Vrednosti i njihova kriza

Problem krize vrednosti je najpre pitanje za one koji bi da ih smatraju elitom, a odbijaju da privatni interes podrede društvenom

U Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka, u saradnji sa udruženjem BAZAART, 18. aprila 2019. godine održana je tribina pod naslovom „Kultura u tranziciji društvenih vrednosti“. Tribina, pored još jedne predviđene za 23. maj, zamišljena je kao uvod u nacionalnu konferenciju „Vaspitavati kulturom – ka društvu u kom su vrednosti važne“, koja će biti održana krajem juna u Beogradu. Namera organizatora konferencije je usaglašena sa naporima da se naglasi društvena važnost saradnje između resora kulture i obrazovanja, koja kroz Predlog Strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2019. do 2019. godine i Nacrt Zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi, kao i druge aktivnosti nadležnih ministarstava, ustanova i organizacija civilnog društva dobija sve sistematičnije institucionalne oblike.

Sa obzirom da do primene planskih i sistemskih oblika saradnje između ovih resora još nije došlo, rad na podizanju javne svesti o neophodnosti ovakve saradnje, osmišljavanje njenih modaliteta i aktivno podsticanje da se predložene mere primene u praksi, uvek je dobrodošlo. Tome svakako doprinosi pomenuta konferencija, kao i tribine koje je najavljuju, tim pre što je ona nastala saradnjom između organizacije civilnog društva i republičke ustanove kulture, uz učešće univerzitetskih profesora i prosvetnih radnika. Takođe, konferencija u svoj fokus stavlja pitanje vrednosti, kao sa stanovišta kulturne politike teško merljivu i još teže neposredno primenljivu kategoriju, koja je nesporno sržna za motivisanje realizacije ideje o društvenoj važnosti usaglašavanja kulture i obrazovanja.

Na tribini „Kultura u tranziciji društvenih vrednosti“ učestvovali su Milena Dragićević Šešić, Slobodan Cvejić, Vladimir Kolarić, Jasna Dimitrijević, Ana Martinoli i Virdžinija Đeković, a razgovor je vodila Jovana Karaulić. Ovaj tekst neće predstavljati sažetak ideja iznetih na tribini niti mog izlaganja, već će izdvojiti neke teme od važnosti za razumevanje pojma kulturnih vrednosti i njihovog statusa u savremenom društvu.

KAKO NASTAJU VREDNOSTI 
Kao i pojam kulture, i pojam vrednosti predstavlja fluidan pojam podložan različitim, što teorijskim, što ideološkim interpretacijama. Vrednosti s jedne strane predstavljaju individuelne predispozicije koje opredeljuju nečije ponašanje, dok se s druge strane mogu posmatrati kao istorijski generisana temeljna uverenja i stavovi, odnosno skupovi uverenja i stavova, kojima pojedinci i zajednica odgovaraju na pitanja sopstvenog postojanja i zajedništva. U tom smislu, i sama kultura može biti sagledana kao istorijski formiran kompleks normativno-vrednosnih (ili idejno-vrednosnih) osnova ljudske delatnosti, u skladu sa kojim razlike između društava, država i kultura, pa i istorijskih epoha, nisu samo rezultat različitog ekonomskog ili političkog poretka, nego pre svega različitih pogleda na svet, čije jezgro su vrednosti i kultura.

Vrednosti u ovom smislu predstavljaju osnov identitetskih opredeljenja i (samo)određenja, i kao takve nisu apsolutne, ali umnogome određuju ponašanje pojedinaca i grupa u društvenom, kao i institucionalnom kontekstu, od lokalne do međunarodne ravni. Vrednosti takođe nisu jednoobrazne za sve pripadnike jednog društva i građane jedne države, pa čak ni za samog pojedinca u različitim egzistencijalnom kontekstima. Vrednosti u nekom smislu treba shvatiti kao odgovor pojedinca ili grupe na izazove iz sistema i okoline sistema kom pripadaju ili koji čine. Vrednosti su svojevrsni instrumenti kojima se prilagođavamo sistemu i sistemskoj okolini, i kao takve one mogu biti pasivno (tradicija i važeće društvene norme) ili aktivno (samosvestan izbor autonomnog pojedinca ili motivisane grupe) usvajane, pri čemu se, opet ne radi o apsolutnim i jednoznačnim kategorijama.

Takođe, što se ne sme zaboraviti, vrednosti su konstruisane, usmeravane i upotrebljavane od određenih centara moći i one se, kao i celokupan društveni u kulturni milje, prepoznaju u određenom institucionalnom kontekstu. Kada govorimo o krizi vrednosti u nekom društvu, moramo biti svesni nivoa do koje je ona generisana od strane određenih nosilaca moći, kao i na koji način pravni i institucionalni sistem države podržava ili sankcioniše određena vrednosna uverenja i izbore. Koliko su, drugim rečima – na primer u Srbiji – institucije, uključujući i resorna ministarstva, uopšte u mogućnosti da utiču na sistem vrednosti u određenim aspektima, zahvaljujući značajnim zakonskim ograničenjima.

