Deveti juni nije godišnjica koje se često ili rado sećamo, ali je datum vredan pamćenja. Tog dana je, naime, potpisan vojno-tehnički sporazum (VTS) između Vojske Jugoslavije i NATO u Kumanovu, kojim je formalno okočana operacija „Saveznička sila“, odnosno 78-dnevna agresija alijanse na tadašnju SR Jugoslaviju. Dvadeset godina kasnije, uporno nas ubeđuju što Imperija što njeni plaćenici i kultisti da je Kosovo tada „izgubljeno“ i da treba što pre „priznati realnost“ i prihvatiti to kao nepromenjivu činjenicu. Pa ako je tada izgubljeno, da parafraziram pesnika, zašto vam je onda potrebno naše priznanje?
Šta je onda bilo Kumanovo? Prvo i pre svega, nije bilo kapitulacija. Makar i ovlašno poređenje sa ultimatumom iz Rambujea, i zvaničnim ratnim ciljem NATO (da ga nametne) to pokazuje. SRJ je predala Kosovo na upravljanje UN a ne NATO, bez ikakve priče o referendumu o nezavisnosti za tri godine, i bez prava NATO da se šetka gde hoće kao okupaciona vojska (Aneks B). Kad je vojska krenula da se povlači sa Kosova i Metohije, NATO i njegovi novinari-propagandisti ostali su u šoku, brojeći vozila i oružje za koje su mislili da je uništeno. Uprkos 78 dana besomučnog bombardovanja najvećeg vojnog saveza na svetu, jedna mala i od svih napuštena zemlja uspela je da se odbrani. Taj objektivni uspeh biće preinačen u poraz i predaju tek posle, kombinacijom propagande i političkog prevrata, kojim je Imperija ispunila svoje ratne ciljeve godinu 16 meseci kasnije.
Ako ste učestvovali u „događanjima naroda“ koja su kulminirala Žutim oktobrom, sigurno se sećate optužbi protiv Miloševića da je „izdao Kosovo.“ Autori tih optužbi su, po dolasku na vlast, činili „sve što su mogli“ (omiljena krilatica Borisa Tadića) upravo na tome, mada za poslednji korak nisu imali što snage, što hrabrosti. I hvala dragom Bogu što nisu. Zahvaljujući njima, kad je NATO počeo da Kumanovo tumači kao bezuslovnu kapitulaciju, nije bilo nikoga da se na to požali. Zahvaljujući njima, svaka nova uzurpacija, prevara, podvala, obmana i nepočinstvo uspevali su da prođu, jer niko nije hteo da im se suprotstavi. Zahvaljujući njima, svaka prilika da se ma koliko promeni stav Imperije prema Kosovu i Srbima je propuštena. A kad su potrošeni do maksimuma, dovedeni su nekadašnji rodoljubi u međuvremenu „presvučeni“, preumljeni, izdresirani, uštrojeni i ukalupljeni, da oni završe posao.
Ko je iskren, priznaće gledajući na proteklih 20 godina da je daleko više štete od rata napravila „demokratija“. Jer rat ubije samo telo, a ova tiranija haosa i sračunatog beznađa ubija dušu, dok sami sebi ne dođemo glave – na ovaj ili onaj način – da bi mučenje prestalo. I to nije nimalo slučajno. Dok ne budemo počeli da o 9. junu govorimo kao o časnom datumu koji je potvrdio vrednost uspešnog otpora daleko moćnijem neprijatelju, a o 5. oktobru kao sramotnom posrnuću pred istim, teško da ćemo izboriti bilo kakvu budućnost u kojoj i dalje postojimo. Od mene, toliko.
Autor Nebojša Malić
Izvor Sivi soko, 09. jun 2019.
