Odakle potiče vidljivi autošovinizam u Srbiji? Da li je to normalno za zemlju koja je kroz istoriju toliko puta bila izneverena, izdata, ostavljena i zaboravljena od „saveznika”? Zašto baš sada, posle 20 godina od zločinačkog NATO bombardovanja, o tome govorimo? Neverovatno je, ali istinito. U zemlji koja se, posle Prvog svetskog rata, u kome je bila pobednik, odrekla svoje državnosti i državljanstva, zarad privremenog jugoslovenstva, u Srbiji, ima najviše autošovinista u regionu. Ko su ti ljudi, šta ih motiviše, zašto žive u zemlji koju preziru? Pomenućemo neka moguća objašnjenja.
Pre toga, da skiciramo situaciju u okruženju (bivšim jugoslovenskim republikama) i u svetu u pogledu odnosa ljudi prema zemlji u kojoj žive. Ima li tamo autošovinista? Koliko vidimo, uglavnom nema. Kod nekih književnika i manjeg dela intelektualne elite srećemo podsmevanje i karikiranje situacije u sopstvenoj novoformiranoj nacionalnoj državi. Međutim, glasne i u medijima sve prisutnije autošoviniste ne vidimo. Idemo malo dalje. Da li su svi Izraelci saglasni sa odnosom njihove države prema Palestincima, prema susednoj Siriji ili nekom drugom potezu njihove državne ili spoljne politike? Da li ti koji drugačije misle od zvanične vlade ispoljavaju autošovinizam? Sačuvaj Bože, to se nikada neće desiti. Kritike unutrašnje i spoljne politike izražavaju se uglavnom u Knesetu, kroz neki kritički tekst, pa i demonstracijama na ulici, ali odricanje od interesa svoje države – nikada. Slično je u Mađarskoj, čak i u Albaniji.
U čemu je onda problem u Srbiji? Žestoki kritičari srpstva, potenciranja srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta, srpske osmovekovne državnosti, utrkuju se ko će više da ocrni državu u kojoj žive. Čini se da je najveći broj takvih autošovinista u Beogradu i Novom Sadu. Otkuda oni tu? O tome bi trebalo preduzeti ozbiljna sociološka i politikološka istraživanja. Osim onih koji su plaćeni za takav rad od međunarodnih medijskih, marketinških i lobističkih agencija, tu su i domaći „mislioci”. Dobrim delom, među njima su i razočarani preostali pobornici izbrisanog jugoslovenstva, a za to oni krive upravo Srbe.
Oni ne vide krivicu za razbijanje SFRJ kod novih država koje su, uz pomoć Vatikana, Nemačke i SAD, to nasilno učinile, već na Srbiji, koja navodno nije htela kompromisno rešenje. Među njima su i pristalice zapadnih koncepata demokratije iz država koje su nas, zločinački, protiv međunarodnog prava, bombardovale i nanele ogromne materijalne štete i opasne posledice po zdravlje budućih generacija.
Oni potenciraju da smo mi to zaslužili, jer smo se suprotstavili ponuđenoj demokratiji u vidu „Milosrdnog anđela”. Oni, u svom političkom slepilu, znaju samo ono što vole, a Srbiju i sve srpsko očigledno mrze, uključujući i srpsku mitologiju. Oni mlako tumače izlive ksenofobnog ponašanja u susednim državama, tumačeći ih kao „neozbiljne navijačke strasti i igre”. Nasuprot tome, u Srbiji je, za njih, sve negativno i ona je kriva čak i za izlive nacionalizma kod suseda. Samo nedostaje citiranje knjige „Mesečari” australijskog istoričara i profesora na Kembridžu Kristofera Klarka, u kojoj je abolirao Nemce, a Srbe proglasio za krivce za oba svetska rata. Zato je ova sramna knjiga, samo u Nemačkoj, prodata u 250.000 primeraka.
Kako da se odnosimo prema autošovinistima? Da li da prvo sebe javno proglasimo za krivca za sva zlodela i patnje tokom nasilnog razbijanja SFRJ? Da priznamo da smo zaslužili NATO bombardovanje i da smo time dobili lekciju iz demokratije, koju treba da potvrdimo tako što ćemo „prestati da sedimo na dve stolice” i uđemo u NATO, pa zatim i u EU. Da se odreknemo naglašavanja vrednosti srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta i podičimo se da smo „građani sveta” i moderni Evropljani, iako evropski identitet ne postoji, kao što nije postojao ni jugoslovenski. Da se odreknemo Kosova i Metohije, kada su ga oni i drugi već priznali kao nezavisnu državu i da se odreknemo svega što nervira njihove pokrovitelje?
Zar ne vide autošovinisti da su NATO bombardovanjem SRJ oni, takođe, ostajali bez mostova, pruga, slobode kretanja, da su morali u skloništa, a zatim sve češće kod onkologa, uz paćenički život u bolesti? Zar je moguće da oni rezonuju na način: tako nam i treba, kad nismo poslušni i kad smo iritirali Zapad, koji se sada suočava sa posledicama lokalnih ratova i „proleća” koje je izazvao, sa Bregzitom, Žutim prslucima i aferama? A Srbija, za to vreme, treba da toleriše i staloženo se suočava sa svojim autošovinistima.
Redovni profesor univerziteta
Izvor Politika, 02. april 2019.
