Najsigurniji pokazatelj veličine ruskog pisca je stepen njegove mržnje prema inteligenciji
Mihail Geršenzon, ruski kritičar i filozof
SIŽE
Američki konzervativci mogu mnogo naučiti iz velike književne produkcije Rusije iz 19. veka. Iako naizgled udaljeni u vremenu i mestu, veliki ruski pisci su se suočavali sa intelektualnim i moralnim okolnostima koje su bile veoma slične onima koje danas nalazimo u Americi i na Zapadu. Tolstoj, Dostojevski i Čehov pisali su u suprotnosti sa moćnom vladajućom klasom koja se pojavila u Rusiji i na Zapadu, inteligencijom. Revolucionarne doktrine inteligencije ukazivale su na autoritarnost, nastojale da unište individualnost i religiju i da nametnu pseudo-naučne doktrine o ljudskom životu. Izbor Tolstoja, Dostojevskog i Čehova u borbi protiv ovoga bila je književnost – najbolje sredstvo ne samo za apelovanje na čovekove emocije i razum, već i za dokazivanje da su njihovi protivnici bili destruktivno i utopistički nastrojeni.
RASPRAVA
Predlažem preispitivanje jedne sto godina duge polemike koja je danas postala naročito važna. Kako moj siže kazuje, u njoj su veliki ruski pisci suprotstavljeni ruskoj inteligenciji. Možete to zamisliti kao duele Trockog protiv Tolstoja, Lenjina protiv Dostojevskog ili Bakunjina protiv Čehova. Mi Amerikanci imamo sopstvenu inteligenciju – koja sve više liči na onu klasičnu rusku – ali nemamo ništa nalik na rusku literaturu kojom bismo joj se samosvesno suprotstavili. Ukoliko želimo da izbegnemo da nam se dogodi ono što se dogodilo Rusiji pre jednog veka, moramo proširiti svoje polje razmišljanja.
Rusija je napravila dva enormna doprinosa savremenom svetu. Iako nikada nije bila dobra u materijalnoj tehnologiji, razvila je najuticajniju političku tehnologiju na svetu – ono što nazivamo totalitarizmom. Godine 1999, magazin Tajm je proglasio Ajnštajna „čovekom veka“, odnosno osobom koja je „ostavila najveći trag u proteklih sto godina, svejedno da li dobar ili loš“. Ali Ajnštajn nije ni približno uticao na toliko života kao Lenjin. Drugi ogromni doprinos Rusije je njena literatura.
ROMANTIKA ROPSTVA
Rusko divljenje prema književnosti je bez premca. Mogu ga uporediti jedino sa time kako je hebrejska Biblija verovatno delovala u vreme kada je još bila dopunjavana. Za Ruse, kanon je bio i ostao svetinja. Ne samo da je književnost postojala sa svrhom da prikaže život, kao što je slučaj na Zapadu, već se život odvijao kako bi pružao materijal za književnost. Kad je Tolstojeva Ana Karenjina počela da se serijski štampa, Dostojevski je oduševljeno konstatovao da je postojanje ruskog naroda konačno dobilo svoje opravdanje. Može li bilo ko da zamisli Francuza kako smatra da je postojanje francuskog naroda potrebno pravdati? I to da bi se to pravdanje moglo postići romanom?
Kada su pisca Vladimira Koroljenka – koji je bio polu-Ukrajinac – priupitali o njegovoj nacionalnosti, odgovorio je: „Moja otadžbina je ruska književnost“. Svetlana Aleksijevič je u svom skorašnjem govoru povodom dodele Nobelove nagrade parafrazirala ovaj komentar, rekavši kako ona ima tri otadžbine: Belorusiju njenog oca, Ukrajinu njene majke i rusku književnost. Kao i pesnikinja Ana Ahmatova, i ona je književnost smatrala narodnim ekvivalentnom onoga što kod pojedinca predstavlja pamćenje, bez kojeg je osoba, ili kultura, dementna. „Flober je sebe nazivao ljudskim penkalom, a ja bih rekla da sam ljudsko uho. Kada koračam ulicama i čujem reči, fraze i uzvike, uvek pomislim – koliko samo romana nestane bez traga!“ – kao svi veliki romanopisci, Aleksijevičeva posmatra život kao tajne misli i osećanja pojedinačnih duša, koje žive u književnosti.
