Kako očuvati vojnu neutralnost?

Mora doći do jačanja veza sa ODKB, u smislu pravljenja balansa između naše saradnje sa NATO i ODKB. Biće teško, ali drugi izbor nemamo

Srbija se opredelila za vojnu neutralnost i, formalno, NATO neće imati nikakve zamerke zbog takvog stava. Međutim, svakako neće sedeti skrštenih ruku. Pokušavaće da demorališe Srbiju kroz aktivnosti u zemljama našeg okruženja, kako bi je doveo u poziciju da počne ozbiljno da razmišlja da li joj je uopšte isplativo biti van NATO. To ne podrazumeva samo puki završetak procesa ulaska zemalja sa kojima se graničimo u NATO, već ozbiljne aktivnosti koje Alijansa namerava da sprovede u tim državama kako bi Srbiji pokazala da su joj šanse za opstanak u takvom okruženju gotovo nikakve. Osim, naravno, ukoliko se ne privoli NATO carstvu.

S obzirom da je Crna Gora već postala članica, a da se očekuje i ubrzani ulazak Severne Makedonije, te da se suštinski formiranje tzv. kosovske vojske vezuje za mogući prijem tzv. Kosova u NATO, jasno je da okruženje Srbije nije nimalo veselo, posebno što je većina zemalja u okruženju krajnje neprijateljski nastrojena prema Srbiji. Zato smo dužni da adekvatno sagledamo neke od narednih poteza NATO-a na terenu Balkana i da u skladu s tim sačinimo određenu strategiju kako da sačuvamo našu vojnu neutralnost.

KOSOVSKA VOJSKA
Onog momenta kada je tzv. kosovski parlament mimo bilo kog međunarodnog dokumenta – pa čak i protivno postojećem ustavu te lažne države – doneo zakon o transformaciji bezbednosnih snaga u vojsku, bilo je jasno da iza tog projekta stoji niko drugi nego NATO. Koliko god da su se čelnici NATO skrivali iza ovog projekta, odnosno koliko god da je generalni sekretar Jens Stoltenberg javno kritikovao formiranje tzv. vojske Kosova, suštinski niko tzv. Kosovu nije zamerio ozakonjenje te transformacije. Vašington je zvanično iznosio stavove da taj potez ne donosi nikakve tenzije, jer će transformacija navodno trajati duže od deset godina. Međutim, stvari na terenu su sasvim drugačije.

Amerikanci ubrzano naoružavaju oružane formacije tzv. Kosova i obučavaju ih strogo po NATO standardima, jer žele da se transformacija što pre završi. Najpre zbog činjenice da je postojanje vojske jedan od simbola državnosti, a potom i zbog toga što će jedna takva vojna formacija biti dobra pešadija za NATO i remetilački faktor na Balkanu, najviše uperen prema Srbiji, za koju važi da je saradnik Ruske Federacije. Bez obzira što Alijansa formalno nema ništa protiv naše vojne neutralnosti, u praksi se itekako protivi tome što mi naše vojne snage modernizujemo, i to isključivo omraženim ruskim i kineskim naoružanjem, što je direktan prst u oko NATO-u.

To je razlog zbog kojeg se NATO opredelio za snažan pritisak na Srbiju, jer tzv. Kosovska vojska, sastavljena od komandnog kadra bivših terorista UČK i novopečenih mladih oficira školovanih po NATO akademijama i kursevima, predstavlja ozbiljan bezbednosni izazov za Srbiju na koji će ona u budućnosti morati da troši resurse i značajna sredstva kako bi pravovremeno dobijala informacije o razvoju te vojske.

Istini za volju, ta tzv.vojska će uvek biti i pretnja u kontekstu eventualnog oružanog sukoba, jer je krajnje neprijateljski usmerena ka Srbiji. U krajnjem ishodu, bez obzira na činjenicu da NATO nema praksu da u svoj sastav prima zemlje koje nisu rešile svoje teritorijalne sporove, tzv. Kosovo bi moglo da bude izuzetak, jer je suštinski veoma važno u geopolitičkom i geostrateškom smislu. Tada će zapravo oružane snage tzv. Kosova biti formalno oružane snage NATO-a. Da je ta namera ključ zbog kojeg se na oba oka zažmurilo oko formiranja te vojske pokazuju i nedavno izvedene vojne vežbe određenih jedinica Severne Makedonije, tzv. Kosova i Albanije, čime se zapravo demonstrirala jedinstvena snaga NATO pešadije na terenu Balkana, uperene isključivo protiv Srbije.

AKTIVNOSTI NATO U CRNOJ GORI
Naizgled je svima delovalo smešno da je NATO prihvatio da se Crna Gora integriše u sastav Alijanse, jer sama Crna Gora objektivno ne poseduje gotovo nikakve bitnije vojne resurse zbog kojih bi mogla da bude od koristi za NATO. Ipak, Crna Gora ima odličan geografski teren, plus izlazak na more koji je za NATO daleko bitniji od vojnih kapaciteta crnogorske vojske.

