Administracija američkog predsednika Donalda Trampa pokazala je malo interesovanja za javnu diplomatiju. Pa ipak, javna diplomatija – napori vlade da komuniciraju direktno sa vlastima drugih država – jedan je od ključnih instrumenata koji kreatori politike koriste za generisanje meke moći, a tekuća informaciona revolucija čini takve instrumente važnijim nego ikada.
Ankete i Portland indeks meka moć 30 pokazuju da je američka meka moć opala od početka Trampovog mandata. Tvitovi mogu pomoći u postavljanju globalne agende, ali ako nisu privlačni drugima oni ne utiču na povećanje meke moći.
Trampovi branioci odgovaraju da je meka moć – ono što se događa u glavama drugih – irelevantna; važna je samo tvrda moć sa svim svojim vojnim i ekonomskim instrumentima. U martu 2017. godine, Trampov direktor kancelarije za budžet Mik Malvejni proglasio je „budžet tvrde moći“ koji je skresao sredstva za Stejt Department i američku Agenciju za međunarodni razvoj za skoro 30 odsto.
Srećom, vojni lideri znaju bolje. Mesec dana pre Malvejnijeve objave, tadašnji sekretar odbrane general Džejms Matis, upozorio je Kongres rekavši: „Ako ne budete u potpunosti finansirali Stejt department, moraću da kupim više municije“. Kao što je Henri Kisindžer jednom istakao, međunarodni poredak ne zavisi samo od ravnoteže tvrde moći, već i od percepcije legitimiteta, koji, u suštini, zavisi od meke moći.
PARADOKS IZOBILjA
Informacione revolucije uvek imaju duboke socio-ekonomske i političke posledice – one svedoče o dramatičnim efektima Gutenbergove štamparske prese na Evropu u 15. i 16. veku. Jedna od njih se odnosi na aktuelnu informacionu revoluciju iz šezdesetih godina i pojavljivanje „Murovog zakona“: broj tranzistora na kompjuterskim čipovima se udvostručuje otprilike na svake dve godine. Kao rezultat dobili smo činjenicu da se snaga računara dramatično povećala i da je početkom ovog veka koštala 0,1 odsto onoga što je koštala početkom sedamdesetih godina.
Godine 1993, bilo je svega 50 veb-sajtova u svetu; do 2000. taj broj je prestigao cifru od pet miliona. Danas preko četiri milijarde ljudi koristi internet, a predviđa se da će taj broj porasti na pet do šest milijardi ljudi do 2020. godine, i da će „internet stvari“ (internet of things) povezivati desetine milijardi uređaja. Fejsbuk ima više korisnika nego Kina i SAD stanovnika zajedno.
U takvom svetu, moć privlačenja i ubeđivanja postaje sve važnija. Međutim, davno su prošli dani kada se javna diplomatija uglavnom vodila putem radija i televizijskog emitovanja. Tehnološki napredak doveo je do dramatičnog smanjenja troškova obrade i prenošenja informacija. Rezultat je informaciona eksplozija, koja je proizvela „paradoks izobilja“: obilje informacija dovodi do smanjenja pažnje.
Kada obim informacija sa kojima se suočavaju ljudi postane zapanjujući, teško je znati na šta se treba fokusirati. Algoritmi društvenih mreža su dizajnirani tako da se takmiče za pažnju. Reputacija postaje još važnija nego u prošlosti, a političke borbe, zasnovane na društvenim i ideološkim sklonostima, često su usredsređene na stvaranje i uništavanje kredibiliteta. Društveni mediji mogu učiniti da lažne informacije izgledaju verodostojnije ako potiču od „prijatelja“. Kao što je izveštaj američkog specijalnog tužioca Roberta Malera o ruskom mešanju u predsedničke izbore 2016. godine pokazao, upravo to je omogućilo Rusiji da se iskoristi američke društvene medije.
VAŽNOST REPUTACIJE
Reputacija je uvek bila važna u svetskoj poltiici, ali je kredibilitet postao još važniji izvor moći. Informacije koje se čine propagandnim ne samo da mogu biti odbačene, već se mogu pokazati i kao štetne za kredibilitet države koja ih širi, što smanjuje njenu meku moć. Najefikasnija propaganda nije propaganda. To je dvosmerni dijalog među ljudima.
Izgleda da Kina i Rusija to ne shvataju, a ponekad se dešava da i Sjedinjene Države ne prođu test. Tokom rata u Iraku, na primer, tretman zatvorenika u Abu Graibu na način koji nije u skladu sa američkim vrednostima doveo je do stvaranja slike o licemerju koju nije bilo moguće preokrenuti emitovanjem slika muslimana koji žive dobro u Americi. Danas, predsednički „tvitovi“ za koje se ispostavilo da su dokazano lažni potkopavaju kredibilitet Amerike i smanjuju njenu meku moć. Efikasnost javne diplomatije se meri brojem promenjenih mišljenja (što se odražava u istraživanjima javnog mnjenja), a ne potrošenim dolarima ili brojem poslatih poruka.
Domaća ili spoljna politika koja izgleda licemerno, arogantno, ravnodušno prema stavovima drugih ili je zasnovana na uskom shvatanju nacionalnog interesa može potkopati meku moć. Na primer, u istraživanjima javnog mnjenja sprovedenim nakon invazije na Irak 2003. godine, došlo je strmoglavog pada privlačnosti SAD-a. Sedamdesetih godina mnogi ljudi širom sveta su se usprotivili američkom ratu u Vijetnamu, a nepopularnost takve politike uticala je na američki globalni položaj.
Skeptici tvrde da takve epizode pokazuju da meka moć nije toliko bitna; zemlje sarađuju zbog vlastitog interesa. Ali ovaj argument izostavlja glavnu poentu: saradnja je stvar dogovora, a na sadržaj dogovora utiče stepen privlačnosti ili odbojnosti.
Srećom, meka moć zemlje ne zavisi samo od njene zvanične politike, već i od privlačnosti njenog civilnog društva. Kada su demonstranti u inostranstvu marširali protiv rata u Vijetnamu, često su pevali himnu američkih pokreta za građanska prava – „We Shall Overcome“.
Imajući u vidu dosadašnje iskustvo, postoje dobri razlozi za nadu da će SAD povratiti svoju meku moć nakon Trampa, iako bi veće investiranje u javnu diplomatiju svakako pomoglo.
Džozef Naj je profesor na Harvard Univerzitetu i autor knjige „Da li je američki vek završen?“ kao i knjige „Da li je moral bitan? Predsednici i spoljna politika od FDR do Trampa“.
Preveo Radomir Jovanović
Izvor Project Syndicate
