Amerika preti Evropi. Sjedinjene Države razgovaraju s Evropom onako kako su navikle, onako kao što razgovaraju sa svima drugima: jezikom ucena i diktata. SAD ne tretiraju EU kao saveznika, čak ni kao drugorazrednog „partnera“. Tretiraju je kao mlađeg i ne odviše pametnog, dalekog rođaka, kao osobu koja zahteva starateljstvo. Uostalom, nije sasvim jasno šta je Evropa danas; za razliku od Rusije ili Kine, EU nije država ni imperija, već neka vrsta društvenog i istorijskog eksperimenta. Prošle godine SAD su degradirale status evropskog ambasadora u Vašingtonu: status „delegacije EU u SAD“ je sa državnog spušten na nivo „međunarodne organizacije“. Nedavno je predsednik Tramp pozvao Britaniju da napusti EU bez dogovora, „ukoliko ne dobije poštenu ponudu“. Najdžel Faraž, vođa stranke Bregzit, koji je pomogao Trampu u predizbornoj kampanji, trebalo bi, kako smatra Tramp, da bude uključen u te pregovore. Britanija faktički više nije deo Evrope. Ona je već deo povlašćene anglosaksonske zajednice, ili će to postati, u sasvim neposrednoj budućnosti.
EU očigledno nema, niti je ikad imala, sopstvenu spoljnu politiku; a pogotovu je nema u odnosu na Vašington. Već godinama, evropska politika se svodi na ponizno prihvatanje američkih ultimatuma. Posledica toga je drastično pogoršanje odnosa i sa Rusijom i sa Kinom. „Želimo da vidimo naše poljoprivredne proizvode u Evropi“, izjavio je, tonom koji ne dopušta prigovore, državni sekretar Majk Pompeo tokom svoje evropske turneje, u intervjuu nemačkom Rajniše postu. Kratko i jasno: „Mi želimo da Evropa prekine s uvođenjem carina na američke proizvode“. Pompeo je propustio da kaže da je carinski rat sa EU još prošle godine započeo Vašington, a ne Brisel.
Pre toga je u Varšavi pretio i Rusiji i Evropljanima: „SAD će učiniti sve što je u njihovoj moći da zaustave projekat izgradnje gasovoda `Severni tok 2`“. Potom je, u formi neuvijenog ultimatuma Berlinu i Briselu, zatražio da „Rusija bude isključena iz energetskog sistema Evrope“. Ali to je za Evropu i Nemačku, baš kao i pitanje evropske odbrane, egzistencijalno pitanje. „Projekti vlastite proizvodnje oružja“, izjavio je američki državni podsekretar za evropska pitanja Majkl Marfi, „koje Evropljani nameravaju da sprovedu bez učešća Amerike, samo na prvi pogled izgledaju kao beznačajni. Zapravo, oni mogu da postanu grudva snega, koja će pokrenuti lavinu“. Upravo zbog toga Amerika ima nameru da ih saseče u korenu. Evropska odbrana i evropska energetika spadaju u nadležnost Vašingtona i oko toga ne može biti pogađanja. Da li to Evropljani razumeju na pravi način?
EU JE POSTALA PROBLEM
Gde je mesto EU u sve više multipolarnom svetu, u kome, za sada, postoje samo tri prave supersile i nekoliko kandidata za taj status? Dok svetom besne trgovinski ratovi velikih sila, i dok se SAD žestoko konfrontiraju, najpre s Rusijom, a sada i sa Kinom i Iranom, u Evropi su održani izbori za Evropski parlament. Ovo nije bila naročito važna vest za „ostatak sveta“. I sama Evropa je već dugo u senci onog što se dešava između titana, u „svetskom strateškom trouglu“ (EU tu, naravno, ne spada). Od ovih izbora se očekivalo da odluče o političkoj sudbini Evrope, koja je u međuvremenu, a tu nema mesta sumnji, „dosta izgubila na kredibilitetu“. Liberalni intelektualci su neposredno pred izbore pozivali na okupljanje za spas Evrope u predstojećoj „bici za civilizaciju“. To se nije dogodilo; a nije se dogodila ni očekivana „eksplozija antisemitizma i ksenofobije“. Nije se ni moglo dogoditi, a očekivanja da „Evropa najzad progovori jednim i jedinstvenim glasom u globalizovanom svetu“ bila su, najblaže rečeno, nerealna.
