Rafael Izraeli: Otpor novom Putu svile je etnički i verski

„Pojas i put” treba da prođe centralnom Azijom, gde ga vide kao deo imperijalističkog plana Si Đinpinga da se prodre u njihove teritorije

Uz sve ratove na Bliskom istoku, malo ko primećuje da je ogromno poprište jedne bitke u kojoj učestvuju i militanti optuženi za islamistički terorizam – u Kini. Njen severozapadni region Sinđijang, dovoljno velik da u njega stanu Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Španija zajedno, front je na kojem se kineske vlasti sa separatistima iz naroda Ujgura bore i tako što ih šalju u „centre za prevaspitavanje”.

Protivnici Pekinga ta mesta nazivaju „logorima za deportaciju” u kojima se internirani podvrgavaju mučenju i ispiranju mozga. Kina je ovih dana objavila da u „centrima” drži 13.000 ljudi. Zapadni izvori smatraju da je zatvoreno oko milion Ujgura. Rafael Izraeli, stručnjak za islamsku, kinesku i bliskoistočnu istoriju s Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, pre je sklon da veruje ovoj drugoj proceni.

„Otkako je preuzela Sinđijang, komunistička Kina je počela da šalje mlade ljude, kao deo njihove dužnosti prema naciji, da žive tamo dve-tri godine. Sad u toj oblasti Kineza ima koliko i Ujgura. Tamošnji borci za nezavisnost sebe nazivaju Slobodnom ujgurskom partijom Turkestana. Taj pojam uključuje bivše sovjetske republike s muslimanskom većinom. Etnički, to je turkijsko stanovništvo. U tim državama su Ujguri koji su počinili terorističke akte umeli da nađu sklonište”, kaže profesor Rafaeli u razgovoru za Politiku, dodajući da Kina pita i Izrael za savet o tome kako da se nosi s tim problemom i da smatra kako je u ujgurskom otporu nemoguće razgraničiti nacionalizam od islamizma.

„Držanje ljudi u logorima radi prevaspitavanja stari je sistem iz dana Mao Cedunga. Za razliku od zapadnih tiranskih ili despotskih vlasti, koje nisu verovale da se ljudi mogu popraviti, u Kini postoji optimističko ubeđenje da su ljudi za to sposobni. Tamo kažu: ako odstupiš od partijske linije, nećemo te ubiti već prevaspitati”, objašnjava profesor Rafaeli.

Mogu li „centri za prevaspitavanje” Ujgura biti efikasniji nego što su to bili maoistički logori ili američki Gvantanamo i zatvori u Iraku, gde su mnogi islamisti samo još više radikalizovani?
Gvantanamu je cilj kazna. Ovi logori služe nečemu drugom. Još od Maoa, tehnika je ovakva: kad osoba stigne u logor, biva izolovana na nedelju ili dve. Za to vreme treba da napiše priznanje o tome u čemu je grešila. Misleći o tome, počinje da krivi sebe. Zatim priznanje čita pred svima, koji, kad čuju, hoće da se takmiče, da pokažu da su bili još gori. Kad čuju gomilu tih priznanja, svi se osećaju loše zbog stvari koje su radili. Onda se ljudi opet šalju u izolaciju da napišu kako žele da ih promene. U vreme Maoa, mnogi iz tih logora su postajali najboljim članovima Komunističke partije. Zato Kinezi mogu da veruju da će taj proces pomoći i s Ujgurima.

U vreme Maoa, pritvarani su komunisti, koji su s vlastima delili iste vrednosti i bili prijemčiviji za ideju da su oni ti koji su zgrešili i treba da se pokaju. Nisu li ujgurski separatisti suprotan slučaj?
Mnogi od ovih Ujgura su takođe članovi partije. Kažu im: ako ste članovi partije, kako to da niste za unitarnu vladavinu?

Postaje li islamistički ekstremizam sve važniji Kini kao pretnja izgradnji „Pojasa i puta”?
„Pojas i put” treba da prođe centralnom Azijom, gde ga vide kao deo imperijalističkog plana Si Đinpinga da se prodre u njihove teritorije. Otpor je i etnički i verski.

