Rusija je danas ponovo velika svetska sila. Samosvesna, dovoljno snažna i odlučna da se razvija na svoj način. Ne treba joj se obraćati s visine, niti je s njom moguće razgovarati jezikom ucena i diktata. Tu istinu više nikom nije potrebno posebno dokazivati. Oni koji su propustili da to na vreme shvate, moraće da se pomire sa tim. Zapravo, to što se Rusija tako brzo podigla iz ambisa koji je otvorila jeljcinska epoha, primećuje hrvatski geopolitičar Zoran Meter, predstavlja „danas jedno od najvećih svetskih čuda“. Slično onom koje je Zapadu, ubeđenom u sopstveni trijumf na „kraju istorije“, priredila Kina, uzdižući se za svega nekoliko decenija među prvorazredne svetske sile. Možda je upravo zato tako teško prihvatiti tu činjenicu?
Poruka Vladimira Putina i čitave Rusije ostatku sveta ipak je jasna, konstatuje Mihael Štirmer u nemačkom Di veltu: „Rusija je ponovo Rusija, svetska sila koja se proteže na dva kontinenta“. I kao i ranije u svojoj prošlosti – Rusija je opet „ogromno evroazijsko carstvo, sa širokom sferom interesa, od Sredozemnog mora i Bliskog istoka do Latinske Amerike; vodeća sila pravoslavlja, Treći Rim“. Takvoj Rusiji oslabljeni Zapad sada mora izaći u susret jer mu više ne preostaje nijedna druga opcija. „Sviđalo se to nekom ili ne“, zaključuje Štirmer, „moraćemo da idemo u Moskvu kako bismo mogli da se nosimo s opasnostima našeg vremena“. A kad je već tako, bolje je to učiniti pre nego kasnije.
Zapadna politika stalnog ponižavanja Rusije dospela je najzad u slepu ulicu. Ona je trajala dugo, i predugo, od 1990-ih i od vremena Hladnog rata, u kontinuitetu, sve do pojave Trampa. I upravo sada, smatra Meter, Zapad „ubire njene gorke plodove“. Produžavanje takve, rusofobske politike postalo je nemoguće jer je Zapad već iscrpeo sve svoje mogućnosti pritiska na Rusiju – i to bez ikakvih rezultata, osim što je ubrzao jačanje Rusije. Sve poluge političkog i ekonomskog pritiska na Rusiju su iskorišćene, a to znači da su na stolu još samo dve opcije: „Ostaje jedino ili rat sa Rusijom, ili postizanje kompromisa – trećeg puta nema“.
KO VLADA RUSIJOM?
Hladni rat nije prestao ni 1989, a ni kasnije. „Nema Hladnog rata 1 i 2“, konstatuje Meter. To je samo kontinuitet jedne te iste politike. Hladni rat se produžio i posle sloma Sovjetskog Saveza. Tada je, u stvari, rusofobska politika Zapada samo dobila na zamahu i intenzitetu. Rusija je okružena sanitarnim kordonima i čeličnim obručem američkih i NATO-baza. Džordž Kenan je 1997. odluku o proširenju NATO-a na istok nazvao „najvećom greškom američke politike u celom posthladnoratovskom periodu“; greškom koja će obnoviti atmosferu Hladnog rata. Ono što Meter propušta da uoči jeste da su tada Sjedinjene Države, zajedno sa svojim saveznicima okupljenim unutar NATO-a, priželjkivale i aktivno podsticale njen raspad. Ali raspad Rusije se nije dogodio, niti će se dogoditi u budućnosti. Drugim rečima: sada je i najupornijima konačno jasno da neće biti očekivane „podele ruskog plena“. Rusija se, naprotiv, spektakularno i za mnoge neočekivano, vratila na svetsku geopolitičku scenu. Rusofobska platforma, koju je diktirao Vašington, a sledile ju bivše komunističke zemlje istoka Evrope, sada je postala potpuno besmislena: „Mogućnost da se na taj način uznemirava Rusija“, primećuje ruski analitičar Rostislav Išćenko, „praktično je iščezla“.
