Nemački mediji o bombardovanju: NATO je imao moralnu obavezu da interveniše

Pravna ocena je jasna. Povelja UN-a dozvoljava primenu sile između država samo u da slučaja: u cilju samoodbrane i ako to odobri SB UN

Povodom bombardovanja SR Jugoslavije koje je počelo 24. marta 1999, dnevnik Zidojče cajtung piše o pravnim, političkim, a najviše moralnim, dilemama pred kojima se tada, kako to smatra autor teksta, nalazio NATO.

„Do danas je sporno da li je NATO delao ispravno“, piše, između ostalog, novinar Štefan Ulrih za Zidojče cajtung: „Sud o toj „humanitarnoj intervenciji“, kako je to NATO zvao, je tako teško dati zato što su tu sučeljeni pravo, politika i moral. Pravna ocena je jasna. Povelja Ujedinjenih nacija dozvoljava primenu sile između država samo u da slučaja: u cilju samoodbrane i ako to odobri Savet bezbednosti. Ništa od toga nije bio slučaj na Kosovu koje je svojevremeno pripadalo Srbiji. Tamo je besneo međudržavni konflikt između srpskih snaga i etničkih Albanaca. Nije bila napadnuta nijedna država NATO. A u Savetu bezbednosti su sile s pravom veta, Rusija i Kina, odbile da podrže intervenciju“.

„NATO je zato ovako argumentovao: ako u jednoj zemlji postoje najgore povrede ljudskih prava – kao na Kosovu, maltretiranjem albanskog većinskog stanovništva, a Savet bezbednosti je paralisan, tada druge države smeju da vojni intervenišu da bi podržale ugrožene ljude. Samo, problem je u sledećem: takva humanitarna intervencija može biti poželjna. Ali, međunarodno pravo je ne poznaje. Prednost ima stroga, pod utiskom dva svetska rata izrečena zabrana nasilja po Povelji Ujedinjenih nacija. Države NATO su u ratu na Kosovu prekršile međunarodno pravo. Tako su dale loš primer SAD kada je reč o ratu u Iraku i Rusiji kada je reč o njenim napadima na Ukrajinu.“

„Politički, sud o tome je još teže dati. S jedne strane, rat je pogoršao klimu između Istoka i Zapada, pa i u Savetu bezbednosti. A cilj da se iznudi mirno i multietničko Kosovo nije postignut. Dok su pre rata nebrojeni Albanci bili žrtve srpske agresije i progona, posle rata su bezbrojni Srbi maltretirani i oterani. A sada nezavisna država Kosovo, sa svojim teškim siromaštvom i korupcijom takođe nije baš svetli primer za „izgradnju nacije“.

„S druge strane, ratni talas u Jugoistočnoj Evropi, koji je iz Slovenije i Hrvatske preko Bosne prešao na Kosovo, akcijom NATO je zaustavljen. Širenje na Makedoniju, od kojeg se strahovalo, i dalje, na zemlje poput Grčke ili Turske, sprečeno. Zapad je istovremeno jasno stavio do znanja da neće beskrajno trpeti nacionalističke ekscese u Evropi.“

„A moral? Rat je uvek zao, sve i kada se vodi iz čistih pobuda. No, šta bi na Kosovu bila bila alternativa? Nacionalizam koji su podsticali huškači svih strana, na Balkanu je još i pre intervencije na Kosovu doveo do pustošenja kakva se u Evropi nisu smatrala mogućim. „Etničko čišćenje“ Krajine, masakr u Srebrenici, opsada Sarajeva ili više od 100.000 mrtvih i dva miliona prognanih u ratu u Bosni pritiskali su savest Zapada koji je posmatrao situaciju ne čineći ništa. To na Kosovu nije smelo da se ponovi“.

„Tamo je srpski velikonacionalista Slobodan Milošević u vreme napada NATO taman hteo da gerilsku borbu Albanaca koji su želeli nezavisnost uguši najbrutalnijim nasiljem. Svi kosovski Albanci su se našli u najvećoj opasnosti, da postanu žrtve smrti ili sistematskog progona. Sociolog Ulrih Bek je ovako izrazio dilemu Zapada: gledanje u stranu čini krivim, baš kao i intervencija. NATO se odlučio za intervenciju. Bilo je to manje od dva zla – ali je ostalo kršenje međunarodnog prava.“

„No, sve debate o kosovskom ratu imaju i jednu pozitivnu posledicu: doprinele su da se ljudskim pravima u međunarodnom pravu da veća težina. Političari i generali ne mogu više da se kriju iza državnog suvereniteta i imuniteta kada masakriraju svoje građane. Savet bezbednosti je danas pod međunarodnopravnom obavezom da napaćene ljude zaštiti od njihovih sopstvenih tiranskih vlada“.

„A šta treba da važi kada je Savet bezbednosti blokiran, kao na primer u sirijskom ratu, jer pojedine države zloupotrebljavaju svoje pravo veta? Na to svetska zajednica ni 20 godina posle kosovskog rata još nije našla ubedljiv odgovor. Dilema od onda postoji i dalje: mešanje čini krivim, ali gledanje u stranu – takođe“, piše Štefan Ulrih za Zidojče cajtung.

 

Priredio Saša Bojić

 

Izvor Dojče vele, 22. mart 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u