Hapšenje Džulijana Asanža je bar na trenutak i bar prividno ujedinilo levicu, desnicu i liberale širom sveta, odnosno one među njima koji shvataju kakve posledice vladavina globalne oligarhije ima za svet, za sve nas bez izuzetka, pa i na dobrovoljne robove.
Potvrdio je vrednosti slobode ličnosti i individualne akcije bliske liberalima i libertarijancima, razobličio laž i nasilje globalnih centara moći kao mračno – ne više naličje nego baš lice globalno dominirajućeg Zapada, što je dalo dodatne argumente kako levima, tako i desnima koji suverenističke i socijalne ideje pretpostavljaju obećanom planetarnom (i podrazumeva se – kapitalističkom) raju.
Ukratko, Džulijan Asanž je svojim delovanjem i svojom žrtvom podsetio i na trenutak aktuelizovao noseće ideje Zapada u poslednja dva veka, koje su u najvećoj meri – ako zanemarimo nasilne i manipulativne metode u njihovom promovisanju – zaslužne za njegovu moć nad ljudskim dušama u našoj epohi.
Asanž je predstavljao poslednju nadu za one koji su smatrali da su na Zapadu još moguće promene iznutra, koje bi preteće tokove ipak usmerile u drugačijem pravcu i od Zapada (ponovo? konačno? ipak?) načinile ako ne poželjnog, ono makar prihvatljivog subjekta na globalnoj sceni. On je produbio nadu da individualna akcija u sadejstvu sa dobro organizovanom i motivisanom mrežom saradnika, uz podršku novih medijskih i tehnoloških mogućnosti, omogućava da se stvori pol moći makar koliko-toliko nezavisan od globalne oligarhije, i koji bi u jednom trenutku mogao da prevlada.
Jasno je da je sve to bio utopizam, naročito sa pozicije onih koji vole da budu generali posle bitke, ali utopizam nije uvek i obavezno iluzija, već može biti i podsticaj, težnja ka svetu u kojem bi kao ljudi želeli da živimo, vizija i žudnja bez koje često nema ni plemenite i usmerene akcije.
Ipak, kraj „utopije Asanž“ i njegova potonja sudbina koja će sve više otkrivati mračno lice zveri koja ga je progutala, ponovo nas vraća na vrednost jednog istinskog realizma, ne kukavičkog i pragmatičkog, već onog koji nas tera da stvari nazivamo svojim imenima, i da ne polažemo nadu u iluzije, koliko god one privlačne bile.
Zver će nestati tek kada Zapad bude vojno, ekonomski i civilizacijski poražen. To neće doneti kraj istorije i raj na zemlji, ali će nas uvesti u jedan novi istorijski ciklus, u kom će samo od nas zavisiti mera u kojoj ćemo se ostvariti kao ozbiljni stvaralački subjekti u stvaranju jednog sveta koji bi, bar na neko vreme, mogao da bude bolje mesto za život.
Ne zanosimo se i neka nas porazi i sudbina poraženih ne parališu. Delajmo, jer sila je na našoj strani.
Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