A to je i momenat u kojem izbija velika rasprava. Da li je život pitanje velike politike ili pojedinačnih duša? I može li se obuhvatiti teorijom, ili uvek postoji ono što ruski filozof Mihail Bahtin naziva „viškom“ koji preliva preko ivica svake zamislive teorije? Inteligencija je verovala u teorije i krize, a romanopisci u složenosti običnog, prozaičnog iskustva. Za pisce, ljudi nisu bili samo apstrakcije ili jedinke koje se žrtvuju u ime teorije koja obećava savršenstvo, i smatrali su da je inteligencija bila preterano sigurna – mnogo više nego što bi iskustvo dozvoljavalo – u to da su njihove teorije ispravne i da će imati željeni ishod.
Ukratko, inteligencija je bila spremna da žrtvuje ili porobi pojedince – koji ionako nisu bili bitni – kako bi ostvarila utopiju. Aleksijevičeva takve preterano samouverene ljude naziva „romantičarima ropstva, robovima utopije“. Ona citira Varlama Šalamova – drugog najpoznatijeg hroničara gulaga – koji je izjavio: „Bio sam učesnik kolosalne borbe, borbe koja je bila izgubljena, za autentičnu obnovu čovečanstva“. Aleksijevičeva potom nastavlja:
Ja rekonstruišem istoriju te borbe, njene uspone i padove. Istoriju toga kako su ljudi želeli da izgrade Carstvo nebesko na zemlji. Raj. Grad sunca. A sve što je na kraju ostajalo bilo bi more krvi, milioni uništenih života. Postojalo je, međutim, doba u kojem nijedna politička ideja 20. veka nije mogla da se poredi sa komunizmom (ili Oktobarskom revolucijom kao njegovim simbolom), doba u kojem ništa nije tako snažno i emotivno privlačilo zapadne intelektualce i ljude širom sveta. Rejmond Aron je Rusku revoluciju nazvao ‘opijumom za intelektualce’.
Danas taj opijum sebe naziva „socijalnom pravdom“. Ova fraza je postala magična reč, tako da umesto zahteva za precizno određenim promenama kroz analizu troškova, koristi, izvesnosti uspeha i mogućnosti neželjenih posledica, sada je dovoljno upotrebiti sintagmu „socijalna pravda“. Onda se svi protivnici tretiraju kao neprijatelji pravde, na isti način na koji su marksisti tretirali svoje protivnike. To da ljudi različitih pogleda možda veruju u pravdu podjednako iskreno, samo sa drugačijim shvatanjem samog pojma pravde, ili da bi čak i protivnici koji dele isto razumevanje pravde mogli da imaju različite ideje o tome na koji način bi bilo najbolje ostvariti je – to se uopšte ne razmatra, ili se momentalno odbacuje.
Aleksijevičeva insistira na tome da ne smemo zaboraviti šta je socijalizam, uprkos svim svojim težnjama, značio u praksi, „jer argumenti o socijalizmu nisu izumrli. Nova generacija je odrasla sa drugačijom slikom sveta, ali mnogi mladi ljudi ponovo čitaju Marksa i Lenjina“. Kad se radi o američkik kampusima, nema potrebe za rečju „ponovo“.
TOLSTOJ NIJE PRIPADAO INTELIGENCIJI
Reč „inteligencija“ potiče iz ruskog jezika, u kojem je iskovana oko 1860. godine. U svom osnovnom značenju, ruska reč je značila nešto bitno drugačije od njenog engleskog izdanja. Ona nije bila sinonim za intelektualce, obrazovane ljude, a ponajmanje za one koji vrednuju nezavisnu misao. Obrazovani ljudi u bilo kom društvu mogu a i ne moraju da predstavljaju inteligenciju u ruskom smislu. Moj strah je da u Americi oni to sve više predstavljaju.
