Još nismo podlegli i nismo postali kolonija. Uprkos svemu, još imamo svoju, nacionalnu državu. Svetu i danas dajemo velike umetnike i sportiste. Ove godine obeležavamo osam vekova postojanja Srpske pravoslavne crkve, koja je nadživela sva tuđa, neprijateljska carstva, sve ratove, seobe i genocide koje stolećima podnosimo. U ratovima s kraja prošlog veka Srbija je svetu dala primer upornog i hrabrog otpora pred NATO armadom i njenom medijskom propagandom. To je ta naša neobična istorijska i politička samosvest. Ona će biti naš glavni životni resurs i u doglednoj budućnosti.
Ovako istoričar dr Miloš Ković, sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, analizira poziciju naše države, između Istoka i Zapada, njen otpor prema pritiscima koji dolaze sa svih strana. Ipak dodaje da smo se opasno približili statusu „periferije“.
— Srbija je od velike obnove 1804, smatrana „poluperiferijom“ „modernog svetskog sistema“, o kome piše Imanuel Volerstin. U okvirima kraljevine i socijalističke Jugoslavije, ona se borila da takav status zadrži. Rekao bih, međutim, da se danas opasno približila statusu „periferije“ – upozorava naš sagovornik. – To je stanje u kome više nemate šta da ponudite bilo kome, osim što kapitalističkom „jezgru“ dajete tržište, sirovine i jeftinu radnu snagu. Jednostavno, u vašoj zemlji se više ne stvara – ni deca, ni velike ideje, ni poljoprivredni, ni industrijski proizvodi. To je, u stvari, status kolonije. Odatle dolazi i najvažnija podela koja danas postoji u našem društvu.
Ni nas nije zaobišao sindrom nekih društava u kojima je bogatstvo u rukama nekolicine ljudi, dok je ogromna većina građana na ivici siromaštva…
— Skoro sve što danas vidimo u Srbiji pronaći ćemo u kolonijama zapadnoevropskog i američkog, kapitalističkog „jezgra“ 19. i 20. veka. Siromaštvo je tu endemska bolest. Bogat je samo onaj tanki sloj domorodaca koji je postao deo kolonijalnog sistema, preuzeo njegove „vrednosti“ i poslušno izvršava njegove naloge. Ključno je to što radnik u koloniji više ne zna ko mu je poslodavac i od koga bi trebalo da zatraži zaostale plate i dugove. Još važnije je to što ga uveravaju da nešto nije u redu sa njegovom tradicionalnom verom i istorijskom kulturom. One, jednostavno, nedovoljno liče na kulturu kolonizatora.
Jesmo li mi klasno društvo i ako jesmo na koje klase se delimo?
— Sloju kolonijalnih upravnika indijske boje kože i engleskih duša, kako je u 19. veku engleski liberal Tomas Babington Makoli opisivao lojalne Induse, pripada najveći deo političke, medijske, poslovne i akademske elite u današnjoj Srbiji. Oni imaju moć, novac, sredstva ubeđivanja i zastrašivanja. Vode glavnu reč i u vlasti i u opoziciji, na univerzitetu i u školama. Iza njih stoje Zapad i NATO. Ali, u Srbiji su oni ubedljiva manjina. Većina ih gleda i, zasada, ćuti. Ona se svakoga dana bori za koru hleba, da sačuva dostojanstvo svoje dece i svojih starih od nebrige i samoživosti obezljuđenog, kolonizovanog društva. Iza njih stoje njihovi preci, istorija i tradicijska kultura. Mislim da su, uz sve naše unutrašnje deobe koje se ni prebrojati ne mogu, to dve osnovne klase na koje smo danas podeljeni.
Gde je danas levica u Srbiji, da li je došlo vreme da ona povrati stari sjaj?
— Potrebno je da se setimo da se pojam levice izvorno odnosio na jakobince u Francuskoj revoluciji. Oni su, pored ostalog, bili izraziti patrioti. Sa tog izvora u 19. veku napajali su se srpski radikali. Taj spoj patriotizma, antirasizma i socijalne pravde karakterističan je za današnje levičarske pokrete u Latinskoj Americi. U Evropi, Korbin i Melanšon nisu podlegli NATO propagandi, pa ni antisrpskoj histeriji. Levica je, dakle, žilava i borbena. Pitanje je vremena kada će biti obnovljena i u Srbiji.
I danas je u zapadnim društvima podela na klase jedna od najvažnijih i klase se između sebe teško mešaju…
— Reč je o istorijski vrlo hijerarhizovanim društvima, u kojima je osnov poretka vekovima bila rasa, odnosno razlika između belih kolonista, crvenih starosedelaca i crnih robova. Unutar bele zajednice, imovinske razlike oduvek su bile ogromne. Takvo istorijsko iskustvo SAD proisteklo je iz tradicija Velike Britanije. Privilegije evropskog plemstva stolećima su se zasnivale na verovanju u „plavu krv“, na uverenju u njegovu rasnu, biološku superiornost. Bogatstvo tu čak nije bilo suštinski važno i na njemu će insistirati tek skorojevićko građanstvo.
Uverenje po kome su plavi i visoki ljudi sa severa rođeni da vladaju svima ostalima, vekovima su ispovedale upravljačke elite od Londona do Sankt Peterburga i od Stokholma do Atine. Zbog toga su evropske zemlje nametale rasističke poretke svojim američkim, afričkim i azijskim kolonijama. Čak i Romanovi su se pozivali na svoje švedsko poreklo, dok su skoro sve balkanske nacije u 19. veku uvozile svoje dinastije iz Nemačke i Skandinavije. Skoro sve, jer samo su Srbi imali tri svoje, nacionalne, srpske dinastije – Petroviće, Karađorđeviće i Obrenoviće.
MOĆ I NOVAC U RUKAMA MANjINE
Koliko je evropsko i američko društvo podeljeno?
— Podela na bogate i siromašne, na poslodavce i zaposlene samo je jedna od podela koje postoje u heterogenim evropskim i američkim društvima. Svetski trend, koji nameću SAD, a za njima idu Velika Britanija i vodeće zemlje EU, nalaže prikupljanje moći i novca u rukama sve manjeg broja ljudi. Danas se sa užasavanjem govori o koncentraciji bogatstva u rukama najužih krugova u SAD, što bi tobože bilo nečuveno u istoriji te velike demokratije.
Autor Ljiljana Begenišić
Izvor Večernje novosti, 01. maj 2019.