Može li se zato Kina naći u poziciji da bude viđena kao SAD danas, kao svojevrsni kolonizator? Ona od Amerike preuzima ulogu glavne globalizatorske sile.
Da. Ali, istorijski posmatrano, Kina nikad nije bila kolonijalistička. Pretekli su Kolumba u Americi za 150 godina. Iz istočne Afrike su u ono vreme doneli žirafe, kao kuriozitet za cara. Zapadnjaci su tamo ostali kao kolonizatori. Kinezi nisu imali te aspiracije jer su svoju kulturu smatrali za jedinu pravu. Kinezi svoju državu nazivaju centralnom, odnosno centrom sveta. Na periferiji su varvari bez kulture. Oni koji žele nešto da nauče, postanu ljudska bića, treba da dođu u Kinu da uče. Kinezi ne idu drugima da uče, samo da ih posete iz radoznalosti.

To je kineska verzija američkog koncepta o sopstvenoj izuzetnosti?
Apsolutno.

Kini je, zbog „Pojasa i puta” i iz bezbednosnih razloga, naročito važan Pakistan, takođe izmučen islamističkim ekstremizmom. Može li Kina svojim uticajem uspeti tamo gde Amerika nije: da stabilizuje Pakistan?
Pakistan je tradicionalno blizak saveznik Kine, koja koristi njegov razdor s Indijom za prodaju svoje vojne opreme i održavanje bliskih veza. Sad se Kina skoncentrisala i na Iran, jer joj treba mnogo nafte. U istočnoj Africi i na Bliskom istoku – gde god može naći naftu, Kina se trudi da se poveže s tom zemljom. Nedavno je načinila i nekoliko iskoraka ka Saudijskoj Arabiji, koja je zbog svoje religioznosti bila ispunjena mržnjom prema komunizmu.

Kineska diplomatija je stoga sve aktivnija, ne samo u Africi, gde se učvrstila, nego i na Bliskom istoku, u avganistanskim mirovnim pregovorima, pokazuje interesovanje i za Siriju…
To protivreči njihovoj politici prema muslimanima na sopstvenoj teritoriji. Možda nije iznenađenje to što mnoge od islamskih zemalja uopšte ne pokazuju da mare za Ujgure. Čak i Redžep Tajip Erdogan – nekad je davao azil Ujgurima odbeglim iz Kine, sad im zabranjuje da dolaze u Tursku.

Mada, nedavno su Turci, nakon izvesnog perioda ćutanja, ponovo kritikovali Kinu zbog Ujgura.
Da, ali dublju promenu turske politike signalizira nešto drugo. Prošle godine Izrael je trebalo da ima zajedničke manevre s NATO-om na turskoj teritoriji, kao i svake godine. Međutim, zbog pogoršanja bilateralnih odnosa, Turska lane nije pozvala Izrael. A onda je pozvala kineske trupe da s njima održi vežbe, mada je Ameriku uznemirilo to što se kineski vojnici dovode u članicu NATO-a.

Amerikanci su i vašoj državi prigovarali zbog toga što je prihvatila neke kineske investicije, pre svega onu u civilnu luku Haifa, jer se pored nje nalazi vojna, gde pristaje flota SAD, ali gde se navodno nalaze i izraelske podmornice s nuklearnim arsenalom.
I Džon Bolton (savetnik Donalda Trampa za nacionalnu bezbednost – prim. Politike) izneo je to pitanje tokom posete Izraelu pre mesec dana. Izraelska vlada je rekla da će oni koji budu vladali nakon izbora, koji nam se bliže, morati da ponovo razmotre taj aranžman s Kinom. Američka upozorenja se uzimaju u obzir.

Upozorenja nisu samo američka. I izraelske vlasti su blokirale neke kineske investicije. Brinete li se vi zbog širenja kineskog uticaja?
I u Izraelu, kao i svugde, uvek ima različitih mišljenja i razlika između poslovnih i političkih interesa. I ja mislim da je loše to što su Kinezi kupili mnogo izraelskih kompanija, na primer, velikog proizvođača hrane. Pošto Kinezi imaju globalne ambicije da preuzmu mnogo toga, nije pametno pustiti ih da kupe mnogo kompanija vitalnih za opstanak Izraela.

I u jugoistočnoj Aziji, na primer u Filipinima i Indoneziji, ima islamističkog militantizma, mada na nižem nivou. Može li to ugroziti interese Pekinga, recimo u Južnom kineskom moru?
Kina pomno prati te grupe i povezuje se sa zemljama, kao što je Indija, koje se bore protiv njih.

 

Autor Vladimir Vukasović

 

Izvor Politika, 25. mart 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u