Srbija između dva mitinga

Dok još nije došlo do ozbiljnijih sukoba dve potpuno suprotstavljene grupe naših građana, potrebno je javno postaviti nekoliko pitanja

Sabirajući utiske sa koliko juče održanih protesta pristalica opozicije i slušajući, kao i uvek oprečne, procene uspešnosti i masovnosti, već se spremamo za okupljanje pristalica vlasti. Prvi su nam u subotu saopštili da Srbija srlja u propast vođena ovom i ovakvom vlašću, dok će nas u petak pristalice vlasti upozoriti da nas isto to čeka dokopaju li se vlasti ovi prvi.

Podele nisu naš izum, kao posledica prirodne različitosti pojedinaca prisutne su kod naroda širom sveta. Ipak, dok kod većine naroda one imaju manje-više prolazni karakter i u vezi su sa raznovrsnim načelnim pitanjima, gotovo je fascinantno kako kod Srba već dva veka – od nastanka moderne srpske države, traje nepomirljiv sukob onih koji su na vlasti i onih koji se bore da, po svaku cenu, zauzmu njihovo mesto.

ENERGIJA NETRPELjIVOSTI
Koliko je tragedija i stradanja to donelo u našoj istoriji ne treba posebno podsećati, i jasno je da nove podele i sukobi sa sobom nose nove nesreće. Pa ipak, u proleće 2019, u okolnostima okupirane gotovo šestine državne teritorije, na pragu nove svetske ekonomske krize, u vreme dramatičnog gubitka stanovništva i opasnog priliva migranata sa Bliskog istoka, u Srbiji se raspiruje energija netrpeljivosti sa očiglednom namerom da ta netrpeljivost preraste u sukob dve politički suprotstavljene strane.

Odgovora na pitanje zašto nam se to dešava nema od onih koji bi morali da daju odgovore: naša nacionalna inteligencija o tome ćuti na univezitetima, u nacionalnim institucijama, u SANU, u Udruženju književnika Srbije, SPC… Da li ćute zbog toga što ne uspevaju da pronađu razloge ove tragične pojave, ili je po sredi nešto drugo, predmet je za posebne analize. Naravno, ima i onih koji o ovom problemu ne žele da ,,štrajkuju ćutanjem“. Neki od njih smatraju da su nam podele, – nekad perfidno nekad providno – nametnute spolja od ne(baš)prijateljskih moćnih sila, a zbog njihovih neskrivenih interesa na ovom prostoru; drugi tvrde da smo za to sami sebi dovoljni i da se naše podele i nesloge hrane iskonskom potrebom za dominacijom i nepoštovanjem uspeha drugih. Moguće je da je istina negde između. U nečemu se svi slažu: rešenje problema je u konačnom pomirenju unutar našeg naroda. Nažalost, pomirenja nema na vidiku. Naprotiv.

Ono što je sasvim sigurno, u šta nas naša istorija neumitno uverava, jeste da se intenzitet tih podela povećavao do maksimuma u vremenima kada su se u Srbiji rešavali strateški, sudbonosni problemi, kako se kao društvo i država ne bismo bavili opstankom i odbranom svih nas, već sukobom između nas. Tada su te podele skoro po pravilu prelazile u svađe, sukobe, nasilje…

Zastava Srbije (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

Dok, na sreću, još nije došlo do ozbiljnijih sukoba ove dve potpuno polarizovane i suprotstavljene grupe naših građana,  potrebno im je javno postaviti nekoliko otvorenih pitanja i tražiti da njihovi predstavnici što pre odgovore ostalim građanima naše države na njih:

– Da li su vlast i opozicija svesne da svojim međusobnim sukobom dovode unutrašnje podele do najvećeg stepena u novijoj istoriji i zašto, bez obzira na tu činjenicu, i dalje uporno istrajavaju u tome?

– Šta je razlog da ni vlast ni opozicija ne uvažavaju istinu da nam ničiji spoljni interes ne sme biti važniji od našeg sopstvenog, te da je nužno da prestanu da prepoznaju neprijatelje jedni među drugima?

– Zašto ni vlast ni opozicija ne poštuju činjenicu da naša Srbija nema nikog drugog osim nas, bez obzira da li smo trenutno u vlasti, opoziciji ili pripadamo trećoj strani – onoj najbrojnijoj?

NUŽNI KORACI
Gledano bez strasti i bez opredeljivanja za jednu od dve strane lako ćemo uočiti da u svim nivoima vlasti Srbije postoje vredni i čestiti ljudi posvećeni napretku zemlje, kao što i među demonstrantima koji svake nedelje šetaju gradovima Srbije ima mnogo čestitih i vrednih građana koji su za taj napredak zabrinuti. Praktično, kod većine i jednih i drugih postoji isti motiv i isti cilj. Pa ipak, uprkos tome, činjenice su da dijalog odbijaju i vlast i opozicija, da je otežano fukcionisanje institucija, da je koncentracija celokupne moći uvek na jednoj strani, da se sve više primenjuju neprihvatljive metode političke borbe, da se zloupotrebljavaju javni resursi, da su mediji apsolutno instrumentalizovani, itd.

Da bi se te i takve okolnosti promenile nužno je (a to je ujedno i stav udruženja Narodna sloga) preduzeti sledeće korake:

– Zaustaviti dalje necivilizovano i neprimereno ophođenje na javnoj sceni Srbije, prizivanje bilo koje vrste nasilja, diskriminisanja i pretnji. Da ne srljamo u sve dublje i dublje sukobe, da se sačuva obraz Srbije i prekine sa njenim brukanjem u međunarodnoj javnosti.

U tom smislu Narodna Skupština što pre treba da donese Kodeks ponašanja lica na javnoj (političkoj) sceni Srbije, na isti način kao što postoje Kodeksi za ponašanje članova Vlade ( 2016), državnih službenika (2018) i narodnih poslanika (2011).

– Regulativom obezbediti obavezu održavanja dijaloga – rasprave o svim bitnim pitanjima javnog života u srbiji i to u telima u kojima je mesto za tako nešto – skupštinama, kako  bi Srbija, posle dugo vremena, ponovo postala uzorna demoktarska država. Da bi se to uradilo potrebno je da, ako zahtev za dijalog – raspravu – podnese 10.000 ljudi na nivou Republike ili jedan odsto stanovnika na nivou lokalne samouprave, Narodna skupština na svojoj prvoj vanrednoj sednici (član 249. Poslovnika) o tome usvoji odluku.

Zastava Srbije (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)

– Da nam reči vrede a ne vređaju, a istina bude zajednička, neophodno je doneti  izmene Zakona o informisanju i medijima (2016.) I zakona o elektronskim medijima (2016). Bez želje da ulazimo u uređivačku politiku medija, smatramo da su oni obavezni da obezbede uslove za ravnopravno prisustvo predstavnika legitimnih političkih subjekata i predstavnika civilnih (javnih) struktura društva, i to bez obzira na vreme održavanja izbornih kampanja.

Tek kada se uradi gore navedeno može se nastaviti sa uspostavljanjem pravne države i njenih demokratskih institucija. Do tada, u atmosferi između dva mitinga, zamislite se nad pitanjem: Da li su vam potrebne obe ruke, bez obzira na to da li ste dešnjak ili levak?

 

Miodrag Vukmirović je predsednik Upravnog odbora udruženja „Narodna sloga“

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

 

Izvor Novi Standard

Politika
Pratite nas na YouTube-u