Sunovrat neoliberalne nauke

Neoliberalni sistem nauke i obrazovanja, kako praksa pokazuje, ne fabrikuje naučnike sa integritetom sposobne za kritičko razmišljanje

Nova istraživanja nalaze mnogo toga lošeg u praksi naučno-istraživačkog rada:

– broj radova je porastao, ali je generalno opao njihov kvalitet[Bauwens Luc, Mion Giordano, Thisse Dans Jacques-François, The Resistible Decline of European Science, Recherches économiques de Louvain, 77:4/2011, pp. 5-31];

– većina objavljenih nalaza istraživanja (u medicini) je netačna [Jacob Stegenga, Medical Nihilism, Oxford University Press, 2018];

– istraživači ne mogu da ponove većinu eksperimenata drugih naučnika i više od polovine nisu uspeli da reprodukuju sopstvene rezultate [Jean Cornier, Andrew Owen, Arno Kwade, Marcel Van de Voorde (eds.), Pharmaceutical Nanotechnology: Innovation and Production, Wiley Verlag, 2017];

– često je iza fabrikovanih rezultata direktna prevara [Sunder Gee, Fraud and Fraud Detection: A Data Analytics Approach, Wiley, 2015; Paul G. Nestor, Russell K. Schutt, Research Methods in Psychology: Investigating Human Behavior, Sage, 2015];

– neki akademski časopisi podmeću izmišljene članke zbog političke pristasnosti [Alan Bryman, ‎Cheryl Haslam (eds.), Social Scientists Meet the Media, Routledge, 2003; Catherine Dawson, 100 Activities for Teaching Research Methods, Sage, 2016].

Činjenica da su, kroz istoriju, vodeći naučnici obrazovali i, po pravilu, savetovali vodeće odlučioce i mislioce, navodi na jedno poređenje. Kada se neka ranija civilizacijski relevantna dostignuća (poput Deklaracije nezavisnosti ili Deklaracije o pravima čoveka i građanina) ili promišljanja (poput Federalističkih spisa) uporede sa nizom dokumenata koji se danas fabrikuju u oblasti prava čoveka, stari tekstovi upadljivo su temeljniji i jasniji. Sve duži tekstovi sa sve manje sadržaja i jasnosti svedoče o dometu današnjih odlučilaca i mislilaca. Zlonamerni bi primetili da tako nešto nije ni čudno kada ih obrazuju naučnici u čijoj produkciji je evidentno toliko toga lošeg.

GENERACIJA „DEGENERACIJA“
Problem ima i širu dimenziju. U istraživanju studenata Fakulteta političkih nauka iz 2018. godine je i rezultat da rođeni između 1993. i 2000. godine (generacija Z) na pitanje „kako bi nazvali svoju generaciju“ daje odgovore: „Degeneracija“. „Zbunjena“. „Lajk generacija“. „Apatična“. „Generacija društvenih mreža koja nema prave vrednosti“. Ako je tako, ova generacija će nastaviti klizanje na civilizacijskoj nizbrdici.

Nema nikakve sumnje da su politički odlučioci odgovorni. Ali, ignoriše se odgovornost mislilaca u pozadini. U tom smislu, zanimljivo je da studija o naučnom savetovanju u kreiranju politike Organizacije za evropsku saradnju i razvoj nalazi da su „danas, u uslovima rastućeg interesa građanskog društva u nizu oblasti, otvorenost, integritet, transparentnost i podložnost obračunu kritični termini za savetničke strukture“. Očigledno, mnogo toga je danas bitno za savetovanje u kreiranju politike, osim  pameti i iskustva.