Evropski izbori su, po svoj prilici, označili samo novu etapu evropskog pada, koji je već dugo u toku. Oni nisu rešili nijedan gorući problem Evrope. Umesto toga, kako primećuje profesor evropskih studija na univerzitetu Stanford Uli Brukner, sada je i „sama EU postala problem“. Za početak, u prošlosti je postojao „konsenzus o opštoj naraciji da su evropske integracije same po sebi dobre, jer donose mir, stabilnost i prosperitet“. Sada su takozvane evroskeptične stranke razbile taj konsenzus. Konsenzus oko evropske budućnosti više ne postoji, dok se EU brani „argumentima straha“: straha od budućnosti bez EU. Od ukupno 751 poslanika u Evropskom parlamentu, 160 sada predstavljaju anti-EU snage. I to je alarmantan signal za Brisel.
Zato je Stiv Benon, bivši savetnik Donalda Trampa, trijumfalno konstatovao da je na ovim izborima konačno „umro pokret za integraciju Evrope“. Možda je taj pokret i umro, ali ta vest još nije stigla u Brisel. Zato se evrokomesari uopšte ne bave političkom budućnošću EU, ni sudbinom evrointegracija, već onim što se kolokvijalno naziva „trgovinom konjima“: obezbeđivanjem većine koja treba da produži politički status quo u Evropi.
„NEĆE BITI PROMENA“
Ko je, uostalom, pobedio a ko izgubio na izborima za Evropski parlament? Zagovornici ovakve, navodno demokratske i liberalne Evrope, mogli su da odahnu nad prvim izbornim rezultatima, bez obzira na sve neprijatnosti koje su im priredili birači. „Neće biti nikakvih promena“, to je stav koji jednodušno dele liberalni komentatori. „Parlamentarna većina neće se mnogo razlikovati od prethodne“; i ta većina će, uz manje teškoće, nastaviti da „diktira političku agendu i da ima ključnu reč u raspodeli političkog plena“: ključnih funkcija u EU (predsednik Evropske komisije, predsednik Evropskog parlamenta i predsednik Evropskog saveta). Doduše, partije takozvanog desnog centra, „narodnjaci“, to više neće moći same (izgubile su parlamentarnu većinu), ali „nije teško zamisliti da će Zeleni priskočiti u pomoć proevropskom bloku kad god to prilike budu zahtevale“. „Prilike“ to zahtevaju već sada.
Parlamentarna većina u Evropskom parlamentu će verovatno biti uspostavljena i Brisel će još neko vreme (do sledećih izbora ili do trenutka potpune paralize evropskih institucija) moći da nastavi sa dosadašnjom praksom. Drugim rečima, upozorenja koja su na izborima izrekli glasači biće ignorisana. Ako evropski konsenzus više ne postoji, valjalo bi potražiti novi, i to putem široke raspave, dijaloga koji bi uključivao sve političke opcije i sve zainteresovane strane. Druga mogućnost je politička polarizacija, gde će sistemske snage ućutkivati i preglasavati antisistemske. Ipak, to više nije put koji može obezbediti političku stabilnost u krizom poljuljanoj Evropskoj uniji. Kriza EU će se na taj način jedino produbljivati. Sve do konačnog sloma.
POLITIČKI ZEMLjOTRES
Da „proevropske snage“ nemaju mnogo razloga za likovanje, pokazuju i narastajuće političke krize u zemljama članicama EU. Kako u svojoj analizi primećuje Dušan Proroković: „U tri od četiri najvažnije države EU pobedili su antisistemski pokreti: Francuskoj, Italiji i Velikoj Britaniji. Samo je Nemačka izuzetak“.
U Nemačkoj je konzervativno-socijaldemokratska koalicija nastavila da pada. I to nije sve. U stvari, „ishod izbora za Evropski parlament“, zaključuje Ines Pol, glavna urednica Dojče velea, označio je „pravi potres, čija razorna snaga tek sada (sa zadrškom) izlazi na videlo“. Povlačenje dosadašnje predsednice SDP Andree Nales sa svih političkih funkcija nije samo „simbol stanja u SDP, nego i u (konzervativnoj) CDU“. S ostavkom šefice SDP otvaraju se sve mogućnosti. Šta će se dogoditi ako već ove godine budu održani prevremeni izbori u Nemačkoj? „Era Angele Merkel“ je završena. To je jedino izvesno. A ona je trinaest godina, „gvozdenom pesnicom“, vladala EU, oslanjajući se na Pariz i nemačke satelite unutar Unije. Politička budućnost Nemačke, po prvi put posle rušenja Berlinskog zida, postala je neizvesna. U Nemačkoj, po svoj prilici, politička kriza tek započinje. A to je, zapravo, kriza čitave Evrope.