Nedavno se u Skupštini Crne Gore povela polemika oko eventualne izgradnje velikog radara na planini Bjelasici (Crni vrh), što je zbog blizine granice sa Srbijom veoma veliki problem za našu zemlju. Taj radar bi trebalo da izgradi vlada Crna Gore u svrhu kontrole vazdušnog prostora. Međutim, s obzirom da Crna Gora nema dovoljno sredstava za izgradnju ovog projekta, NATO je spreman da pokrije sve troškove, budući da ima veliki interes da se radar izgradi. Putem tog radara NATO bi pokrio i veliki deo teritorije Srbije, čime bi dodatno ojačao kontrolu vazdušnog prostora za svoje interese.

Premijer Crne Gore Milo Đukanović drži govor tokom jednog panela na marginama NATO samita u Varšavi, 08. jul 2016. (Foto: Bartlomiej Zborowski/Poland Out)

Inače, NATO očito planira da apsolutno ojača svoje prisustvo u Crnoj Gori i kroz izgradnju vojnog poligona za sopstvene potrebe na planini Sinjajevini, ali i kroz aktivnije korišćenje aerodroma Golubovci. Navodno postoje planovi da NATO izgradi i vojnu bazu, što svakako izaziva priličnu uznemirenost građana u Crnoj Gori. Takvi naumi definitivno ukazuju na namere NATO-a da prostor Balkana u potpunosti stavi pod svoju kontrolu i da nikom drugom ne dopusti da se meša u njegovu interesnu zonu. Takođe, NATO ovakvim potezima jasno cilja i prema Srbiji, jer joj ukazuje u kakvom je okruženju, te da kao zemlja koja je van NATO-a može da bude i potencijalna meta, posebno ako svoj razvoj bude zasnivala na što većoj vojnoj saradnji sa Rusijom i Kinom.

Problem za Srbiju je i činjenica da je NATO teško odvratiti od namere da izgradi vojnu bazu, ukoliko se Alijansa opredeli za tu opciju. Najpre zbog činjenice da je sama crnogorska vlast krajnje atlantistički orijentisana i da je u više navrata pokazala lojalnost prema NATO-u, a potom i zbog činjenice da je krajnje neprijateljski orijentisana prema Srbiji. Čak i ukoliko bi se kojim slučajem crnogorska vlast drznula da prigovori nešto protiv NATO namera u Crnoj Gori, iste sekunde bi se aktivirao šiptarski faktor, koji je svoju snagu već pokazao u opštini Tuzi, jasno stavivši Milu Đukanoviću do znanja da iako on uživa američku podršku, oni u Amerikancima ipak imaju daleko veću zaleđinu, pre svega jer imaju mnogo veći ucenjivački potencijal preko kojeg mogu da utiču na američke interese. Praktično, preko šiptarskog faktora NATO veoma snažno drži Đukanovića u šaci, i nerealno je očekivati da bi trodecenijski vladar Crne Gore smeo bilo šta da prigovori Alijansi.

SEVERNA MAKEDONIJA I BiH
Po pitanju Severne Makedonije, stvar je više nego jasna. Može se očekivati krajnje ubrzani ulazak ove države u NATO jer je ona pod apsolutnom kontrolom zapadnog faktora. Čak postoji mogućnost izbijanja građanskog sukoba i cepanja te države ukoliko bi u bilo kom trenutku bilo ko od sadašnjih makedonskih vlastodržaca rekao bilo šta suprotno NATO politici. NATO batina u toj banana državi su Šištari, kojima je ona bezmalo poverena na upravljanje, jer je nakon izbora Penderevskog na mesto predsednika Severne Makedonije – i to uz pomoć šiptarskih glasova – otklonjena i poslednja prepreka u vidu Đorđa Ivanova.

Šiptari danas imaju svog predsednika makedonskog parlamenta (Sobranja), a na mestima predsednika države i vlade imaju ljude koji isključivo zavise od njihovih glasova. S obzirom da je zvanična politika Zaevljeve vlasti ulazak u NATO po ubrzanom procesu, priča je u potpunosti okončana. Sada se jasno pokazuje da je zapravo kompletna operacija rušenja Gruevskog – i u tom momentu njegovog sve manje poslušnog, pa čak i krajnje neposlušnog VMRO-DPMNE – bila organizovana da bi se dovela vlast koju će Šiptari, kao najlojalniji NATO saveznici na Balkanu, držati u šaci.

Da bi se to ostvarilo najpre je bilo neophodno smeniti one koji nisu pristajali na promenu imena i prilično spornog identiteta koji je građen još od Broza, jer je to bila velika prepreka da Grčka pristane na članstvo Makedonije u NATO. Kada je ta „mala“ prepreka prevaziđena, što je u suštini podrazumevalo brisanje tog spornog identiteta, posao usisavanja ove teritorije koja se danas komično naziva Severna Makedonija mogao je da otpočne, i sada smo u njegovoj finalnoj fazi. Prema Srbiji severnomakedonske vlasti imaju izraženo negativan stav i – bez obzira na formalne kurtoazne reči između predsednika Srbija i premijera Severne Makedonije – svima je jasno da tu nikakvog prijateljstva nema i da je Severna Makedonija zapravo poligon za aktivnosti usmerene prema Srbiji, što NATO obilato koristi za dodatne pritiske na našu zemlju. Ti pritisci će samo da porastu kad se i formalno ozvaniči ulazak Severne Makedonije u NATO.