Mislioci su proizvod obrazovanja svog doba. Ko je studirao do polovine 1980-ih pamti da su predavanja iz uvodnih predmeta, ključnih za studije, držali profesori od najvišeg naučnog ugleda ili oni koji su važili za velike pedagoge. Generacija Z i ona nakon nje (generacija Y), nisu te sreće. To nazadovanje upadljivo je na „elitnim“ fakultetima, posebno društveno-humanističkim, na kojima je zavladala politička korektnost i razvilo se uljuljkivanje uma. Rezultat su studije koje fabrikuju intelektualni profil otvoren samo za savremena shvatanja, podložan disciplini uma i zadovoljan prosečnim dometom.

Performans jednog od Trampovih pristalica na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji kao čin protesta zbog otkazivanja govora En Koulter, april 2017.

Tako smo došli do toga da svet – sluđen do nivoa da ne osuđuje agresije i faktičke okupacije suverenih država –toleriše moderno razbojništvo u bankarstvu, investicijama, finansijalizmu i neoliberalnim politikama, da prihvata očitu otupljujuću propagandnu ulogu industrije zabave i sporta, ne primećujući da današnjica civilizacija podseća na period dekadencije antičkog Rima. Moćna, napredna i pravno uređena Rimska imperija izrodila se u leglo razvrata, hedonizma i otuđene moći, lakiranih zabavom za narod. U takvoj civilizaciji pametni i časni izgubili su na uticaj, a zavladali su pokvarenost, laži i perverzije. Nije potrebna velika pamet da se uoče sličnosti sa današnjom fazom neoliberalne globalističke civilizacije.

U drugom tomu (Život Grčke), dvanaestotomnog dela Istorija civilizacije, Vilijam Djuran primećuje: „Nijedna velika država nije nikada pokorena dok nije samu sebe uništila“. Ovaj citat iskoristio je 2006. godine Mel Gibson u svom filmu Apokalipto, u kome podseća na razloge pada civilizacije Maja. Uzalud mudre reči i podsećanje. Osamdeset godina od Djuranove opservacije, svedoci smo njene potvrde u neoliberalnoj praksi. Šta je nauku svelo na sluškinju dekadencije civilizcije?

ZAČARNI KRUG
Da bi naučnik obavestio naučnu zajednicu čime se bavi ili do čega je došao, ustalila se praksa da objavljuje u naučnim časopisima. U njima se radovi objavljuju nakon kritičke recenzije, što je služilo svrsi da se obezbedi odgovarajući naučni standard. Danas smo svedoci izigravanja svega, pa i svrhe objavljivanja radova. U stvarnosti, časopise nije briga za nalaze bilo kog naučnika, pa istraživači nisu nagrađeni za svoje rezultate. Akademske publikacije postale su zamena za naučnu produktivnost.  U tom začaranom krugu, idealizovane konstrukcije se prihvataju – bez dokaza u praksi – kao objektivni nalazi. Posledica je, kako primećuju Gal i Raker, naučna inercija, u okviru koje sumnjive i neosnovane teorije dobijaju sopstveni život, nekad uprkos dokazima koji osporavaju njihovu zasnovanost [David Gal, Derek Rucker, The Loss of Loss Aversion: Will It Loom Larger Than Its Gain?, Journal of Consumer Psychology, 28:3/2017, 497-516].

U takvim uslovima, sve više naučnika se nadmeće za finansiranje, pa je došlo do eksplozije naučnog izdavaštva. To je, povratno, stvorilo okruženje u kome je pritisak na naučnicima da moraju da ubrzavaju rad. Novija istraživanja, poput Fidlera i Švarca [Klaus Fiedler, Norbert Schwarz, Questionable Research Practices Revisited, Social Psychological and Personality Science 7:1/2015, 45-52], Benksa i drugih [George Banks et al, Editorial: Evidence on Questionable Research Practices: The Good, the Bad, and the Ugly, Journal of Business and Psychology, 31:3/2016, 323–338] konstatuju dejstvo tog okruženja – sporne istraživačke prakse su postale uobičaje.