Šta onda preostaje Zapadu danas, osim da prihvati tu činjenicu i razgovara s Rusijom, umesto što joj neprekidno isporučuje ultimatume, pita se Štirmer na stranicama Di velta. „Da li je to bilo tako teško shvatiti i pre dvadeset godina?“ Treba li Zapad da čeka dok se Kremlju ne pojavi nekakva „besprekorna demokratija“? Rusijom vladaju samosvesne elite, privržene tradiciji, disciplinovane i posvećene svojoj službi: „Patriote posebne vrste, polutajni poredak sa svojim strogim pravilima“; svojevrsna „država u državi“. „Baš kao što je Ohrana, svemoćna carska tajna policija, preživela kolaps carske vlasti prilagođavajući se novonastalim okolnostima i pronašla način simbioze s njenim crvenim naslednicima, tako je i NKVD preživeo kraj Staljinove tiranije.“ Današnja Federalna služba bezbednosti nije KGB, ali jeste njegov naslednik. I to je „način života koji je jednom zauvek oblikovao kremaljskog gospodina i većinu njegovih trupa“.
Period „divljeg i neobuzdanog liberalizma“ u Rusiji je završen. Ostaće upamćen kao jedan od najgorih u ruskoj istoriji, kao pravo „vreme smutnje“, istorijsko bespuće. Širenje NATO-a ka ruskim granicama krunisano je agresijom 19 država na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. Ovo je, i za Zapad i za Rusiju, bio prelomni događaj „u svetu posle 1989. „Posle prisajedinjenja Krima (2014), smatra Slavoljub Lekić, „pojavljuju se obrisi novog Projekta Rusija, koji Kremlj iscrtava velikom vojnom i diplomatskom operacijom na Bliskom istoku i u Sredozemlju započetom 2015.“ (S. Lekić: Razmišljanja o obnovi ideje Trećeg Rima). Zapad na to odgovara novim talasom rusofobije, još snažnije antiruske propagande, ekonomskim i vojnim pritiskom na Rusiju. Nedugo zatim, „Kremlj iznosi zahtev da dobije mesto za pregovaračkim stolom koje su imali Romanovi (govor Vladimira Putina od 1. marta 2018.)“.
MISIONARSKA SPOLjNA POLITIKA
Zasad za mogući dijalog Zapada s Rusijom nedostaju uhodane procedure i kanali „tajne diplomatije“, ali pre svega nedostaje razumevanje činjenice da postoje zajedničke strateške pretnje – opasnosti koje prete, podjednako, i Zapadu i Rusiji. Zapadne elite i dalje žive u Hladnom ratu, ne shvatajući da blokovski podeljen svet, baš kao ni onaj utvrđen 1989, više ne postoji. Zato je dijalog neophodnost, i u interesu SAD-a, danas više nego juče, i do njega će, pre ili kasnije, ipak doći. Koliko vremena će zapadnim liderima, pre svega onima u Beloj kući, biti potrebno da shvate ovu jednostavnu činjenicu?
Za „realistični pristup“ u američkoj spoljnoj politici, posebno kad je u pitanju Rusija, zalaže se i Centar za nacionalni interes, koga je osnovao Ričard Nikson s jednom osnovnom idejom: „Nikson nije želeo da Centar bude još jedan od vašingtonskih instituta koji će brbljati opšta mesta, već koji će se suprotstavljati uvreženim idejama kad god i gde god bude mogao“. A takav „Centar je oduvek bio vodeći glas u `diplomatiji drugog koloseka`sa raznim zemljama (uključujući i Rusiju), verujući da je upuštanje u dijalog sa nekim od njih u nacionalnom interesu“.
U Americi, još od kraja Hladnog rata, preovladava sasvim drugačiji pristup: „krstaška spoljna politika“, zasnovana na (lažnim) američkim mitovima, koja za sada ujedinjuje obe struje: i liberalne globaliste i neokonzervativce. „SAD su se (posle pada Berlinskog zida) našle same na vrhu međunarodne piramide i bile su ubeđene da svoju bezbednost mogu zasnovati na preobražaju nezapadnih naroda po američkom modelu.
