FILIP RODIĆ: PUZEĆI LIBERALIZAM
Mediji i glasanje mogu biti slobodni samo pod uslovom da su u skladu sa unapred određenim stavom, smatraju naši liberali. Evo dva najsvežija primera.
Bez obzira na to da li je ratni britanski premijer Vinston Čerčil zaista izgovorio da će se „fašisti budućnosti nazivati antifašistima“, ili mu je taj citat pogrešno pripisan, iskustvo nam iz dana u dan pokazuje osnovanost ove misli. Tako nam vedeta „progresivne“ i „slobodarske“ misli u Srbiji, čovek koji nas posredstvom „nezavisnih“ medija toliko upozorava na „puzajući fašizam“ kod Srba da samo što ne počne iz frižidera da iskače, večiti Filip David, preporučuje da „pitanje svih pitanja na Balkanu“ rešimo jednom krajnje fašističkom metodom. „Priznanje (nezavisnosti) Kosova mora da se dogodi što pre“, kaže on i dodaje da bi, kako je preneo Fonet, imajući u vidu medijsku situaciju za pet dana medijske kampanje velika većina Srba to prihvatila kao nešto dobro i pozitivno. Dakle, po demokrati i borcu za slobodu Davidu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić bi trebalo da protivno volji naroda jasno izraženoj u svim mogućim istraživanjima javnog mnjenja, i protivno Ustavu i zakonima ove zemlje, samovoljno povuče potez koji bi kasnije, zahvaljujući činjenici da „kontroliše medije u Srbiji“, i gebelsovskom propagandom narod ubedi da se, kako je rekao, radi o „herojskom gestu koji niko u istoriji nije imao hrabrosti i spremnosti da učini“.
Čoveku koji je pre svega par meseci optužio medije „pod kontrolom vlasti“ da stvaraju „nesklad između stvarnog života i političke propagande“, u ovom slučaju bi stanje koje kritikuje potpuno odgovaralo i bilo dobrodošlo. On se, prema tome, medijskoj propagandi ne protivi principijelno nego oportunistički. Ne smeta mu sama suština propagande, nego samo ona koja nije u skladu sa njegovim svetonazorom. Kada bi se mediji u Srbiji okrenuli kampanji zarad prihvatanja kosovske nezavisnosti odjednom bi postali slobodni i objektivni, bez obzira na to što bi to podrazumevalo, naravno, ukidanje svake debate, sučeljavanja mišljenja ili argumenata. Nije, znači, Filip David nikakav borac protiv „medijskog mraka“, nego upravo borac za medijski mrak, ali za medijski mrak po svojoj meri. Kada bi on bio vlast, protivnici kosovske nezavisnosti se ne bi mogli čuti, dok se on danas u „Vučićevoj diktaturi“ oglašava svako malo, bez obzira na to što nema ništa novo da kaže. Pa ko je, onda, „puzajući fašista“?
Još jedan genije koji sebe naziva „liberalom“ oglasio se ovih dana iznoseći potpuno nedemokratska rešenja i ideje. Glavni i odgovorni urednik Nedeljnika, Veljko Lalić, izgovori na jednoj televiziji da se „protivi bilo kakvom izjašnjavanju“ u Srbiji u vezi sa Kosovom, posebno Crkve, jer ona „ne može da se posle dve hiljade godina o Kosovu izjasni na jedan drugi način“. Znači, oni koji drugačije misle od toga kako ispravnim smatra Veljko Lalić nemaju šta da se izjašnjavaju.
Urednik medija koji je, između ostalog, uradio intervju s Donaldom Trampom a da ovaj o tome pojma nije imao, reče otprilike kako su referendumi ne najdemokratskije sredstvo za odlučivanje sudbine jednog naroda, nego nepotrebna, nepoželjna i suštinski štetna glupost, jer je pitanje da li su građani dovoljno obavešteni o stvarima o kojima odlučuju. „Ne idete kod lekara i kažete mu operišite me tim i tim aparatom“, reče on i dodade da su referendumi u redu „u Švajcarskoj kada se odlučuje o kravama“. Čovek kojem ne samo da Tramp daje intervju, pa posle „laže“ kako nije, nego povremeno savetuje i „Džej Pi Morgan“, ima još briljantniju ideju – „da svako ko bi bio za Kosovo na referendumu mora da plati neki novac“, jer bi nas „zaustavljanje integracija koštalo“.
