Zašto se sve glasnije priča o drugoj fazi Arapskog proleća?

Deluje da je sledeći talas obojenih revolucija odmah iza ćoška. One bi još jednom mogle do temelja potresti Bliski istok

Skoro deceniju nakon pokretanja takozvanog „Arapskog proleća“, nad jednim od najproblematičnijih regiona u svetu i dalje lebdi preteća senka novog talasa protesta i zahteva za smenu režima zbog sve većeg broja problema u oblastima kao što su lične finansije, urbanizacija i nezaposlenost.

Od prvobitnog Arapskog proleća krajem 2010. došlo je masovne represije nad demonstrantima u većini zemalja u regionu. Ovaj trend se može lako uočiti u različitim autoritarnim tendecnijama, bez obzira da li je reč o Turskoj koja želi da ukloni desetine hiljada državnih službenika nakon pokušaja državnog udara 2016. godine, ili o Saudijskoj Arabiji koja tvrdi da se reformiše, ali potom hapsi svoje aktiviste i sveštena lica sa levice i desnice.

„FAKTOR MLADIH“
Ovaj trend dodatno podstiče to što region Bliskog istoka i dalje ostaje jedan od najmlađih regiona na svetu, u kojem je svaki drugi građanin – od ukupno 400 miliona Arapa  u proseku mlađi od 25 godina. Ovo postaje još jedan važan faktor u pogoršavanju ionako problematične situacije. Stoga su u potpunosti u pravu oni analitičari koji tvrde da je budućnost arapskog sveta u rukama mladih. Jedino pitanje je u kojim tačno zemljama će oni uspeti da je uzmu u svoje ruke. Međutim, zahtevi mladih ljudi još nisu ispunjeni. U regionu u kojem čitava nova generacija stasava skoro deceniju nakon Arapskog proleća, veliki broj ljudi koji su imali 10 godina tokom protesta na Trgu Tahrir sada imaju 18 i nastavljaju da iznose svoje zahteve koje njihovi lideri nisu ispunili.

Ovih dana „faktor mladih“ neizbežno vodi ka sledećoj fazi revolucionarnih pokreta u arapskim zajednicama. Godine 2011. olujni udari Arapskog proleća koji su zahvatili Tunis, Libiju, Egipat, Siriju, Jemen i Jordan su bili ništa drugo do najava nadolazećih promena. Međutim, rezultati tog prvog talasa za koje su se demonstranti izborili danas se nigde ne vide. Dok je Tunis uspeo da izbegne veliki građanski sukob, revolucionarni pokreti u Siriji, Libiji i u Jemenu su uvukli te države u žestoke građanske ratove koji su bili dodatno pogoršani intervencijama stranih sila. U Egiptu su godinu dana nakon događaja iz 2012. godine na vlast došle vojne elite, dok je Jordan uspeo da izbegne nasilje sprečivši Arapsko proleće na svojoj teritoriji.

Prema turskoj agenciji Dejli sabah, viši potpredsednik Svetske banke, Mahmud Moheldin oktrio je da je šteta nastala zbog sukoba u Siriji, Libiji i Jemenu u periodu od 2010. do 2018. godine dostigla frapantnu cifru od 900 milijardi dolara. Iako tekući masovni protesti u brojnim arapskim zemljama protiv autoritarizma, korupcije i ekonomskih problema ne znače nužno da možemo očekivati novi talas Arapskog proleća, izvesno je da imamo na snazi nestabilnu situaciju koja može pokrenuti novi talas promena režima. Pre deset godina, glavne pokretačke snage koje su stojale iza protesta Arapskog proleća na Bliskom istoku i u Severnoj Africi bile su tržišne promene, ekonomska stagnacija i urbanizacija. Ovi problemi nisu nestali, budući da ih arapski lideri u velikoj meri nisu shvatili ozbiljno.

DRUGI TALAS
Samo u aprilu dva arapska predsednika bila su primorana da napuste svoje položaje – alžirski predsednik Abdelaziz Buteflika i sudanski Omar Hasan Ahmed el Bašir. Situacija u Libiji je i dalje veoma nestabilna, sa 75-ogodišnjim generalom Kalifom Belaksimom Haftarom koji je odlučio da sledi put pokojnog Muamera Gadafija sa kojim je nekada bio prijatelj.

Uopšteno govoreći, drugi talas „Arapskog proleća“ veoma podseća na prvi; demonstracije na ulicama sudanske prestonice u potpunosi liče na one sa Trga Tahrir u Kairu pre deset godina.

