Skot ili Skat? Ta dilema pojavila se čim je aktuelni američki ambasador došao u Beograd i rekao kako bi voleo da izgovaraju njegovo prezime. Tokom tri godine njegovog službovanja u Beogradu, izjave koje su različito tumačene samo su se umnožavale, do najnovije – o generalu Lazareviću na čelu „Besmrtnog puka“. Šta nam to govori o moći ambasadora velikih zemalja u Srbiji 2019? Da li je američki ambasador izuzetak ili samo prvi među jednakima i kakav je slučaj sa drugim državama slične veličine?
Dan posle Dana pobede i Dana Evrope, Srbiju je na evropske vrednosti podsetio američki ambasador. Nije mu se dopalo što je na čelu kolone „Besmrtnog puka“ u Nišu bio general Lazarević, što je diplomata na svom Tviter nalogu prokomentarisao rečima: „Sramota je da osuđeni ratni zločinac korača ispred onih koji žele da odaju počast saveznicima koji su umirali boreći se za pravdu i mir u Evropi.“
„Takve izjave predstavljaju bezobrazluk i nisu diplomatske. Druga je stvar što smo se mi navikli, pogotovo od ambasadora Amerike. Ali, to ne može da se smatra diplomatskim ponašanjem i sigurno nije odraz poštovanja prema državi akreditacije“, smatra profesor Darko Tanasković, diplomata koji je službovao kao ambasador SR Jugoslavije i Srbije u Turskoj, Azerbejdžanu, Vatikanu, pri Unesku.
Za spoljnopolitičkog komentatora Boška Jakšića nema provokativnosti u izjavi ambasadora Skota o generalu Lazareviću. „On (ambasador) je samo podsetio na vrednosti svoje administracije u politici oko ratnih zločina, a onda bismo mogli da se setimo da je prošle godine Evropska komisija u izveštaju saopštila da Srbija veoma sporo napreduje u implementaciji strateškog sporazuma oko ratnih zločina; dakle – ništa mi posebno novo nismo čuli“, kaže Jakšić.
Ipak, nije to prvi put da neki gest ili izjava aktuelnog američkog ambasadora izazove reakcije u javnosti. Tako je bilo i nedavno – tokom predavanja u jednoj školi u Apatinu, kada je osnovcima pokazana mapa Srbije na kojoj je Kosovo bilo odvojeno jasnom granicom, na šta su čak i đaci burno reagovali.
Ipak, profesor Tanasković pojašnjava da ne treba isto tumačiti različite situacije. „Kada je reč o Kosovu i Metohiji, Amerika je jedan od glavnih pokrovitelja i američka ambasada i MCP uvek naglašavaju da je Kosovo sad suverena država. Ako je ambasador doneo u tu školu takvu mapu ili je ona bila deo njegovog predavanja, pa postoji granica, to je deo američke spoljne politike i tu se ne možemo buniti, osim što nam nije prijatno. Ali, ako on u Vladi Srbije kaže – ne može se reći tzv. Kosovo jer Amerika to priznaje, to je onda već nešto drugo, tu postoje različite situacije i potrebna je mera i takt koje ovom nedostaju“, podsetio je Tanasković na još jedan od nedavnih nastupa američkog diplomate.
„DIPLOMATSKI“ PRAVOPIS I NEGATIVNE ASOCIJACIJE
I to su tek neki od nastupa koji pokazuju neki bi rekli – odsustvo takta, a neki drugi – osionost predstavnika velikih sila. A i jedni i drugi primećuju – nije sve u ponašanju gosta, ima nešto i do domaćina. Tako podsećaju da smo i više od dobrodošlice pokazali pre tri godine, kada smo zanemarili sopstveni pravopis i prezime ambasadora na srpski jezik transkribovali drugačije nego što bismo to učinili sa nekim drugim rečima iz engleskog jezika.
„Način na koji ste izgovorili njegovo prezime Skat, a ne Skot govori da on ima kod nas specijalan status i da se to izgovara tako da to ne bi upućivalo na drugu reč koja ima značenje koje može da izaziva negativne asocijacije, a u drugim slučajevima sličnih prezimena o tome ne vodimo računa“, smatra profesor.
Za Boška Jakšića nema dileme: prezime ambasadora je Skot, sa „O“, „kao što za viski ne kažemo skač nego skoč i izgovaramo Skotaland a ne Skatland“. Smatra da je to što je u nekim krugovima usklađen pravopis sa međunarodnom politikom primer nepotrebne snishodljivosti, koja je stupila na scenu odmah po dolasku Kajla Skota u Beograd, februara 2016.