Dve opasne stvari proizlaze iz Lalićevih „misli“. Prva je da je narod nedovoljno obrazovan da bi mogao da odlučuje na demokratskom referendumu, nego odlučivanje treba prepustiti odabranim ljudima. Odabranim, a ne izabranim, jer ako narod nije dovoljno pametan da glasanjem odgovori na samo jedno pitanje, što referendum podrazumeva, kako može pametno birati na izborima, gde se razmatra čitav niz tema od značaja za državu. I demokratski izbori su, dakle, isključeni. Druga je da bi pravo glasa, pravo na mišljenje koje može biti uvaženo, po Laliću trebalo da imaju samo oni koji raspolažu novcem da to plate. To se, Laliću, zove plutokratija i ni to ne garantuje „obaveštenost“, jer materijalno bogatstvo nije nikakav parametar za inteligenciju. Ovaj Lalićev stav o referendumu nadilazi čak i fašizam i nacizam, jer je i sam Hitler na početku svoje vladavine održao čitav niz referenduma. Pre je u skladu s ideologijom „Džej Pi Morgana“ i bratije.
Izvor: Večernje novosti
ODGOVOR V. LALIĆA: PUZEĆA NEISTINA
Ne razumem novinare koji koriste kolumne da napadaju druge novinare, osim što time pokazuju da imaju problem sa profesijom koja ih nije najbolje prihvatila.
Nikada ne odgovaram na napade na Tviteru ili marginalnim sajtovima, to smatram delom posla, ali kada sam u nedelju pročitao kolumnu Filipa Rodića u Večernjim novostima, gde sam radio 13 godina, bio sam zgrožen – s jedne strane nivoom ličnih diskvalifikacija nekoga kome ste posvetili kolumnu (što je zanatski problem), a sa druge lažnim interpretacijama mojih reči (što je već ozbiljan problem).
No, nemam nameru da polemišem sa Rodićem, pošto on i nije hteo polemiku, već sa neistinama koje su iznete u njegovoj kolumni.
Dakle, ništa od toga što je napisao da sam rekao u prelistavanju štampe na TV Prva nisam rekao, osim da „referendum o Kosovu može da bude opasan, pošto se na taj način odgovornost za lošu politiku u poslednjih 30 godina sa političara prebacuje na narod“, kao i da „narod ne treba ponižavati jer je – po meni – za nas kosovski mit važniji i od samog Kosova“.
Ne znam gde je pronašao da sam protiv toga da se Crkva izjašnjava kad sam rekao „da me nervira što se od svih nas pojedinačno traži da se izjašnjavamo“, uključujući i Crkvu čiji je stav poznat hiljadu godina. Nisam ni pomislio da kažem da je referendum „štetna glupost“, a kamoli to rekao, već otvorio pitanje koje se postavlja u Britaniji: „da li narod može da donese ispravnu odluku ukoliko nema sve informacije“.
On me tačno citira jedino u rečenici „da ne idete kod lekara da mu kažete kako da vas operiše“, ali to ne može da znači da je narod neobrazovan, pošto nije neobrazovan ni čovek koji ne zna kako se operiše na otvorenom srcu. On mene misli da diskriminiše kao „liberala“ (o uvredama tipa „genije“, ili dvostrukom imputiranju Trampa da ne govorim), što je u njegovom vrednosnom sistemu gore od Hitlera. Zatim prirodno dolaze zaključci da samo odabrani treba da glasaju (gde sam ja to rekao?!), ili da bogati imaju bolju inteligenciju (zar iko ovo može i da pomisli?).
Na kraju, zar sve ovo nije u kontradikciji sa samim tekstom u kojem se ja zalažem „da izabrani političari preuzmu odgovornost za posao koji su sami izabrali“? Kada u sve ubacite „Džej Pi Morgan“, o kojem smo u prelistavanju štampe pričali oko dolaska Folksvagena, dolazi se do konstrukcije u kojoj sam ja zli plaćeni liberal, a on patriota koji od mene brani Kosovo.
