti i istinske narodne demokratije i samostalnosti Srbije? – upitao se Antonić i naveo da postoje dva geostrateška pogleda na to kako se to može desiti.
Jedan je da se nešto ozbiljno promeni u centru sistema. Da bi se neka mala zemlja na periferiji oslobodila, ona to vrlo teško može sopstvenim snagama. Znači, potrebno je ili da dođe do ozbiljne promene u nekoj od zemalja „centra“ sistema ili da ta mala zemlja ima moćnog saveznika, koji će joj pomoći da krene putem emancipacije i samostalnog razvoja. Naravno, ta druga opcija, opcija važnog, moćnog, uticajnog saveznika, misli se naravno na Rusiju, razmotrena je u ovoj knjizi.
Ono što za mene lično, podvukao je Antonić, tu otvara pitanja koja mogu da nas zabrinu, jeste činjenica da smo svedoci jednog agresivnog, istina ne u potpunosti otvoreno vojnog pohoda na Istok. Dakle, imamo zaoštravanje, ne samo militarističke, ratne retorike, nego zaista izgleda kao da se polako jedna moćna mašinerija kreće na Istok i kao da se svetu sprema sukob globalnih razmera i globalnih posledica.
U tom smislu, Srbija izgleda kao neka vrsta placdarma, odakle će se krenuti i nastaviti taj pohod, ali i kao neka vrsta moguće pozadine, koju treba pacifikovati, da bi se taj pohod mogao započeti i uspešno okončati. U tom smislu postoji neka vrsta straha, ukazao je on, šta će biti i kako će se Srbija u tom mogućem globalnom sukobu postaviti i kakva će biti naša sudbina.
Sa druge strane, naglasio je Slobodan Antonić, naša sudbina je, očigledno, sudbina jednog istorijskog naroda. Postoje mali i veliki narodi u demografskom smislu, ali postoje i mali i veliki narodi u istorijskom smislu. Kada govorimo o nama kao o malom narodu u demografskom smislu, ne možemo da o sebi ne govorimo kao o značajnom narodu u istorijskom smislu. Bez potcenjivanja drugih naroda, naravno, ali to je prosto naša istorijska sudbina – istakao je on.
Ja često mojim studentima kažem, ilustrovao je ovu tezu Antonić – da mogu da naprave misaoni ogled (koga preporučuje inače, Veber) – šta bi se desilo, kako bi uopšte svetska istorija izgledala, da nema Srba – da nije bilo Gavrila Principa, pa i 1999. godine – da li bi svetska istorija izgledala isto. Da uzmemo recimo neki drugi narod. Bez ikakve uvrede, ali evo ja navodim za primer, recimo slovački narod. Da nema tog naroda, da li bi svetska istorija izgledala drugačije ili bi ostala ista? Dakle, tu se u potpunosti vidi određena važnost Srba kao naroda, i to je nešto što moramo da imamo na umu kad razmišljamo i o budućnosti.
Ova knjiga je veoma inspirativna u smislu da sam čitalac nju dovršava, zaključio je Antonić. Čitajući ovu knjigu, vi zapravo dolazite do mnogih tema, koje ovako ili onako poznajete, i u vezi kojih ste podstaknuti da razmišljate i da ih dovršite. I zato je ova knjiga važna. Ona možda nije, u nekom formalnom akademskom smislu savršena monografija, koja obrađuje određeno pitanje iz svih uglova. Ali, upravo zbog toga kako je koncipirana i napravljena, ona predstavlja veliko zadovoljstvo i veliku inspiraciju za čitaoca. I ja bih želeo na kraju da čestitam autoru na ovako dobroj knjizi.
Izvor Fakti, 20. mart 2019.