Biti „inteligentan“, odnosno pripadnik inteligencije, značilo je ispunjavati tri kriterijuma koje većina obrazovanih ljudi, uključujući velike pisce, nije ispunjavala. Pre svega, inteligent je morao da baštini niz radikalnih uverenja. Nezamisliv je bio konzervativan ili umereni inteligent. Zahtevana uverenja su varirala od generacije do generacije, ali su u klasičnom periodu (otprilike od 1860-1905) uvek uključivala materijalizam, ateizam, neku vrstu socijalizma ili anarhizma i revolucionarnosti, koja je podrazumevala veru u revoluciju ne kao sredstvo, već kao nešto vredno samo po sebi.
Terorista Sergej Nečajev je u svom Katehizisu revolucionara objasnio da neko ne može biti pravi revolucionar „ukoliko gaji saosećanje prema bilo čemu na ovom svetu“. „To znači da revolucionar mora biti spreman da uništi sve i ubije svakoga“. (Nečajev zaista jeste činio, a ne samo predlagao, ubistva.)
Obratite pažnju na rečnik: „katehizis“, „ovaj svet“… Revolucionarnost je bila supstitut za religiju (kao ekologizam danas). Dostojevski je jednom primetio da Rusi ne postaju ateisti, već se konvertuju u ateizam. Prototipski inteligent je zapravo često bio dete sveštenika ili bivši student ruske pravoslavne bogoslovije, pa je nazivanje nekoga „bogoslovom“ bilo isto što i nazivanje „crvenim“. Nikolaj Černiševski, jedna od najuticajnijih ličnosti klasičnog doba, bio je bivši bogoslov, a kasnije je iz istog miljea potekao i Josif Staljin. Jedan razlog zbog kog, na primer, niko nije smatrao Tolstoja pripadnikom inteligencije je to što je verovao u Boga.
U svojim memoarima o životu pod Staljinom, Nadom protiv nade, Nadežda Mandeljštam primećuje:
„Ono odlučujuće čemu je inteligencija robovala nisu bili teror ili podmićivanje (mada sam Bog zna da je bilo dovoljno i jednog i drugog) već reč ‘revolucija’, koje niko od njih nije mogao da se odrekne. To je reč kojoj su podlegle čitave nacije, a njena sila je takva da se čovek zapita šta će našim vladarima i dalje zatvori i smrtna kazna“.
Teoretičari mogu potpuno iskreno verovati u teoriju – a time i u svoje pravo da raspolažu apsolutnom moći – iz istog razloga iz kog ljudima generalno nije potrebno mnogo ubeđivanja kako bi prihvatili moralnu ispravnost svojih želja. Drugo, inteligent mora primarno da se identifikuje kao inteligent. Ostavi sve, napusti majku i oca i prati nas. Kako je pojasnio Isaija Berlin:
Staroj inteligenciji devetnaestog veka je sama ideja klase ljudi posvećnih intelektualnim dostignućima – poput profesora, doktora, inženjera, eksperata, pisaca i drugih – koji u ostalim aspektima žive običnim buržujskim životima, baštineći konvencionalne poglede i igrajući golf ili čak kriket, bila apsolutno užasavajuća.
Inteligenciji bi takva osoba delovala kao „izdajnik, čovek koji se prodao, kukavica i budala“. Ako ste sebe smatrali plemićem, doktorom ili porodičnim čovekom koji je sticajem okolnosti obrazovan, niste bili inteligent. To je još jedan razlog zbog kog niko ne bi Tolstoja – koji je imao titulu grofa – smatrao delom inteligencije. Naročito je Čehov mrzeo ovu „veštačku, isforsiranu solidarnost“, kako je nazivao, jer nije podrazumevala razmišljanje, već ponavljanje ortodoksija:
Da, naše mlade dame i politički kicoši su čiste duše, ali devet desetina njihovih čistih duša ne vredi ni pišljiva boba. Sva ta njihova pasivna pobožnost i čistota se bazira na maglovitim i naivnim simpatijama i antipatijama prema pojedincima i etiketama, a ne na činjenicama. Lako je biti čist kada mrzite đavola kog ne poznajete i volite Boga u kog ne možete da sumnjate iz prostog nedostatka pameti.