U Francuskoj je stranku Emanuela Makrona pobedila populistička stranka Nacionalno okupljanje. Vođa te stranke Marin le Pen, dan posle izbora za Evropski parlament pozvala je francuskog predsednika da raspusti Skupštinu i raspiše izbore u Francuskoj. Makron je na prošlim izborima pobedio sa dvotrećinskom većinom. Podrška Makronu se posle pobune Žutih prsluka naglo istopila. Pobeda Le Penove je tim impresivnija zato što njoj, kako primećuje Igor Maljcev, u kampanji za evroparlament „nisu dozvoljavali da otvori usta“ i što su je ućutkivali povicima „Nacista!“ Francuska, na čijem je čelu oslabljeni Makron, postaje sve manje relevantna, u svetu a i u samoj EU. A osa Berlin-Pariz, prema rečima Makrona, predstavljala je „srce reaktora“ evropskih integracija. Sada je taj reaktor u kvaru. „Poraz Makrona jedan je od najozbiljnijih udaraca koje su vladajuće garniture u Evropi doživele na ovim izborima“, zaključuje Bi-Bi-Si.
BREGZITA ĆE IPAK BITI
Pobeda nacionalista i populista u Mađarskoj, Poljskoj i Italiji bila je laka i očekivana, i samo je učvrstila postojeće stanje. Uspeh nacionalista u Mađarskoj je naročito iritirajući za Brisel, jer dolazi posle snažnog pritiska na premijera Orbana i njegovu partiju Fides (Fides je suspendovan iz članstva u Evropskoj narodnoj partiji i u oktobru će biti doneta odluka da li će biti i trajno izbačen). Nasuprot tome, vladajuća Siriza u Grčkoj je potučena do nogu (opoziciona Nova demokratija pobedila je u 57 od ukupno 60 oblasti), a premijer Aleksis Cipras raspisao je prevremene izbore. Mit o „žilavosti Sirize“ i „političkom čudu“ zvanom Cipras, pokazalo se, bio je samo mit.
U Britaniji je, za mnoge iznenađujuće, ubedljivo trijumfovala stranka Bregzit Najdžela Faraža, osnovana pre samo nekoliko meseci – još jedan šamar vladajućim konzervativcima. Ako je neko sumnjao da će do bregzita uopšte doći, sada bi trebalo da napusti te sumnje. Premijerka Tereza Mej podnela je ostavku, ostavljajući iza sebe politički sistem Britanije u ruševinama. Mejova će ostati upamćena kao „simbol urušene političke scene Kraljevstva i retkog poniženja Velike Britanije“ (Siniša Ljepojević). Ali, „ko god da pobedi u trci torijevaca za naslednika Mejove,“ primećuje Patrik Bjukenen, „gotovo sigurno će postati premijer koji će izvesti Britaniju iz EU“.
Sve u svemu, kako zaključuje Margaret Vestager, predstavnica Liberala i kandidat za predsednika Evropske komisije, ovi izbori jasno signaliziraju ono što evrokomesari ne žele da čuju, a to je neophodnost promena. „Ovo više nije parlament kojim dominiraju dve većinske partije. Monopol moći je uništen.“ „Monopol moći je uništen“, pa je sada na nivou EU neophodno na brzu ruku stvoriti novi, kako bi se održao evropski status quo. Status quo je u stvari kriza EU iz koje se, paradoksalno, ne nazire nikakav izlaz, jer vladajuće stranke, one desnog centra i socijaldemokrate, baš kao ni liberali i zeleni, nemaju odgovor ni na jedno od ključnih pitanja političke budućnosti Evrope.
USPON ZELENIH
Druga važna činjenica ovih izbora, pored relativnog uspeha populista, jeste uspon Zelenih. Parlamentarna grupacija Zeleni/Slobodni evropski savez postala je četvrti najjači blok u Evropi; u Nemačkoj su osvojili dvostruko više glasova nego na poslednjim izborima i svrstali se odmah iza Hrišćansko-demokratske unije Angele Merkel (Slobodni evropski pokret je heterogeni savez, koji uključuje i razne evropske separatiste).
