M. Vitezović: Srbi kao statisti u srpskoj istoriji

I posle ovih osam nedelja mogu da ponovim: „Ovo nije kralj Petar Prvi, ni svoj, ni moj, ni srpski, ni istorijski, ni geografski“

U prikazu sedme i osme epizode serije „Kralj Petar Prvi“, filmski i televizijski kritičar Božidar Zečević, u tekstu pod naslovom „Neki drugi film“, pokušava da me uteši sledećom tvrdnjom: „Tek pred kraj serije počinje da funkcioniše dramsko jezgro Vitezovićeve proze.“ Ja, međutim, dosad viđenim epizodama ostajem neutešan.

Posle teksta „Ovo nije kralj Petar, ni svoj, ni moj“ javljaju mi se prijatelji, poznanici, pa i obični gledaoci, tešeći me i pitajući u neverici da li je moguće, ono što je i meni teško poverovati, da seriju „Kralj Petar Prvi“ gledam nedeljno, kad i ostali televizijski gledaoci, iako sam već u najavnoj špici potpisan kao jedan od scenarista (onaj u sredini, da ne mrdnem). Mislim da to služi na čast producentima. Ali, sumnjam da je to i učinjeno njihovom dobrom voljom, kojom su, imajući u vidu moje godine, hteli da sačuvaju moje zdravlje i spasu me od istorijskog šoka koji bih doživeo da sam celu seriju video odjednom. Ovako, sa velikim jadom i očajem, već osam nedelja čekam nastavak ove razistorijske serije.

I posle ovih osam nedelja mogu da ponovim: „Ovo nije kralj Petar Prvi, ni svoj, ni moj, ni srpski, ni istorijski, ni geografski“. Srbi su skoro svedeni na statiste, koji statiraju i sebe i Austrougare. Neznatan je broj onih znamenitih Srba koji bi trebalo da imaju važne dramske uloge, a koje su svedene uglavnom na epizode. Istorija se imenuje srpskom, ali je uglavnom na preskok, koji nije hronološki, i veoma je istumbana, kao da je serija pisana sa ciljem da gledaoci koji ne znaju istoriju, ili je slabije znaju, malo ili ništa i ne saznaju. Oni koji znaju, biva im toliko jasno da je s vremenom gledaju iz znatiželje ili je prestaju gledati.

Što se tiče geografije, ona je u proplancima i lazovima, najčešće bezimenih toponima, a tamo gde ih ima unose zabunu. Tako je Slovac čas na Drini, čas kod Valjeva, pod jednim vazda tmurnim nebom. Jedino celovito mesto je Beograd. Međutim, on je slikan tako da se ne prepoznaje. Ono po čemu se Beograd u prvim decenijama 20. veka prepoznavao, pored Kalemegdana, Čaršije (danas Ulica kralja Petra), Dorćola, Pristaništa, Karađorđeve i Železničke stanice, to su veoma izgrađene ulice Knez Mihailova, Terazije (sa novoizgrađenim hotelom „Moskva“), Ulica kralja Milana (uz dvorove i dvorski park), Šetalište (Ulica kneza Miloša), toga nema u seriji.

To je bio Beograd Srbije kralja Petra, o kojoj svedoči Jovan Dučić: „Srbija nije bila nikad toliko slobodna, niti je nacionalni duh bio razvijeniji, niti je ikad bilo manje bezbožnosti u našim idejama i u našem životu. U Beogradu se onda govorilo slobodnije nego u parlamentu Belgije, najslobodnijem parlamentu u Evropi, i čiji smo ustav umnogome kopirali“.

Iz tog Beograda pisao je Dimitrije Tucović, vođa srpske socijaldemokratije: „U Srbiji ne vlada kralj. U Srbiji vlada buržoaski parlament. Jedino što mi, socijalisti, možemo zameriti kralju Petru što se više ne bori za radnička prava. Ali zar to možemo tražiti od jednog kralja?“ (dopisnica upućena u Ženevu Vladimiru Iljiču Lenjinu).

Dučić, koga su istorijske prilike učinile veoma bliskim kralju Petru, svedoči: „Stari kralj Petar je poslednji naš vladar koji je izgledao kao jedan iz reda vladara dinastije Nemanjića, po onome što je njemu bilo najbitnije, po pobožnosti i po herojstvu. Bio je vladar najsrećnije zvezde. Jedne noći Skupština je votirala neočekivani kredit od 200 miliona zlatnih dinara za naoružavanje srpske vojske, koja je za nepunih šest meseci posle toga stavljena na snagu kako su imale najspremnije vojske u Evropi. I, najzad, Balkanski ratovi, u kojima je stari kralj Petar odneo izvesne lične uspehe, kakve do tog vremena nije odneo nijedan srpski vladar osim cara Dušana.“

Za te kredite jedino nisu glasale srpske socijaldemokrate, koje je u parlamentu zastupao Dragiša Lapčević. Trockom i ostalima u Moskvi su se krajem 1914. i početkom 1915. priključili doktor Arčibald Rajs i Džon Rid. U scenariju koji sam pisao za seriju „Čarape kralja Petra“ postoje scene sa pomenutim junacima i događajima. Tih scena u seriji „Kralj Petar Prvi“ nema. Nema Balkanskih ratova, u kojima su pobede kralja Petra učinile Kraljem Oslobodiocem. Ratnim događajima, koje je dobro ocenio kritičar Božidar Zečević, može se staviti i previše primedaba. Zadržaću se na izvesnim, kojih nema.