Zvuči li poznato?
Treće, inteligent se držao naročitog životnog stila. Tokom 1860-ih i 1870-ih, ovo je podrazumevalo rigidan kodeks antimanira koji su podrazumevali ponašanje ranije smatrano odvratnim. Černiševski se iskreno držao svojih manira niže klase, ali oni su kasnije postali uzor. Aristokrate su morale da se podvrgnu antirafiniranosti. Loš ukus, barem onaj dovoljno loš, nije se dobijao lako. Za žene je bilo dovoljno da puše.
Kada je Dostojevski hteo da se ponovo oženi, imao je poteškoća da pronađe ženu koja je bila obrazovana, ali ne i radikalna. Jednom je, kako bi ispoštovao rok za pravljenje romana, u očaju unajmio devojku koja je diplomirala na novoj ruskoj školi stenografije kako bi mogao da joj diktira roman onako kako bi mu padao na pamet. Na njihovom prvom sastanku, ponudio joj je cigaretu, ali ona je odbila. Dostojevski je pomislio: ako ne puši, možda veruje u Boga? Ispostavilo se da je verovala. I tako je Dostojevski upoznao svoju drugu ženu. Danas imamo naše večito promenljivo hvalisanje vrlinama.
MALI NAPOLEONI
Iza ovih kriterijuma se nalazio niz pretpostavki smatranih previše očiglednim da bi bilo potrebno artikulisati ih. Neko je mogao da se opredeli za jednu ili za drugu teoriju, ali ne i da preispituje samu teoriju, odnosno teoriju svega, koja je bila aksiom.
Jedan od razloga zbog kojih je marksizam bio tako privlačan je i njegovo ambiciozno nastojanje da reši sve kontradikcije. Prisetimo se Marksove tvrdnje da je „komunizam rešenje zagonetke istorije i da je komunizam svestan toga da predstavlja rešenje“. Nijedna teorija koja bi tvrdila nešto manje nije mogla da privuče Ruse, a i kad jeste – po navici bi bila transformisana u nešto sveobjašnjujuće. To je navika koju je Dostojevski nazivao „ruskim aspektom njihovih [evropskih] doktrina“: „Sastoji se od izvedenih zaključaka koji se u Rusiji doživljavaju kao nepokolebljivi aksiomi, dok u Evropi mogućnost takvih dedukcija nije čak ni uzeta u obzir“. Ili, kako je Dostojevski drugom prilikom primetio, ruski inteligent je neko ko može da čita Darvina i momentalno odluči da postane džeparoš.
Ukratko, prema Dostojevskom, Rusi su imali tendenciju da sve ideje dovode do ekstrema; da se vode njima prkoseći osnovnoj pristojnosti ili razumu, pa da, u slučaju da počine svirepe stvari, počnu da ih slave kao doprinos spasenju ljudi. Ako teorija vlada, onda i teoretičari moraju da vladaju. Inteligente je povezivalo ono što je Tomas Sauel nazvao „vizijom miropomazanih“. To je ključna odlika bez koje jedna grupa ne može biti inteligencija u ruskom smislu. Može se promeniti svako uverenje inteligencije, tvrdio je Dostojevski, ali uverenje u to da su oni spasioci mora da ostane netaknuto.