Dva osnovna stanovišta američke spoljne politike, koja dominiraju u periodu posle Hladnog rata – neokonzervativizam i liberalni internacionalizam – možda nisu bila saglasna oko doziranja upotrebe sile i diplomatskog ubeđivanja, ali su bili ujedinjeni u sprovođenju misionarske spoljne politike“. Dijalog sa Rusijom zagovarao je i Donald Tramp, pre nego što se priklonio uticajnom neokonzervativnom krilu i vratio američku spoljnu politiku na stare pozicije. Problem je, međutim, u tome što je „misionarska spoljna politika“ došla do zida: američka „ratna mašina“ je u kvaru, a moć imperije nastavlja da opada, bez nade da se ovi procesi mogu zaustaviti ili preokrenuti. Za razliku od devedesetih, sada postoje nove sile koje efikasno osporavaju američku hegemoniju.
Porazi se otuda nižu jedan za drugim: Avganistan, Irak, Sirija… Nikakvim trikom ove poraze nije moguće pretvoriti u pobede. Koliko dugo će još američke političke elite istrajavati u ulozi neprikosnovenog svetskog hegemona, uprkos realnosti? A realnost je da smo ušli u novu fazu izgradnje multipolarnog sveta. Američki „unipolarni trenutak“ (Čarls Krauthamer) bio je samo trenutak u istoriji sveta, koji se nije pretvorio u „američko stoleće“. Američke elite moraju da odustanu od svog sna o svetskoj dominaciji, a to je, očigledno, veoma bolan i dugotrajan proces.
PREDSTOJEĆI KOLAPS
Američki projekat „Novog Bliskog istoka“ neslavno je propao; svi planovi Vašingtona o geopolitičkom preuređenju ovog regiona potonuli su u živom pesku Iraka i Sirije. Ruska podrška vladi u Damasku je na njega stavila tačku. Slično je i sa američkim pokušajima u Ukrajini i Venecueli. U najmanju ruku, oni ne daju očekivane rezultate. Treba li Amerika sada da se upušta u nove ratne avanture, kao što to zahtevaju „jastrebovi“, Pens, Pompeo i Bolton? Rat sa Iranom bio bi samoubilački ne samo po političke elite u Vašingtonu, nego i po samu američku imperiju, iako je to, nesumnjivo, interes vojno-industrijskog kompleksa. Zato „Ratna partija“ zdušno navija za ratnu opciju. Za američku „ratnu mašinu“, rat je uslov opstanka i razlog njenog postojanja: „Tokom svoje istorije duge 242 godine“, podseća bivši američki predsednik Džimi Karter, „Amerika je svega 16 godina uživala u miru“, što „američku naciju čini najratobornijom nacijom u svetskoj istoriji“.
Rat u Avganistanu je najduži rat vođen u inostranstvu u celokupnoj istoriji Amerike. Uprkos činjenici da su Sjedinjene Države u tom ratu pretrpele poraz, ni danas mu se ne nazire kraj. Ali, sve u svemu, pokušaj Amerike da prema sopstvenom uzoru preuredi planetu „doveo je do iznurujućih ratova na Bliskom istoku koji su presušili američku blagajnu. Pomogao je da se takmaci pretvore u neprijatelje. Oblasti koje su nekad uživale u dobrobitima ravnoteže snaga bačene su u nered i haos.“ U krajnjem ishodu: danas više ne postoji nikakav svetski poredak. „Poredak koji je prevagnuo posle 1989.“, posle rušenja Berlinskog zida, danas je „raznet u paramparčad“. Tome je kumovala politika koju su vodile američke administracije u dugom nizu, počev od oba Buša i Obame sve do Trampa.
Zato je realistični pristup danas potrebniji nego ikad, ali u SAD za to vreme traje iscrpljujući unutrašnji rat između dve, u svemu identične, ratnohuškačke stranke, ili dva krila jedne te iste stranke. „Od dima i zaglušujuće buke“ koju one stvaraju, primećuje publicista Dmitrij Orlov, „ne primećuje se da se (američki) točkovi više ne okreću.“Da li režim kojim vlada gerontokratija, pita se Orlov, proizvodi jedino nekompetentne lidere, sposobne da se bave samo unutrašnjim intrigama; lidere koji za sopstvene promašaje i neuspehe ne prestaju da okrivljuju „spoljašnjeg neprijatelja“. I koliko će dugo oni još moći da vode takvu politiku? Ne duže od 2020. godine, tvrdi Orlov, kada će SAD biti toliko ekonomski osakaćene da će početi da povlače svoje vojne snage rasute širom sveta, što će biti početak kraja: istinska „smrt američke imperije“, kolaps koji je istoričar Alfred Mekoj prognozirao za 2030. godinu.