Samo nije odgovorio: kako to brani Kosovo? Niti se udostojio da kaže šta misli o referendumu na kojem bi jedino logično pitanje moglo da glasi: „Da li ste za razgraničenje sa Albancima?“ No, o tome Rodić ne želi da polemiše. On vredan prostor koji je dobio u velikom listu koristi kako bi se obračunao sa ljudima koji drugačije misle.
Samo bi mene mogao da preskoči u tim svojim puzećim neistinama, makar u listu u kojem sam se potpisivao punih 13 godina, i čiji čitaoci vrlo dobro znaju moje stavove.“
Gostovanje Veljka Lalića na TV Prva možete pogledati ovde:
Izvor Večernje novosti
ODGOVOR F. RODIĆA: PROTIVUSTAVNI LIBERALIZAM
Ozbiljan problem, i to ne samo „zanatski“, kako bi rekao Veljko Lalić, jeste to što je on rekao stvari zbog kojih sam ga kritikovao, a ne napadao, kako se to njemu učinilo zbog, priznaću, nepotrebne upotrebe reči „genije“. Iz njegovog odgovora, onoga što je rekao i onoga što sam ja napisao proizlazi da ga ja bolje citiram nego što on citira samoga sebe, u šta se svako ko želi i ima vremena lako može uveriti pregledom snimka.
„Ne znam gde je pronašao da sam protiv toga da se Crkva izjašnjava, kada sam rekao ’da me nervira što se od svih nas pojedinačno traži da se izjašnjavamo’, uključujući i Crkvu čiji je stav poznat hiljadu godina“, navodi on u reagovanju. Tačni citati s „Prve“, koje zbog nedostatka prostora nisam mogao u kolumni da prenesem u celosti, glase:
Sada imamo taj problem da o Kosovu mora da se izjasni i Crkva. Sada vidimo da se traži jedno veliko izjašnjavanje o Kosovu. Ja sam dosta protiv toga i mislim da u toj priči, na primer, taj referendum je nešto o čemu sam ja napisao da može da bude jedna od najopasnijih stvari koje možemo da napravimo.
Mislim da je to jako sada jedan opasan stav u kojem vidim da se sada nameću stavovi i da se sad Crkva izjašnjava o tome. Dakle, ne može Crkva da se izjasni je l’ da posle dve hiljade godina o Kosovu na jedan drugi način.
Nigde Lalić nije pomenuo da ga nešto nervira, nego da se nečemu „dosta protivi“. Nije pominjao ni „pojedinačno izjašnjavanje“ nego je rekao „referendum“. Dva puta, prvi put u emisiji, drugi put citirajući sebe, Lalić pominje hiljadu, odnosno dve hiljade godina. Nesiguran je koliko to hiljada godina Crkva ima istovetan stav o Kosovu. Možda je to i lapsus, baš kao što je možda „lapsus“ i njegova ideja da su Italijani kolonizovali Južnu Ameriku, što je napisao u kolumni Zašto nacije propadaju (12. maj).
Za razliku od njega koji „zna“ da nisam za polemiku (naprotiv, vrlo sam raspoložen i pozivam ga da je nastavi), ja ne mogu da znam šta on jeste ili nije pomislio da kaže, ali znam šta je rekao i slobodan sam da u skladu sa svojim intelektualnim mogućnostima njegove reči tumačim. Nigde mu nisam pod citatom pripisao da je rekao da je referendum „štetna glupost“. Naprotiv, jasno sam u svom tekstu naveo da on to „otprilike reče“, pošto je kao primer naveo za nas naizgled potpuno banalno poređenje sa švajcarskim kravama, kada je na pitanje novinarke zar nije referendum demokratska tekovina odgovorio: „Pa jeste u Švajcarskoj kada odlučujete o kravama.“ Iz celog njegovog izlaganja dalo se zaključiti da nipodaštava referendum kao pojavu, ali možda sam pogrešio.
Opet zbog nedostatka prostora, u svojoj kolumni se nisam osvrnuo na njegovu ideju kako bi referendum predstavljao ponižavanje naroda. Pošto samog sebe ne citira precizno, od reči do reči, ponoviću šta je u vezi s tim rekao:
Ukoliko vi tražite od naroda da se ponizi, zašto bi se narod ponižavao posle 30 godina grešaka politike, i da sad narod izađe i kaže da li želi da se odrekne Kosova, a vi treba da mu kažete koliko će da košta.