Intelektualci su posvećeni veri u teoriju iz razloga koji su sve samo ne lišeni ličnog interesa. Teško će ih privući pomisao da nam najčešće nije potrebna teorija nego praktična pamet, po čemu se, na kraju krajeva, intelektualci nikada nisu proslavili. Teoretičari mogu potpuno iskreno verovati u teoriju – a time i u svoje pravo da raspolažu apsolutnom moći – iz istog razloga iz kog ljudima generalno nije potrebno mnogo ubeđivanja kako bi prihvatili moralnu ispravnost svojih želja (rečenica se ponavlja drugi put; prim. NS)
Raskoljnikov – glavni protagonista Zločina i kazne od Dostojevskog – invocira nekoliko teorija kako bi opravdao ubistvo stare lihvarke. Da zabuna bude još veća, one su međusobno kontradiktorne. Najpre priziva utilitarizam. Prosta računica, razmišlja on: s jedne strane je starica koja će sigurno ionako uskoro umreti, čiji život „ne vredi više od jedne bubašvabe“ – u stvari čak i manje jer ona nanosi štetu. Sa druge strane su stotine života koji bi mogli biti spašeni njenim novcem. „Jedna smrt, a stotinu života u zamenu – prosta aritmetika!“ Ne samo da je moralno ubiti je, nego bi bilo nemoralno ne ubiti je. Ali Raskoljnikov takođe invocira radikalni relativizam koji, za razliku od utilitarizma, poriče bilo koji osnov moralnosti. Moral je, razmišlja on, u potpunosti „predrasuda; to su veštački strahovi, nema barijera, sve je onako kako bi trebalo da bude“. Svet shvaćen naturalistički ima samo ono što „jeste“, a ne ono što bi „trebalo“.
Raskoljnikov iznosi još opravdanja, ali ono koje ih sve prožima jeste njegova napoleonska teorija. Svet se deli na dve vrste ljudi – na mnoštvo običnih i manjinu izuzetnih. Obični ljudi su konzervativni. Oni se drže tradicije i drevnih zakona. Oni su ljudi sadašnjice, „prost materijal koji služi samo repordukciji sopstvene sorte“. Izuzetni ljudi – poput Likurga, Solona i Napoleona – su ljudi budućnosti koji donose novi svet. Oni su neizbežno s one strane zakona, jer puka činjenica da stvaraju novi zakon znači da krše onaj stari. Oni imaju pravo, štaviše obavezu, da čine šta god je potrebno za njihovu ideju. „Smatram da ukoliko otkrića Keplera i Njutna ne bi bilo moguće ostvariti bez žrtvovanja života pojedinca, tuceta, stotine ili više ljudi, Njutn bi imao pravo, štaviše imao bi dužnost da eliminiše tuce ili stotinu ljudi“. Boljševici su takođe smatrali da ubistvo ne samo da je dozvoljeno, nego i moralno potrebno.
Za Raskoljnikova „čak i ljudi koji su samo malo izvan uobičajenog“ moraju biti prestupnici na ovaj način. Ova poenta je od krucijalne važnosti jer dozvoljava postojanje grupe posebnih ljudi, a ne samo nekog posebnog pojedinca koji se pojavljuje jednom u stotinu godina, kao što je to bio Napoleon. Ta grupa se naziva inteligencija. Kako bi shvatili koliko je dugovečna pretpostavka da većina ljudi predstavlja obični materijal, valja podsetiti da zapadni intelektualci često govore o „sovjetskom eksperimentu“, odnosno prećutno opravdavaju Revoluciju koja, eto, ipak nije dovela do priželjkivanog ishoda. Eksperimenti se vrše na „pukom materijalu“, a ne na ljudskim bićima.
Kao pravi društveni naučnik, Raskoljnikov smatra da tačan broj izuzetnih ljudi određuje prirodni zakon koji bi verovatno bilo moguće utvrditi: „Sigurno da postoji i mora postojati definitivan zakon, ne može to biti pitanje šanse“. Ne može biti pitanje šanse jer za društvenog naučnika ništa nije pitanje šanse, niti može postojati nešto kao slobodna volja. Za njih, ako se jedna stvar podvrgava prirodnim zakonima, onda se sve podvrgava prirodnim zakonima.