Žena maše zastavom Egipta tokom masovnih protesta na trgu Tahrir koji su doveli do smene Hosnija Mubaraka, Kairo, jul 2011. (foto: Al Džazira)

Ova sličnost se može pripisati činjenici da podstrekivači ovog skorašnjeg talasa protesta koriste staru, oprobanu i proverenu taktiku koja je pokrenula prvo Arapsko proleće. Govorimo o provokativnim objavama na društvenim mrežama koje u pretećem tonu pozivaju na promene. Ali svi možemo izvući važnu pouku iz tih događaja – dovoljno masovni nenasilni protesti mogu zbaciti čak i lidere koji su duboko pustili korenje.

Obnovljeni nemiri širom Severne Afrike su takođe naglasili činjenicu da su osnovni problemi, koji su eksplodirali u prethodnim ustancima, i dalje ostali nerešeni, uključujući i rastuću populaciju nezadovoljnih mladih ljudi, zatvorene i korumpirane ekonomije koje nisu u stanju da obezbede posao za one koji ga traže i autoritarne vlade koje i dalje ne odgovaraju na zahteve šire javnosti. U tom kontekstu, figura 64-godišnjeg egipatskog lidera Abdela Fataha el Sisija postaje još intrigantnija dok u Vašingtoni traži barem prećutnu saglasnost za referendum o promeni egipatskog ustava koji bi mu omogućio da ostane na vlasti do 2034. godine – odnosno do kraja života.

Međutim, ostaje nejasno kako će obični Egipćani prihvatiti nacionalni ekvivalent alžirskom ili sudanskom „starosedeocu“ koji treba da ih vodi putem napretka. Istina je da je do sada Sisi uspevao da uguši disidentske glasove, ali pitanje je koliko još dugo će moći to da radi. Ne može se isključiti mogućnost da se Egipat nađe na vrhu novog revolucionarnog talasa. Sve ovo zvuči još uverljivije ako uzmemo u obzir Sisijevu odluku o smanjenju subvencija na energente u uslovima visoke stope nezaposlenosti i nezauzdane inflacije.

PITANjE VREMENA
Posebno je zanimljivo da novi talas protesta širom Egipta može biti izazvan od strane spoljnih igrača u slučaju da se Abdel Fatah el Sisi ne složi sa Vašingtonom oko nekih važnih pitanja. To znači da njegova vlada nastavlja da radi u nezavidnoj poziciji, odnosno pod uticajem zapadnih monopola, uz ljude poput Filipa Gordona – nekadašnjeg Obaminog pomoćnika i koordinatora Bele kuće za Bliski istok, Severnu Afriku i region Perisijskog zaliva – koji nastavlja da tvrdi da su masovni javni nemiri u državama kao što su Egipat i Sudan neizbežni, i da je samo pitanje vremena kada će izbiti.

Važno je napomenuti da akteri koji stoje iza provokativnih objava na društvenim mrežama sve više posvećuju pažnju nastavku svojih subverzivnih aktivnosti među vojnim kadrovima, što je postalo očigledno u nedavnim događajima u Sudanu i Alžiru, gde su vojna lica igrala važnu ulogu u lokalnim dešavanjima. Ovo naročito zabrinjava zbog činjenice da autoritet oružanih snaga u arapskim državama ostaje na prilično visokom nivou, jer se lokalna vojna lica smatraju manje korumpiranim i manje sposobnim da utiču na celokupnu državnu ekonomiju, što im ide u korist, jer to znači da oni ne mogu snositi punu odgovornost za pogrošanje ekonomske i socijalne situacije u velikoj većini zemalja u regionu.

Da stvar bude gora, pored već pomenutih zemalja, u bliskoj budućnosti možemo očekivati širenje protesta. Konkretno, monarhije poput Maroka i Jordana mogu biti uhvaćene na krivoj nozi, budući da tamo najraznovrsniji akteri pokušavaju da postaknu proteste. Brojni analitičari koji tvrde da direktni potomci proroka Muhameda ne mogu biti tretirani na isti način kao drugi pojedinci su daleko od istine; njih je jednako lako ukloniti kao i svakoga drugog.

Masovne antivladine demonstracije u Jordanu, jun 2018.

U ovom trenutku deluje da je sledeći talas obojenih revolucija odmah iza ćoška. One bi još jednom mogle do temelja potresti Bliski istok i Severnu Afriku, ostavljajući nekada bogate države u ruinama. Tokom protekle decenije, arapski svet je preživeo brojne revolucionarne transformacije. Ne bude li vidljivog poboljšanja životnog standarda lokalnog stanovništva, većina vlada u regionu mogla bi se suočiti sa uličnom pobunom. A to se svakako neće desiti bez direktnog učešća Vašingtona, koji već nekoliko decenija pokušava da potpuno redefiniše regionalnu mapu.

 

Žan Perije je nezavisni istraživač i analitičar i poznati stručnjak za Bliski istok

 

Preveo Radomir Jovanović

 

Izvor New Eastern Outlook

Svet
Pratite nas na YouTube-u