Nema objašnjenja zašto je Austrougarska napala preko Drine, a time ni objašnjenja da je austrougarski prestolonaslednik Ferdinand došao u Sarajevo na vojne vežbe napada na Srbiju. Nema scena o objavi mobilizacije zvonjavom svih zvona u svim mestima Srbije. Tako nema ni scene kako kralj Petar zvoni na Oplencu i kako se u zvonjavi ukočio toliko da nije mogao da pusti uže zvona. Umesto ove scene, u seriji postoji scena obijanja kase u kabinetu bolesnog vojvode Radomira Putnika, u kojoj su, navodno, regrutni spiskovi.

Nema scena da je austrogarska armija prešla Drinu ne samo sa svom silom, već ni da je prešla sa 1.238 gotovih vešala. Nema brojnijih scena o zločinima u Mačvi pre Cerske bitke, gde su sva ta vešala upotrebljena, o čemu je svedočio austrougarski poručnik i pisac Egon Irvin Kiš, u knjizi „Zapiši to, Kiš“. Ove stravične zločine u Mačvi istraživao je dr Arčibald Rajs. Ali ni toga u seriji nema. Ni toga kako se, u ime istine, odlučio da stupi u srpski narod.

Nema scena preseljenja Skupštine i Vlade u ratnu prestonicu Niš. U Niš će, posle srpskih pobeda, stići preko dvadeset hiljada austrougarskih zarobljenika, prema kojima je postupano po Ženevskoj konvenciji. Nema ni Kragujevca, u kome je, u gimnaziji, sve vreme srpska Vrhovna komanda. I u kome rade neprekidno vojni zavodi, pa i kad treba da „skidaju“ dno granata za tri milimetra.

Cerska i Kolubarska bitka bile su prve pobede saveznika i tako su slavljene, sem u scenama serije. Nema ni vrhunca Kolubarske bitke, u koju je kralj Petar ušao kao redov, ali koji je i pre svih ušao u još okupiran Beograd. Nema ni scena pošasti pegavog tifusa, koja je odnela preko 40.000 ljudi. Bitku protiv pošasti dobile su bolničarke sveta iz preko dvadeset bolnica, koje su dobrovoljno došle u Srbiju. One su bile predvođene „sivim prepelicama“ – školskim bolničarkama. Ono što obesmišljava i ponižava i narod i istoriju – nema ni scena o hiljadu i trista kaplara, sem repličice jednog ranjenog, kao odgovor na pitanje odakle je.

Svestan naših uglavnom neuspelih ili poluuspelih pokušaja, a preskupih, da se u filmovima naprave velike masovne scene iz epohe, javnog života, sa manifestacija, sa demonstracija i ratnih bojeva, ja sam, pišući scenarije, tražio umetničke načine da budem štedljiv, a da se dobije dobar, pa i neočekivano uspeo domet.

Odlučio sam da napravim veliki omaž srpskoj fotografiji, koja će u Svetskom ratu postati dokument (čiji je početak slavljen u Srbiji – Anastas Jovanović sa dagerotipijom numero 2) i kinematografiji (jer je film „Krunisanje kralja Petra“ svetski zaštićen film). Što se filmova tiče, dogovarao sam se sa istoričarom filma i znalcem digitalizacije Radoslavom Zelenovićem, tada direktorom Kinoteke, kako da iskoristimo fond Kinoteke iz vremena prve dve decenije 20. veka, kako da sve uklopimo i da ponovo „oživimo“ to predačko bogatstvo. Hteli smo da to bude događaj.

Da bi sve ovo bilo prirodno i uverljivo, uveo sam kao junake dvojicu snimatelja, Mihajla Al. Popovića i Stanislava Krakova (koji je pred Drugi svetski rat napravio veoma uverljivu rekonstrukciju Albanske golgote). Na moju veliku žalost, producent je to odbacio i dobili smo šta smo dobili. Šta ćemo još dobiti u dve preostale epizode, gledaću sa velikom nadom, a ako je ne bude – moj očaj će biti neizmeran.

LIČNA KOLEKCIJA
Što se tiče fotografija, lično imam kolekciju fotografija o kralju Petra i njegovoj epohi. Priredio sam za „Pravoslavnu reč“ dopunjeno izdanje velikog „Ratnog albuma 1914-1918“ pukovnika Andre Popovića.

TROCKI O PROTIĆU I PAŠIĆU
U hotelu „Moskva“, koji je bio sedište svih svetskih dopisnika iz Beograda, tokom Balkanskih ratova i na početku svetskog rata, kao dopisnik Kijevskih novina, boravio je i Lav Davidovič Bronštajn Trocki, i za njih izveštavao iz Srbije i vodio intervjue sa najviđenijim Srbima, ponajpre sa Nikolom Pašićem: „Protić, Pašić i Paču, to je trio koji vodi Srbiju. Protić i Paču su na daleko višem intelektualnom nivou od Pašića, ali je Pašić od svih najdalekovidiji, kako mi ga je karakterisao jedan dalekovidi Srbin, Dragiša Lapčević.“

 

Izvor Večernje novosti, 12. maj 2019.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u