Februara ove godine, tri godine pošto je došao u Srbiju, američki ambasador uputio je zemlji domaćinu još jednu kritku. „Srbija je izabrala pogrešnu stranu istorije“, rekao je ambasador Skot, povodom stava Srbije o događanjima u Venecueli. I to su tek neki od disonantinih tonova koje smo od ambasadora čuli od početka ove godine. Ako krenemo dalje u prošlost – našlo bi ih se još.
Inače su ambasadori uticajnih zemalja u Srbiji više od diplomatskih predstavnika svoje zemlje. Ambasadori su i donosioci poruka. Uz pravilo „ne ubijaj glasnika“, saopštavali su i teške vesti. „Mi smo bili svedoci 2007. godine jedne izjave tadašnjeg nemačkog ambasadaora Cobela o Kosovu, Vojvodini i Sandžaku, pa 2011. bivši ruski ambasador je održao lekciju na Beogradskom bezbednosnom forumu o tome kakvu politiku Srbija treba da vodi o Kosovu. Mi dakle vidimo da to ne pripada samo jednoj strani, nego je svi koriste u određenim vremenima kada bi da promovišu što više sopstvene ineterese“, podseća Boško Jakšić na „savete“ koje je Srbija tokom protekle decenije dobijala od predstavnika velikih sila.
„Naš narod kaže – ne može šut sa rogatim. Ali i naš Njegoš je rekao – tvrd je orah voćka čudnovata. Prema velikim silama čovek ima nesto drugačiji odnos, mada tako ne bi trbalo da bude. A opet postoji i momenat navikavanja diplomata da se tako obraćaju“, kaže Tanasković.
„Nije samo do nas, zavisi i od velikih sila i vlasti koje su trenutno u tim velikim silama. Mi danas imamo primer da je američki ambasador u Berlinu gotovo omrznuta figura, i otvoreno se meša u nemačku unutrašnju politiku tako da mi nismo nikakav izuzetak i ne odnosi se to samo na male zemlje, pokazuje se da velike sile kada dođe do velikih okršaja koriste sve pa i diplomatsku neetikeciju, jer angažman diplomata na takav način ne bi mogao da se podvede pod neke Ženevske konvencije“, kaže Jakšić.
Tanasković podseća i da je nedavno u Turskoj predsednik Erdogan odbio da primi specijalnog savetnika Boltona, koji je vrlo uticajan i u SAD-u i u međunarodnoj politici, već je na razgovor sa Boltonom poslao svog specijalnog savetnika, pravdajući to istim nivoom razgovora. „Naravno, ne možemo mi tako u svemu, ali neki stepen čvrstine bi bio koristan“, kaže Tanasković.
„VI STE SVET“
Ono što jeste u skladu sa dobrom diplomatskom tradicijom, jeste podsećanje na zajedničke tekovine. Tako nas je Američka ambasada, upravo za vreme mandata aktuelnog ambasadora, podsetila i na lepe momente u diplomatskim odnosima Srbije i Amerike: na godišnjicu podizanja srpske zastave na Beloj kući ili pak na domete nekih Srba koji su ostvareni u Americi, na ono što Mihajlo Pupin predstavlja.
„Pogotovo je potreba nekih, kada su loši periodi i kada smatraju da opravdano dele neke kritike, da onda balansiraju stvari i odmah hoće to da kompenzuju pohvalama i podsećanjima da nije uvek bilo tako loše, da je bilo perioda kad je bilo dobro, ali to isto tako spada u ono što se zove diplomatski zanat“, kaže Jakšić.
„Sam ambasador Skot je nedavno rekao da smo mi saveznici i da se SAD drže tog savezništva, da smo se u jednom trenutku razlikovali, ali da je i to deo naše zajedničke istorije. I to je njihov stav i tako se i mora tretirati, ali ne i onda kada se insistira na negativnom interesu da se narušavaju legitimni interesi Srbije“, kategoričan je Tanasković.
Nije lako odrediti pravu meru. Isto tako – činjenice su i da je javnost osetljivija na komentare koji joj nisu po volji nego na one koji jesu, kao i da neke diplomate ipak imaju više prava neko neke druge. Čini se da ono što je o konzulskim vremenima u devetnaestom veku pisao najpoznatiji književnik među diplomatama u dvadesetom veku ne prestaje da važi i u 21. veku. Naše su se kasabe navikle na konzule i na različito ponašanje devlet-musafira.
Autor Dragana Ignjić
Izvor RTS, 14. maj 2019.