Prvo, raspisivanje referenduma o ovom pitanju jeste ustavna obaveza vlasti, a ne nekakav sadizam ili pranje ruku, što Lalić, stiče se utisak, tvrdi. Drugo, otkud gospodin Lalić zna da bi se narod na tom referendumu „odrekao Kosova“ i na taj način sebe ponizio? Sve ankete govore suprotno. Da li on to učitava ono što bi sam želeo da bude rezultat referenduma, pošto ostanak Kosova u okviru Republike Srbije „košta“? Kako je za njega kosovski mit vredniji od samog Kosova? Kako misli da može da se odrekne materijalnog Kosova, a da se ne odrekne i duhovnog Kosova, sadržanog u kosovskom mitu, odnosno kosovskom zavetu?
Pitanje „koštanja Kosova“ i besmislenosti referenduma Lalić elaborira u narednom citatu:
S druge strane imate, to je dobro pitanje, kada biste na referendumu rekli da svako ko je za Kosovo mora da plati neki novac, pošto možete da izračunate koliko bi nas to koštalo ukoliko zaustavimo te integracije i tako dalje. Pa kada biste rekli evo ko da sto evra, svaki građanin ili po porodici 300 ili 400 evra da onda glasa.
Tu je jasno i, rekao bih, nedvosmisleno izneo svoj stav da svako ko smatra da Kosmet treba da ostane u okviru Srbije, tj. da ne treba priznati nezavisnost, treba to i da plati. Ovde mi se čini prigodnim da odgovorim i na njegovo pitanje šta mislim o referendumu i pitanju „razgraničenja s Albancima“. Pored toga što je referendum, kao što sam već naveo, u ovom slučaju ustavna obaveza (član 182 i član 203 Ustava Republike Srbije), mislim da smo referendume o Kosovu održavali u više navrata, od onog prvog, 28. juna 1389, do poslednjeg koji je trajao od marta do juna 1999. Cena učešća na tim referendumima nisu bile stotine evra, nego krv i život. Lično se protivim „razgraničenju s Albancima“ duž naše teritorije. I da, želim i o tome da polemišem. Hoćemo li?
Nema kontradikcije o kojoj govori Veljko Lalić. Jasno i glasno je rekao da je protiv referenduma i nije rekao „da izabrani političari preuzmu odgovornost za posao koji su sami izabrali“, kako navodi u reagovanju, nego: „Dakle, neko je izabrao da bude političar i da donosi teške odluke.“ Njegovo zalaganje da „političari preuzmu odgovornost“ je, ponovo, u suprotnosti s Ustavom, jer isključuje referendum.
Nisam planirao da ga na bilo koji način „diskriminišem kao liberala“. Prvo, on se sam tako deklarisao u nekoliko televizijskih nastupa koje sam imao prilike da vidim, a drugo, ne znam kako liberali u našem društvu mogu biti diskriminisani. Šta je tu diskriminacija? Nisam napisao ni da su liberali ili on gori od Hitlera, nego da je takav njegov negativan stav o referendumima, koje je čak i Hitler raspisivao. Nije mi jasno ni šta sam mu imputirao pominjanjem „intervjua“ s Donaldom Trampom. Da li je bilo problema s tim, ili nije? I onih „zanatskih“, a i onih „ozbiljnijih“. A kad smo kod toga, iskoristio bih priliku i pitao ga zašto zbog „zanatskih problema“ nije tužio španski Pais, koji je „krao“ „ekskluzivne kolumne“ koje je za Nedeljnik pisao Mario Vargas Ljosa i objavljivao ih znatno pre Nedeljnika?
Iskreno, ne mislim da je on „zli plaćeni liberal“. Naprotiv, više mi liči da stvari koje govori – govori iz ubeđenja. Deluje iskreno, baš kao i u istoj kolumni pomenuti Filip David. To što ja mislim da su njegova ubeđenja pogrešna, a argumentacija umnogome nesuvisla, to je druga stvar i, valjda, imam pravo da se o tome izjasnim, baš kao što i Crkva ima pravo da se izjasni o Kosovu.
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
Proširena verzija teksta objavljenog u Večernjim novostima
Izvor Novi Standard