Bronzana statua ,,Samoizgrađeni čovek“, Bobi Karlajl, Midlton (Viskonsin)

Vrednosni su, takođe, uvek u krizi, jer se uvek preispituju i njihovo izražavanje i praktikovanje uvek nosi određenu meru konfliktnosti u odnosima između pojedinaca, pojedinaca i grupa, različitih podskupova društvenog sistema, uključujući i generacijske, kao i odnos između privatnog i javnog.

Hibridnost, razcepljenost, konfliktnost i segmentiranost polja vrednosti u današnjem društvu – a to je globalna tendencija – možemo posmatrati sa stanovišta usmerenog delovanja centara moći u smeru ostvarivanja projekta refeudalizacije sveta, o čemu sam već pisao („Pseudo-apokaliptičke strategije i njihovo medijsko posredovanje na prostorima bivše Jugoslavije“), ali i kao posledicu krize globalnog karaktera koja se ne prepoznaje više samo na političkoj, ideološkoj i moralnoj, nego na kulturno-civilizacijskoj ravni, odnosno ravni sukoba i preispitivanja temljenih uverenja na kojima počiva smisao postojanja kako pojedinca tako i zajednica i njihovih institucionalnih uobličanja.

PITANjE SMISLA
Konfuzija vrednosti je, s jedne strane, manipiluativni projekat koji vodi iracionalizaciji javne svesti i ukiniću političkog procesa, a s druge odraz krize dominantne ideološke platforme koja više ne nudi funkcionalne, prihvatljive i celovite egzistencijalne odgovore pojedincima, kao ni grupama i zajednicama sa snažnije izraženom potrebom očuvanja zajedničkog identiteta. Potraga za korenima u vremenima – pre svega vrednosnih – kriza, na individualnom planu vodi traganju za uporištima u takozvanim „dubokim strukturama“, relativno nezavisnim od promena na ideološkom ili institucionalnom nivou.

To u neku ruku dokazuje istraživanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka „Vrednosti i kulturni aktivizam maturanata Srbije“ (2011), autorki Bojane Subašić i Bogdane Opačić, u kom se navodi se takozvani tradicionani stavovi tadašnjih maturanata u Srbiji ne ogledaju toliko u „percepciji političkih kretanja“, koliko u „odnosu prema porodici i podelama uloga u privatnoj sferi“, pri čemu se porodični i rodni identitet pretpostavljaju nacionalnom ili verskom, a o drugom kulturno generisanim identitetima da ne govorimo. Oni, prema istraživanju, ne izražavaju toliko snažna „tradicionalna“ uverenja, koliko „pokazuju simbiozu tradicije i modernog“, dok se i postojanje „ksenofobije i nacionalističkih stavova“ objašnjava najčešće strahom od „gubitka nacionalnog identiteta, svoje prošlosti“.

Ukratko, dodajem, nove vrednosti oblikuju se potrebom za preživljavanjem, ne samo individualnim, nego i opstankom zajednice u kulturno i identitetski prepoznatljivim oblicima. U nekim vremenima, ono što izgleda kao „zatvaranje“ može biti odgovor usmeren ka „čuvanju semena za budućnost“, opredeljenje tipičnije za epohe ili kulture opstanka nego za epohe ili kulture stvaralaštva.

A stvaralaštvo, odnosno primat stvaralaštva nad pukim preživljavanjem, kao i vrednosti snažno usmerene ka pozivu samoostvarenja svake ličnosti u zajednici, kao podsticajnom sistemu i sistemskoj okolini za takvo samoostvarenje – čemu bi morali da težimo – može prevladati tek kada svako od nas, sa punom odgovornišću prema sebi i drugima, svoju kulturnu, umetničku i obrazovnu delatnost usmeri kao autentičnom i proživljenom odgovaranju na osnovna pitanja smisla naših života i zajedništva, koje će svi, a naročito mladi, moći da dožive kao egzistencijalno važna.

Mermerna statua ,,David“, Mikelanđelo Buonaroti, Akademska galerija u Firenci

Kao i svaki društveni problem, i problem vrednosti i krize vrednosti je najpre pitanje za one koje bi voleli da ih smatraju elitom, a koji svoje privatne interese i sinekure neće pretpostavljati odgovornosti prema drugima i prema zajednici, a u prvom redu prema samima sebi. A to je, više od svakog istinskog ili umišljenog „populizma“, jedan od temelja krize u kojoj se nalazimo, bez obzira na ideološke i stranačke pozicije koje zauzimamo, ili vrstu retorike kojom manje ili više vešto zamaskiravamo svoju namoć. A vrednosti neće biti važne, i biće puke apstrakcije, dok nam najpre ne bude važan čovek – svaki bez izuzetka, i istinski.

 

Naslovna fotografija: Mermerna bista ,,Žena sa velom“, Petar Ubavkić, Narodni muzej u Beogradu

 

Vladimir Kolarić je prozni i dramski pisac, teoretičar umetnosti i kulture, autor knjige „Hrišćanstvo i film“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Tekst je u naznatno skraćenom obliku objavljen na sajtu udruženja BAZAART

Pratite nas na YouTube-u