BEZIZLAZNA SITUACIJA
Politika „novog unilateralizma“ nije impresionirala „neprijatelje“ – Rusiju, Kinu ili Iran, a ni dojučerašnje saveznike (Tursku, pojedine članice EU…). Amerika više nije u stanju da sa drugim razgovara s pozicije sile – ipak, ona ne prestaje da to čini. Američka politika prema Iranu, uključujući i vojni pritisak, vodi SAD direktno u rat – da li neko u Vašingtonu zaista želi rat sa Iranom i da li Trampova administracija uopšte zna šta radi?
U Vašingtonu je zavladala konfuzija, koju dobro ilustruje izjava Donalda Trampa, data usred trgovinskog rata sa Kinom i neposredno uoči posete državnog sekratara Majka Pompea Sočiju: „Nikada niko nije bio tako oštar prema Rusiji kao moja administracija, niko nije ovako uvodio sankcije protiv Rusije, niko ne govori ovako o ruskim gasovodima… Ali, nadam se da ćemo normalizovati odnose sa Rusijom. Ima smisla imati dobre odnose sa Rusijom“. Pompeo je u Soči, glasi jedan komentar, otišao praznih ruku, a tako se i vratio. Teško je poverovati da je ta konfuzija vešto smišljena taktika kojoj je cilj da Americi osigura što bolju pregovaračku poziciju. Američka spoljna politika prema Rusiji i Kini (i prema drugim zemljama) ne rukovodi se više nikakvom promišljenom strategijom; nju diktiraju promenjive okolnosti, od slučaja do slučaja.
Na taj način, prema rečima Metera, „Vašington je sam sebe doveo u situaciju iz koje više niko ne vidi izlaz“. U nespretno vođenoj igri s visoko postavljenim ciljevima Vašington više ne može da pobedi, dok bi „svako povlačenje za SAD značilo i njihov poraz i smanjenje globalnog ugleda“. Može li, uostalom, američki ugled biti niži nego što je sada?
Kina je, uprkos Trampovim upozorenju, da „ne treba da se sveti“ i da će, ukoliko to učini, „biti još gore“, odgovorila uvođenjem novih carina na američke proizvode. Trgovinski rat se nastavlja i njegov kraj nije na vidiku. Da li je Vašington računao da će se Peking „uplašiti“? Ako jeste, to je bila pogrešna računica. Pogrešna je bila i politika „izolacije Rusije“, koju je započela administracija predsednika Obame. Rusiju nije moguće izolovati. Njena važna posledica je učvršćenje rusko-kineskog strateškog partnerstva. Rusija očigledno nije „slaba regionalna sila čija ekonomija kaska za italijanskom“, kao što je to tvrdio Obama.
Da li je radikalni zaokret u američkoj spoljnoj politici, zasnovanoj na samoobmanama i inerciji, uopšte moguć, ili je oružani konflikt između supersila neminovnost u koju Ameriku i ostatak sveta guraju moćne strukture američke „države nacionalne bezbednosti“?
MI SMO (BILI) IMPERIJA
Multipolarni svet je već realnost, a borba za njega upravo sada ulazi u novu i možda odlučujuću fazu. Amerika, za sada, odbija da to prihvati. Njena spoljna politika, kao i njena „unipolarna uobrazilja“, i dalje se bazira na mitovima: onom o američkoj hegemoniji i mitu o američkoj izuzetnosti. I jedan i drugi nisu samo lažni, već i opasni, posebno u savremenom svetu, u kojem se Amerika suočava sa snažnim i sve snažnijim ograničenjima.