Na ove zaključke, Raskoljnikovljeva sestra užasnuto odgovara: „Ono šta je zapravo originalno u svemu ovome…je da pravdaš krvoproliće u ime savesti, i, oprosti što moram da kažem, sa takvim fanatizmom… a to pravdanje krvoprolića savešću je po mom mišljenju užasnije od zvaničnog, zakonskog pravdanja krvoprolića“. Zašto užasnije? Krvoproliće je krvoproliće, zar ne? Pogledajmo Arhipelag Gulag u kojem Solženjicin pita zašto je Magbet ubio svega par ljudi, dok su Lenjin i Staljin pobili milione? Odgovor je da Šekspirovi negativci „nisu imali ideologiju“:
Ideologija – to je ono što zločincu daje neophodnu čvrstinu i odlučnost. To je društvena teorija koja pomaže da njegova dela izgledaju dobro umesto loše u njegovim i tuđim očima, pa tako neće dobiti prekore i uvrede, nego pohvale i počasti.
Ukoliko se ideologija svuda primenjuje, onda, da citiramo Nečajeva, „sve što promoviše revoluciju je moralno, a sve što je sprečava je nemoralno“. Lenjin i Trocki su se držali principa da ne samo da Partija nikada ne greši, nego je ispravno šta god Partija uradi jer je to uradila Partija. Kako je Partija agent same Istorije, njena dela su po definiciji moralna. Iz toga proizilazi da je saosećanje prema klasnim neprijateljima neizbežno nemoralno. Decu učimo da prevaziđu prirodnu sebičnost, ali sovjeti su ih učili da prevaziđu prirodnu saosećajnost koja bi mogla da stane na put hladnokrvnog ubijanja klasnih neprijatelja. Nije vrednovana buržujska ideja „ljudskih prava“ – koja uključuje sve – nego klasni interes. Kako je pisac Vasilij Gorsman objasnio – ono što je rasa bila za naciste, klasa, i to ona u kojoj ste rođeni, bila je za sovjete. Uzdržavanje od mučenja je, kako je smatrao Trocki, bila „najpatetičnija i najbednija liberalna predrasuda“.
Godine 1918, osnivač sovjetske tajne policije Feliks Dzeržinski je objavio članak u glasilu Crveni teror – da, to je bio zvaničan naziv – u kojem savetuje sledeće:
Mi ne vodimo rat protiv pojedinačnih osoba. Mi istrebljujemo buržuje kao klasu. Tokom istrage nemojte tražiti dokaze da je optuženi nekim svojim delom učinio nešto protiv sovjetske moći. Prvo pitanje koje bi trebalo da postavite je: Kojoj klasi pripada? Koje je njegovo poreklo? Koje je njegovo obrazovanje ili profesija? I upravo ta pitanja će odrediti sudbinu optuženog.
Kao i moral, istina je po definiciji ono što Partija kaže. Georgij Pjatakov, koji je dva puta izbacivan iz partije i na kraju streljan, napisao je da je pravi boljševik „spreman da veruje [ne samo da pretpostavlja] da je crno belo, a belo crno, ukoliko Partija to zahteva“. U delu 1984, lik O’Brajan proglašava upravo ovu doktrinu – dva plus dva je zaista pet ukoliko tako kaže Partija – koju naziva „kolektivnim solipsizmom“.
Ne postoje granice: to je ono na šta se na kraju svodi vladavina teoretičara. Prema tome, dozvolite mi da pokažem svoje karte: Onoliko koliko grupa intelektualaca počne da liči na inteligenciju, tolika je mogućnost za pojavu totalitarizma ukoliko ta grupa stekne vlast. Predviđam realnu šansu da bi u bliskoj budućnosti mogli da živimo u kontrolisanoj demokratiji putinovskog tipa – umesto u socijalnoj demokratiji po uzoru na švedski model – te da bi takva kontrolisana demokratija ubrzo mogla da se pretvori u staljinističku državu. Odnosno u nešto iznad Staljina, jer Staljin nije imao pristup današnjim tehnologijama nadzora. To bi dovelo dotle da 1984 deluje kao liberalni raj.
Nastaviće se…
Memorijalno predavanje Rasel Kirk održano 13. decembra 2016. godine
Geri Morson je profesor umetnosti i društvenih nauka na Univerzitetu Nortvestern (Northwestern University) i autor knjige „Ana Karenjina našeg doba: gledati mudrije“
Preveo Vladan Mirković
Izvor Heritage.org
