Da li je vreme za promenu datuma Dana studenata?

Da li je vreme da se promisli o nekom drugom datumu za Dan studenata, koji bi bio prikladniji Univerzitetu, Beogradu i Srbiji?

Dan studenata Beogradskog univerziteta (formalno: Univerzitet u Beogradu) obeležava se u znak sećanja na dan kada je student prava sa Cetinja Žarko Marinović poginuo ispred Medicinskog fakulteta u Beogradu, tokom studentskog štrajka koji je zahvatio sve univerzitete u Kraljevini Jugoslaviji. Bilo je to 4. aprila 1936. godine.

O ovom događaju postoji mnoštvo članaka i manje-više je sve poznato, pa neću iznositi već ispričane priče, dostupne u periodici, literaturi i na internetu. Studenti Beogradskog univerziteta su do početka Drugog svetskog rata redovno obeležavali datum Žarkove smrti, a posle Drugog svetskog rata njegov grob u Očinićima kod Cetinja je uređen, a na nekadašnji praznik – Dan borca, 1954. godine – postavljena je spomen-ploča i doneta odluka da se datum njegovog stradanja proglasi Danom studenata Beogradskog univerziteta. Odluka je odmah i usvojena i važi i danas.

Ni tu nije bio kraj: godine 1972, posmrtni ostaci Žarka Marinovića preneti su u Aleju zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, gde i danas počivaju. Nije mi namera da se bavim ekshumacijama, niti da iznosim sudove o tome da li i ko bi trebalo da bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Naprotiv: smatram da svi koji su tamo – tamo treba i da ostanu: od Žarka Marinovića do, za sada poslednjeg sahranjenog – Šabana Šaulića. Jednom će nekom istraživaču možda biti zanimljivo da pročuavajući Aleju i na njoj počivajuće ukaže na sistem(e) vrednosti koji su Beogradom, Srbijom, Socijalističkom, potom i Saveznom Jugoslavijom… vladali od otvaranja Aleje zaslužnih građana, pa do nekog dana koji mu se učini pogodan kao završni. No, to je druga i sporedna tema.

PITANjE INSTINKTA ZA OPSTANAK
Pitanje koje sam postavio u podnaslovu odnosi se na sam Dan studenata BU i potrebu da se razmisli o njegovoj promeni. Naime: student Marinović je pripadao Komunističkoj partiji Jugoslavije (formalno, kao član, ili suštinski – kao vatreni zagovornik njenih ideja i programa – nebitno je, bio je iskreni komunista). Njega je u međusobnom sukobu ubio takođe student, pripadnik ORUJNA-e, političke organizacije sa takođe totalitarnog političkog pola, ali suprotnog od komunističkog. Nije ga ubila policija, niti je ubijen u sukobu sa organima reda. Jednog dana će se možda neko ozbiljno pozabaviti suštinskom dominacijom zabranjene komunističke partije na BU, zbog čega je država i reagovala – ali, sada to nije tema. Ideje i ideale samog Marinovića valja prihvatiti kao takve – sviđali nam se njegovi stavovi ili ne. On je za njih dao život i to se mora poštovati.

Ali država koja je utvrdila datum njegove tragične smrti kao praznik studenata BU raspala se u krvavom građanskom ratu. Partija koja je tu državu posedovala i koja je njome vladala (KPJ/SKJ) odavno ne postoji. I ona se raspala a da nije uspela da reši nijednu od velikih kriza koje su zahvatile državu i složeno društvo, a mnoge je i sama izazvala.

Predstavnici cetinjskog odbora Građanskog pokreta URA polažu venac na spomenik Žarku Marinoviću na 80. godišnjicu njegovog stradanja, 4. april 2016.

Dakle – sve za šta se Marinović zalagao je prestalo da postoji, uništeno u krvavom građanskom ratu, okončanim brutalnom NATO-agresijom na Srbiju, Crnu Goru i Republiku Srpksku. Najveći gubitnici i stradalnici su upravo srpski narod, Srbija, a sa njom i Beograd i BU. Besmisleno je slaviti bilo šta iz vremena „druge Jugoslavije“. To govori o nama kao o narodu koji je izgubio čak i elementarni instinkt za opstanak. Naravno, besmisleno bi bilo i negirati da je sve to postojalo i da su u tom sistemu i toj državi svoj vek odživele generacije ljudi.

Marinović nije završio fakultet, možda bi ga završio da je poživeo, a možda je na fakultet došao samo da bi se borio za svoje ideje, koje su trebale da transformišu Kraljevinu Jugoslaviju u sovjetsku republiku. Ne bi bio jedini koji je tako radio, ni kod nas, ni u svetu. Ni tada, ni kasnije. Nadam se da će se nekad neko ozbiljno i na činjenicama pozabaviti ličnošću ovog mladog i hrabrog čoveka i napisati jednu kvalitetnu – dakle objektivnu – monografiju. Zaslužio je i on, kao i mi. On se u istoriju BU upisao i ostaće u njoj zabeležen, čak i ako se sadašnji Dan studenata BU promeni. A trebalo bi da se promeni.

KOMUNISTIČKI KULT SMRTI
Beogradski univerzitet je najznačajnija visokoškolska ustanova u Srbiji. Postojali su i postoje profesori koji su u svetskoj nauci ili umetnosti ostavili veliki trag i ušli u naučne ili umetničke enciklopedije sveta i istoriju čovečanstva. Zar je moguće da datum rođenja ni jednog od njih ne zaslužuje da bude Dan studenata BU? Takođe, mnogi svršeni studenti BU su ostvarili velike naučne ili umetničke rezultate svetskih dometa. Rođendan nekog od njih je takođe pogodniji datum od dosadašnjeg, datuma smrti.

Komunistička ideologija je razvila svojevrsni kult smrti. Ali – za razliku od hrišćanstva, gde je mučenička smrt samo nužan stepenik ka vlastitom ostvarenju u Večnosti, u komunističkoj ideologiji je mučenička smrt nužan stepenik da bi neko drugi, nekada u nekoj budućnosti, bolje živeo. Pa i to eventualno. Nema večnosti, smrt je kraj za onog ko umire – a bolje će živeti drugi.

Nemam nameru da ulazim u raspravu sa idejama komunističke partije, ali smatram da je i ovo dobar razlog da se promisli o Danu studenata Beogradskog univerziteta. Oni koji su zagovornici sadašnjeg datuma, moraju biti svesni da postoje i oni koji su za neki drugi datum, i obrnuto. Ovo napominjem zbog potrebe za tolerantnom i civlizovanom akademskom raspravom. Beogradski univerzitet odavno nije na putu ostvarenja komunističkog društva i uopšte ga ne bi trebalo vezivati za programe i idelogije političkih partija, već za nesporne veličine kojih zaista ima mnogo.

Natpis „Miša Anastasijević svome otečestvu“ na Kapetan-Mišinom zdanju u kojem je danas smešten Rektorat Univerziteta u Beogradu

Pored navedenih predloga, postoje i drugi: datum osnivanja Univerziteta, datum osnivanja prve studentske organizacije, neki od datuma kada je nešto počinjalo, a vezano je za studente i Univerzitet, Beograd i Srbiju. Spektar je širok, jedino je sadašnji datum besmislen, jer je prevazđen – kao praznik mrtve države.

Ako sve ostane po starom, i to nešto govori o nama.

 

Đorđe Srbulović je istoričar. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard

Kultura
Pratite nas na YouTube-u