Pod Trampom, posebno sa dolaskom Pompea i Boltona u Belu kuću, Amerika se vratila principima unilateralizma koji su obeležili politiku SAD tokom mandata Džordža Vokera Buša. Tada je Amerika o svemu odlučivala sama, druge države su se, voljno ili ne, pokoravale američkim diktatima i demonstracijama sile. Savetnik predsednika Karl Rov je tada mogao da izjavi: „Mi smo sada imperija, i kada delujemo mi kreiramo sopstvenu stvarnost“. „Mi ne pregovaramo sa zlom“, tvrdio je Dik Čejni, „mi ga poražavamo“.
Ta vremena su danas prošlost; Amerika (Zapad), sve je očiglednije, neće „trijumfovati kao zemlja slobode“, praćena „duhom Gospodnjim“, kao što je to nedavno u Minhenu obećao potpredsednik Majk Pens. To su prazne reči. Zapravo, „pristup Buša i Čejnija“, primećuje Stiven Volf u svom članku za Forin polisi, „doveo je do niza neuspeha, ali ista unilateralna arogancija i dalje živi u Trampovoj administraciji“. Posledica te imperijalne arogancije su pogrešne procene i pogrešne odluke: carinski ratovi s Kinom i dojučerašnjim američkim „saveznicima“, nastavak pritisaka na Rusiju, uključujući i vojni, na Baltiku i u Crnom moru, ultimatumi Severnoj Koreji i Iranu, sankcije za države koje nastavljaju da trguju s Iranom, naglo pogoršanje odnosa sa Indijom, Turskom, Japanom, Južnom Korejom i mnogim drugim, organizovanje neuspelog puča u Venecueli, kojeg je krunisalo „preuranjeno“ priznanje Gvaida za predsednika…
MEĐUNARODNI ODMETNIK
Svi ovi potezi nisu dali željene rezultate; zapravo, bili su kontraproduktivni, doveli su do neočekivanih i nepredvidljivih posledica za Belu kuću, preteći izolacijom samoj Americi, koja se pretvorila u „međunarodnog odmetnika“ (D. Orlov), čija vlada postaje podjednako omražena i kod kuće i u inostranstvu. Zašto? Na ovo pitanje odgovara Stiven M. Vulf već u naslovu svog članka: Amerika nije tako moćna kao što misli. I takođe: „Era unilateralizma je završena, a Vašington je poslednji koji to shvata“.
Vašington shvata kasno, ali možda neće shvatiti prekasno. Rat je, u izvesnom smislu, već u toku. Za sada, ovaj rat je hibridni: propagandni i ekonomski. „Kina će preživeti ovaj rat“, opominju kineski mediji, dok se u kolumni koju objavljuje novinska agencija Sinhua i novine Komunističke partije People’s Daily ističe da Kina „sada brani svoja legitimna prava i interese“, za razliku od SAD, koje pokreću „pohlepa i arogancija“. „Sada se preti čitavoj zemlji i narodu Kine. Za nas, ovo je pravi narodni rat“, upozorava autor članka.
Šta autor tačno ima u vidu pod sintagmom „narodni rat“? Kineski predsednik Si Đinping poziva zemlju na „novi Dugi marš“ i „počinjanje svega ispočetka“. Pobeda neće biti laka, ali Kina je dobila i teže bitke nego što je ova: „Mi se nalazimo na početku Velikog marša“, podvukao je Si, kada je „Crvena armija započela svoj put“.
Ni Rusija, to je sada sasvim izvesno, neće kapitulirati u toj iscrpljujućoj igri resursa i živaca; nije to učinila ni 1812, ni 1941. Naprotiv, „ići će do kraja“ ako na to bude primorana. Na to je, u martu 2018, upozorio ruski predsednik Putin, govoreći i o mogućnosti upotrebe nuklearnog oružja: „Da, to bi bila globalna katastrofa za ceo svet, ali, kao ruski državljanin i kao predsednik Rusije, hteo bih da postavim pitanje: Kome treba svet bez Rusije?“
Šta preostaje Sjedinjenim Državama? Samo dve opcije. Ili rat koji preti uništenjem svim narodima na Zemlji i pravim krajem čovečanstva, ili mukotrpni pregovori koji će redefinisati odnose među velikim silama i uspostaviti novi poredak na planeti.
Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
