Božidar Zečević: Nevolje kralja Petra

Slika srpske vojske u prvoj epizodi, u režiji Petra Ristovskog, kao da dolazi iz neke tadašnje bečke kovačnice falsifikata

Sve što smo napisali povodom filma “Kralj Petar Prvi” važi i za televizijsku seriju Javnog servisa Srbije koja se sada emituje, s tim što izvesne nevolje scenarističko-rediteljskog karaktera, već uočene u filmu, ovim izlaze na puno svetlo dana. I ovom prilikom treba podvući da Petar I Karađorđević živi u našem kolektivnom sećanju kao veličanstvena figura narodnog kralja i čoveka do poslednjeg daha posvećenog dobru Srba i Srbije.

Taj arhetipski otisak u narodnoj svesti traje i zato je i ova serija bila potrebna: ona je vratila sećanje na Petra snagom činjenice da je arhetip najživlji kada se ponovo rađa u slikama. Prema mnogim psiholozima (Jung, Jerotić) arhetip i nije drugo do pokretna slika, to jest film koji se projektuje na ekran našeg kolektivnog iskustva. U liku Lazara Ristovskog Petar nam se opet vraća kao voljeni kralj svih Srba; takav i treba da ostane u pameti novih generacija. Nema nikakve sumnje da je ova predstava postala filmska činjenica zahvaljujući izgledu, držanju, govoru i fotogeniji Lazara Ristovskog.

Istoričari se uglavnom slažu da bi se Petrova vladavina 1904-1914. mogla nazvati zlatnim dobom srpske države, u kome su najvažnije uloge imali sloboda i demokratija. Ovo zlatno doba smenili su ratovi i tragična iskušenja, u kojima je kraljeva figura rasla u oličenje nacionalnog etosa. Sve je to bila jedna složena stvarnost iz koje je trebalo izabrati elemente filmske dramaturgije i kompozicije, izgraditi čitku i delatnu srukturu TV serije, što je zadatak ozbiljan, odgovoran i sasvim različit od pravljenja igranog filma.

Da li je ekipa “Zilion filma” i RTS-a (koji se sada javlja kao producent), bila na nivou ovog zadatka, drugi je problem. To je na drugima da ocene u skladu sa objektivnom recepcijom serije. Pre svega, postavlja se pitanje šta je bio “projektni zadatak” serije: scenario Milovana Vitezovića prema njegovom romanu “Čarape kralja Petra” ili potpuno novi narativ, u kome je Vitezović naveden tek kao jedan od trojice scenarista?

Na zvaničnom sajtu RTS navodi se da je serija nastala “po motivima romana ‘Čarape Kralja Petra’ Milovana Vitezovića”, čime počinje velika zabuna, jer roman obrađuje samo Albansku golgotu kralja Petra i Srbije 1915. godine, dok TV serija zahvata daleko širi period, od Petrovog dolaska u Srbiju 1903. godine do povlačenja srpske vojske i države na Krf, 1916. godine. Ko je, zapravo, pisao ovaj scenario? Ili još konkretnije, ko je odgovoran za niz nedostataka tog štiva, koji su se pojavili već u prvoj epizodi, gde izostaje, pre svega, opšti istorijski kontekst Srbije u trenucima Majskog prevrata 1903. godine, tj. ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin.

Zašto se prevrat dogodio? Ovaj događaj uveo je ceo srpski narod u novi vek, u koloplet novih istorijskih potresa i trauma o kojima nema ni reči u seriji. Odakle Petar Karađorđević odjednom na srpskom prestolu? To je suština početka ove serije: je li u pitanju bio izraz konsenzusa srpskog građanina o neslobodi i jednoj lošoj vladavini ili je li prevrat delo bahate, neobuzdane i neodgovorne oficirske falange, kako izgleda svakom ko je gledao prvu epizodu, a nema osnovna istorijska predznanja.

Da, na delu je ovde gomila zanesenjaka, gotovo ludaka, ubica i zlogonja, ljudi punih mržnje i zlih strasti, koju predvode pukovnik Mašin i đeneral Atanacković (ni izdaleka glavni u grupi zaverenika), a novi kralj je njihova bespomoćna žrtva, sve dok se ne pojave nove gazde Pašić i Apis, u čije kandže Petar ubrzo pada. Karakteri (zapravo tipovi) su crno-beli, grubo istesani, a rezultat kaiševi jednog naivnog stripa, prema kome nam danas Mirko i Slavko izgedaju kao homerske figure. Zato je i važno ko je pravi autor ponuđenog narativa: naš doajen televizijskog pisanja i polihistor Milovan Vitezović ili dva debitanta u životu i filmu – Ristovski junior i neki Ćosić – koji pišu novu srpsku istoriju na osnovu samo njima poznatih saznanja?

Ove izmišljotine deo su jedne nove društvene igre (o kojoj ćemo pisati kad vidimo šta nas još čeka), a nižu se jedna za drugom do kraja prve epizode. Evo samo nekih: oficirska banda u civilu usred Beograda i u po bela dana prebija i šutira po blatu Voju Veljkovića, kancelara kraljevih ordena (ovo se, naravno, nikada nije dogodilo). Isti oficiri, sada u raskopčanim uniformama, pijani i ostrvljeni, terevenče u nekoj kafani u prisustvu generala i obraćaju mu se sa cigarom u zubima kao poslednjoj pačavri, dok ovaj mirno žvaće (tako mali Perica i Đokica zamišljaju odnose u srpskoj vojsci onog doba)!