Uspeh Zelenih, prema mišljenju naslednice Merkelove, Anegret Kramp Karenbauer, pokazuje da su „ovi izbori bili pre svega pitanje klime i zaštite klime“. Slično gledište deli i britanski Gardijan: birače navodno privlače Zeleni zbog njihovog „snažnog i principijelnog stava o suočavanju s klimatskim promenama“, kao i njihova jasna „proevropska i promigrantska pozicija“. A to bi, smatraju pojedini komentatori, trebalo da bude i budućnost evropske levice. Duguju li Zeleni svoj izborni uspeh zaista jačanju ekološke svesti evropskih glasača i svojim zahtevima da se zaustave klimatske promene?
Analitičar Igor Maljcev o tome ima drugačije mišljenje: „Ako mislite da ovi Zeleni znače brigu za ekologiju – to možete slobodno zaboraviti“. Zapravo, njihova glavna dosetka je „useljavanje `Afrikanaca` u Nemačku bez ograničenja“. I to je „način na koji sebi grade bazu za preuzimanje vlasti“. Jedan primer (pametnom) je dovoljan: „Scena na berlinskom izbornom mestu Rajnikerdorf: pet Afro-Nemaca, sedam Turaka-Nemaca i osam Arapa-Nemaca. Svi govore loše nemački, osim Turaka. I svi glasaju.“ „Nije mi najjasnije otkud toliko nemačkih državljanstava u rukama Afro-Nemaca“, dodaje Maljcev. „Izgleda da je rezultat politike majčice Merkel. Na tom biračkom mestu je Alternativa za Nemačku (AfD) 2017, na izborima za Bundestag, dobila 24 odsto glasova. Sada su tu najviše glasova dobili Zeleni (Die Grünen).“
„ZELENA IDEOLOGIJA“
Zeleni se sada u Nemačkoj drže kao pobednici; raduju se i ispijaju šampanjac. Međutim, pogled na izborno-političku kartu Evrope govori nešto drugo: njihove tvrđave su Berlin i Hamburg. „Berlin je usred savezne države Brandenburg, koja je sva u plavoj boji Alternative za Nemačku. Potpuno plave su još dve zemlje – jedna od njih je Saksonija.“
Uzlet Zelenih ima i svoje naličje, svoju skrivenu stranu, o kojoj se nerado govori. Slavlje Zelenih moglo bi biti kratkog daha. U Švedskoj ovaj pokret predvodi Greta Tunberg, stara svega šesnaest godina, čija je glavna poruka političarima „Kradete nam budućnost“. Ali u Švedskoj, zemlji Grete Tunberg, u kojoj je i začet ovaj pokret, Zeleni su na izborima za Evropski parlament „pretrpeli pravi krah“ i osvojili samo devet odsto glasova, dvostruko manje nego ranije.
Nije teško, dakle, objasniti uspeh Zelenih, i on nema mnogo veze s klimatskim promenama: „Vladajuće partije – da bi pažnju javnosti skrenule sa čudovišnih problema sa imigrantima – pozvale su u zemlju propovednika sutrašnje smrti civilizacije od ugljen-dioksida – Šveđanku Gretu Tunberg, koja je, kršeći nemačke zakone, počela da izvodi učenike u vreme nastave na proteste `protiv klime`“. Jednom rečju: „Šveđani su prvi pročitali `zelenu ideologiju`, a i znaju koje korporacije stoje iza Tunbergove“. Da li će, već na prvim sledećim izborima, tako biti i u Nemačkoj? Da li će se vrtoglavi politički uspeh Zelenih istopiti kao sneg na suncu?
„POLITIČKA HIBERNACIJA“
Preostaje nam da zaključimo: sada predstoji radikalna polarizacija evropske političke scene. Najdublja i, po svoj prilici, nepremostiva podela danas u Evropi je ona na globaliste i njihove protivnike: „Politička scena je podeljena između nacionalista i globalista,“ zaključuje Marin le Pen, „i to je ono što sada dominira našim političkim životom“. Ili, prema mišljenju Stiva Benona: „Tradicionalno desna i leva orijentacija u politici zamenjena je bitkom nacionalističkih protiv globalističkih snaga“, a „posle ovih izbora svaki novi dan u Briselu biće novi Staljingrad“. Predstojeći politički rat vodiće se „za svaku kuću“.