Podizanje NATO zastave ispred zgrade Vlade Republike Severne Makedonije u Skoplju (Foto: Georgi Licovski/EPA)

Bosna i Hercegovina je sledeća na redu za ulazak u Alijansu, ali tu će stvari ići nešto komplikovanije, jer je srpski faktor taj koji mora da se saglasi sa tom odlukom. Činjenica je da Milorad Dodik ne želi da prihvati ulazak BiH u NATO, i na njega će vrlo brzo otpočeti novi vid pritiska koji je u kontekstu primene ovlašćenja iz Bonskog sporazuma već najavio Valentin Incko, kao tamošnji gaulajter. Naime, Incko je već najavio da će samoinicijativno smeniti Dodika jer mu navodno Bonski sporazum to dozvoljava. Time zapravo Zapad stavlja do znanja da želi poslušnog srpskog političara na čelu Republike Srpske, a najveći problem im je u tome što trenutno ne mogu da pronađu dovoljno snažnu ličnost koja bi imala makar deseti deo podrške Srba u poređenju sa Dodikom.

Za Zapad je krajnje problematično to što je Dodik dobio veoma snažnu podršku na nedavnim izborima u Republici Srpskoj, i zato će zapadne zemlje, odnosno NATO, veoma pažljivo prionuti na ovaj posao. Cilj je konačan ulazak Bosne i Hercegovine u NATO, a da Srbi ne budu protiv u meri u kojoj su danas, ali i apsolutna eliminacija Dodika kao nekoga u kome na Zapadu vide potpuno proruski nastrojenog političara. Eventualnim ulaskom Bosne i Hercegovine u NATO, Srbija bi postala jedina država na prostoru Balkana koja nije članica NATO, što bi svakako umnogome otežalo njen položaj.

ŠTA ČINITI?
Srbija je čvrsto opredeljena za vojnu neutralnost, bar dok je sadašnje vlasti. Neka druga vlast će možda imati drugačiju politiku. Možda zato nije loše da se kroz eventualne ustavne promene, ako do njih dođe, ubaci član koji obavezuje na očuvanje vojne neutralnosti. Trenutno, ona je podignuta na obavezni nivo kroz Zakon o odbrani, gde se u članu 3. tačke 9. definišu odbrambeni interesi Republike Srbije i u njima se naglašava da je jedan od njih i vojna neutralnost.

Međutim, ono čega bi morali da budemo svesni je i činjenica da će nas vojna neutralnost ubuduće sve više koštati. Naime, NATO svakako neće biti ravnodušan na to što neka od zemalja u regionu „štrči“ i da je van članstva Alijanse (ukoliko prethodno sve države dobiju status članica). Kako bismo u takvoj situaciji mogli da vodimo neutralnu politiku, mi svakako moramo da pokažemo dobru volju u saradnji sa NATO, ali bez ikakvog ustručavanja moramo jačati naše odbrambene kapacitete kroz saradnju sa Rusijom i Kinom i nekim drugim istočnim zemljama.

Naša ulaganja u sistem odbrane moraju da budu još veća nego što su danas, jer bez snažne armije nema ni očuvanja vojne neutralnosti. Takođe, mora doći do jačanja veza sa ODKB, u smislu pravljenja balansa između naše saradnje sa NATO i ODKB. Time se stavlja do znanja da se zaista ne svrstavamo ni na jednu stranu i da smo partneri sa svima, u skladu sa našim interesima. Voditi takvu politiku je pakleno teško, ali mi drugi izbor nemamo ukoliko se opredelimo da čuvamo vojnu neutralnost.

Ministar odbrane u Vladi Republike Srbije Aleksandar Vulin drži uvodni govor na Omladinskom forumu Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) u Domu Garde u Topčideru, Beograd, 19. oktobar 2017. (Foto: Goran Stanković/va.mod.gov.rs)

Neko bi rekao da je to politika najogoljenijeg pragmatizma, ali sve suprotno tome nas vodi u sigurno članstvo u NATO-u, jer ODKB na ovom prostoru nije prisutan i nema nameru da bude prisutan, tako da je jedino što nam ostaje da prethodno dobro modernizujemo vojsku i odbrambene kapacitete kako bismo u kasnijoj fazi bili u stanju da se svima nudimo za partnere, a da nigde ne budemo članovi, i da nas zbog toga niko ucenama i pritiscima ne može naterati da učinimo nešto suprotno našim interesima.

 

*Vladimir Đukanović je advokat, narodni poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke

 

Naslovna fotografija: PHILIPP GUELLAND/EPA-EFE

 

Izvor Novi Standard

Politika, Svet
Pratite nas na YouTube-u