Selekcija isključivo na osnovu objavljenih radova vodi ka metodološkim slabostima i višoj stopi netačnosti, odnosno, kako to formulišu Smaldino i Mekelrit – prirodnoj selekciji loše nauke [Paul Smaldino, Richard McElreath, The Natural Selection of Bad Science, Royal Society Open Science, 3:9/2016, https://royalsocietypublishing.org/doi/10.1098/rsos.160384]. Numeričko merenje nije sasvim prikladno ni u knjigovodstvu, ali je nametnuto kao kriterijum u nauci i obrazovanju. Primena formalnih graničnika za merenje akademske performanse, kako to opisuje Maler, malo koristi napretku znanja, već je dovelo do igranja, varanja i skretanja cilja [Jerry Z. Muller, Tyranny of Metrics, Princeton University Press, 2019].

Vremenom, univerziteti su takođe morali da podlegnu finansijskom pritisku i da se „snalaze“ za finansije. Da bi se dobila sredstva za rad i istraživanja, pod okrilje „naučnih“ su podvedene veštine koje privlačile klijentelu za „obrazovanje“. Nova akademska merila sve više su favorizovala stručnjake-specijaliste, a korist od nauke i nastave vredela je sve manje na tržištu. Namenski, za dobijanje para, skrpljene inicijative uglavnom su podređene stručnjacima. Interes eksperata, koji nisu naučnici, svodi se na upis što većeg broja studenata, radi prihoda fakulteta i opstanka njihovog položaja na tim ustanovama.

IMA LI LEKA
Rezultat je da je nauka morala da ustupi prostor prividu naučnosti. Kakvi mogu da budu mislioci iza današnjih odlučilaca ako naučnim porivom upravlja pritisak da se objavljuju nalazi čak i kada nemaju potvrdu u činjeničnoj osnovi? Urušavanje naučnika osiromašilo je intelektualni život na univerzitetima i, posledično, domete odlučilaca i njihovih mislilaca. Ako znamo dokle je taj trend fabrikovanja intelektualne baze doveo civilizaciju, treba se zabrinuti.

Zgrada Univerziteta Jejl na kojem su diplomirali trojica od poslednjih pet predsednika SAD

Kako sistemski spasiti generaciju Y od ukalupljavanja u stereotipe neoliberalne tiranije i fah-idiotizam? Sve je jasnije da bi suštinski iskorak mogao da bude prestanak monopola birokratskog finansiranja nauke. Teško da će se naučni establišment, ustoličen tokom decenija umrtvljivanja umova, lako odreći pozicije na državnim jaslama i prihvatiti da je potreban stvarni naučni prodor. Ali, ako je cilj da nauka otvara horizonte, a da fakulteti fabrikuju inteligenciju sposobnu da kritički misli, onda se odluke o tome ne mogu prepustiti kružocima.

Danas, javno finansiranje (uključujući ono namenjeno odlivu kadrova i istraživanje za druge, poput Tempusa i Erazmusa) ne usmerava vreme i sredstva ka inovacijama, već ka konvencionalnim oblastima i metodama. Uz to, kad taj proces vodi država, onda se visoko obrazovanje potčinjava izvršnoj vlasti. U takvim okolnostima, fakulteti razvijaju plašt naučnosti nauštrb naučnika i velikih učitelja. Žrtve ovog procesa su prvenstveno studenti, koji ne dobijaju obrazovanje, već se podučavaju veštinama pod plaštom nauke, što ne opravdava troškove školovanja.

Ali žrtve su i građani. Građanima treba da za svoja sredstva dobiju intelektualace sa integritetom koji su sposobni da kritički razmišljaju. Neoliberalni sistem nauke i obrazovanja, kako praksa pokazuje, ne fabrikuje takve. Dobra strana medalje je što takvi kadrovi vode u bespuće neoliberalni globalizam. Loša je što će u bespuće povući sve nas.

 

Miroslav Stevanović je vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Megatrend i na Akademiji za nacionalnu bezbednost u Beogradu. Eksluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

Kolumna, Politika
Pratite nas na YouTube-u