U pitanju je svojevrsni začarani krug, u kome globalizam hrani nacionalizam, evrofanatizam evroskepticizam, i obrnuto. EU se, više od jedne decenije, nalazi u stanju „političke hibernacije“, zaključuje Momir Bulatović, „u snu u kom se košmarno mijenjaju slike ekonomske moći (džin) i političke nemoći (patuljak)“, a „sada će uploviti u još dublju političku hibernaciju, uz neizvjesnost da li će se i kakva probuditi“.
Odbijanje takozvanog desnog centra i socijaldemokrata da radikalno promene, ili barem koriguju politiku koju su do sada vodili, kao i odbijanje da na bilo koji način sarađuju sa „populistima“ i „ekstremnim nacionalistima“, garantuje jedino produbljivanje evropske političke krize. Kako u svojoj analizi primećuje Dušan Proroković: „Evropski izbori postaju referendumi za Lisabonski sporazum i protiv njega. Valjda je mudrije dogovarati se, težiti sporazumu i novom konsenzusu, pa u nekom obliku sačuvati EU, nego tvrdoglavo nastavljati dalje, pa rizikovati da na narednim izborima birači referendumskim glasanjem pošalju EU na smetlište istorije.“ Obe mogućnosti – raspada i reformi – sada su na stolu.
Zapravo, „evropska tragedija“, konstatuje italijanski istoričar Enco Traverzo, „leži u činjenici da je uspon evrofobskih pokreta rezutat politike koju već dvadeset godina vodi Evropska komisija“: „EU je postala oruđe finansijskog kapitalizma koji je nametnuo svoja pravila“, i to putem „obavezne pravne strukture koja je ugrađena u ustave svih evropskih vlada“. „Posle dva predsednika Evropske komisije, poput Baroza (danas savetnika Goldman Saksa) i Junkera (bivšeg vođe poreskog raja – Luksemburga), posle grčke krize i deset godina politike štednje na nivou kontinenta, uspon desnih populista poput Matea Salvinija i Viktora Orbana uopšte ne iznenađuje: `San razuma stvara čudovišta`”.
MAKRON NIJE DE GOL
Kako naći izlaz iz tog stanja duboke „hibernacije“, ili paralize evropskih političkih institucija? To više nije moguće kroz evropske institucije. EU je postala nesposobna da donosi političke odluke. Po svoj prilici, posle ovih izbora blokirana je i svaka mogućnost suštinskih reformi EU, ne samo po horizontali – zbog podela među zemljama-članicama, već i po vertikali – zbog sukoba koji se vode unutar samih država.
U stvari, posle ovih izbora, smatra nemački politikolog Aleksander Rar, Evropska unija ulazi u mnogo veće probleme nego do sad, zbog čega će vodeće zemlje EU uskoro početi da traže alternativu Uniji. Ali s ovakvim ishodom izbora pokopan je, i to definitivno, projekat Sjedinjenih Evropskih Država: „Trvenja unutar EU će se pojačavati. Projekat Sjedinjenih Država Evrope postaje faktički nemoguć. Unija će biti nejedinstvenija nego što je ikad bila“. A to je projekat koji je predlagao Emanuel Makron: „Liberali su sve nade polagali u Makrona, koji je predlagao da EU ima zajedničke finansije i dalje srastanje ekonomskih sistema država članica. Računali su da će on pobediti u Francuskoj i povući Evropu za sobom, kao novi De Gol. Međutim, on nije opravdao ta očekivanja. EU, ukoliko se članice ipak nekako ne dogovore, čekaju dalja destabilizacija i veliki raskol“.
Kakav god bio njihov ishod, EU iz svega neće izaći jača, nego daleko slabija. I ovi izbori potvrdili su već postojeću tendenciju: vodeće političke stranke u Evropi se raspadaju, brže ili sporije, ostavljajući za sobom „fragmentiranu političku topografiju“. Usled toga, „nestabilnost postaje neizbežna“. Evropski parlament se, tvrdi Proroković, sada pretvorio u cirkusku šatru, šarenu do neukusa, na mnogim mestima pocepanu i zakrpljenu, a politička kriza u Evropi se sa periferije najzad preselila u centar. Evropa je postala poprište velike geopolitičke igre u kojoj sve važniju ulogu imaju vanevropski, a ne evropski akteri. I to je ono što EU polako ali sigurno pretvara u geopolitičku periferiju.
Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018). Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