Kad jedan zaverenik pokušava da reketira kralja sa 30.000 dinara, Petar potrže pištolj (!) na svog oficira i – nikom ništa. Vrši se sramni čin ražalovanja pukovnika Mašina i drugova, otržu mu se epolete sa ramena i bacaju u blato (to se tek nikada nije desilo – Mašin je penzionisan na lični zahtev tek 1906. sa drugim zaverenicima, sa penzijom ravnom plati aktivnog pukovnika). Ipak, vrhunac predstavlja barapsko prebijanje nekog jadnika u porti Saborne crkve za vreme samog krunisanja kralja Petra (!), čime rukovodi Apis u civilu (u to vreme je, teško ranjen, ležao u bolnici na Vračaru). I tako dalje. Uopšte, slika srpske vojske koju gledamo u prvoj epizodi ove serije kao da dolazi iz neke tadašnje bečke kovačnice falsifikata: to je bulumenta primitivaca i bitangi. Tako vide srpsku vojsku njeni televizijski potomci. Istu onu vojsku koja je tukla tri carevine 1914-1918. i poslala ih, jednu za drugom, na smetlište istorije.

 

Izvor Večernje novosti, 17. mart 2019.

NOVE NEVOLjE KRALjA PETRA
Nastavak serije pokazao je, između ostalog, da je Velika kneginja Jelena Karađorđević otkrila Srbima „performans“ sto godina pre Marine Abramović: o tajnim noćnim aktivnostima svoga brata, prestolonaslednika Đorđa, izjasnila se ona kao o „performansu“, kao što su Stevan Prvovenčani i Rastko bili „netolerantni na gluten“ u srednjovekovnoj sagi o Nemanjićima. I jedno i drugo svedoče o prisustvu beogradskog novogovora u proizvodima Javnog servisa Srbije, što je i prilika da se kaže koja reč o jeziku kojim se pišu njegove TV serije; on je, blago rečeno, užasan.

Odsustvo (ili slaba čujnost) redaktora i lektora uvelo je u našu dramsku produkciju jedan trolejbuski, tehno žargon beogradskog žamora, krcat nepismenim ili polupismenim leksičkim grumenjem, koji nije nerazumljiv, ali je ružan i rogobatan, osuđen na privremenost i efemernost. Svesni da mora postojati izvesna razlika između ovog govora i dramskog dijaloga, naročito kada je reč o sazvučjima epohe, novopečeni TV pisci ponekad pokušavaju da unesu i „kreativne“ nijanse. Tada su neopisivo smešni, kao u prvoj epizodi, kad general Atanacković tri puta uzastopce koristi glagol „kaniti“ (koji se davno izgubio, ako je ikada i pripadao srpskom idiomu) valjda da bi nečim manje poznatim „oneobičio“ ono što ima da kaže. Ristovski i Ćosić pokazuju da nisu u stanju da razlikuju negdašnji i sadašnji književni idiom iz prostog razloga što ne poznaju ni jedan ni drugi. O tome i svedoči prisustvo „performansa“ u rečniku jedne princeze, vaspitane na dvoru Romanovih, krajem pretprošlog stoleća.

A nepoznavanje prirode odnosa između aktera postaje već trajno obeležje ove serije. Njeni „kreatori“ nemaju pojma o suptilnosti Petrovog odnosa prema vojsci, o finoj paučini domaćih i međunarodnih veza kojom se kreiralo i poverenje i podozrenje u višim krugovima. Njihovi stavovi su tvrdi kao cepanice, crno-beli i srozani na prostaštvo, koje odlikuje današnju vlast. U tom sirovom narativu teško je raspoznati duh onog vremena. Pogotovu kad hoće da se prave mudri i sole svima pamet.

Za svoju vojsku, koja ga je dovela na presto i koja će uskoro voditi tri pobedonosna rata, kralj Petar kaže da je – „gola, bosa, slabo vođena i podeljena“(!). To ne samo da nije nikada izgovorio (uveren sam – ni pomislio!), nego je bilo dijametralno suprotno svemu što je Petar „kanio“ i uspevao. On je unapredio vojne reforme Milana Obrenovića, kojima je već bila stvorena jedna moderna, solidna i operativna armija, brojno nevelika, ali najsposobnija na jugu Evrope, kako se ubrzo na bojnom polju i ispostavilo.

Od svega toga u seriji vidimo samo intrige, nepoverenje, zlu krv i zlobu, kojima manipulišu dežurni demon velikosrpske zavere – pukovnik Apis i njegov pakleni šegrt Tankosić, a taj će, ničim neizazvan, u jednoj potpuno nemotivisanoj svađi, princu prestolonasledniku Đorđu u lice sasuti ovaj teški bezobrazluk: „Karađorđevićima je od Karađorđa ostalo samo ime“(!).

Da mu je to stvarno rekao, Tankosić ne samo da bi glavačke leteo iz kraljeve vojske nego bi, imajući u vidu prinčevu preku prirodu, bio prinuđen da takvu uvredu spere svojom krvlju. Ne, ništa od toga nije tačno, sve je to izmišljotina i „naknadna pamet“ današnje, druge Srbije. Sve je to u funkciji blaćenja dveju prominentnih ličnosti novije srpske istorije, Apisa i Tankosića, koji su, kao vodeći srpski patrioti, trpeli teške omraze svih titoističkih i udbaških skribenata. Obojica su, doista, bili skloni tajnom udruživanju i izvesnom radikalizmu, ali nije bilo govora o kakvom resantimanu protiv doma Karađorđevića, niti o neodgovornosti, kakvu smo prinuđeni da ponovo gledamo. Što je najgore, o svom trošku.

 

Autor Božidar Zečević

 

Izvor Večernje novosti, 21. mart 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u